Živorad Žika Ajdačić: Srpska kultura je „ispisana“ politikom

Razgovarao Mikojan Bezbradica
Fotografije Milan Timotić

Vlada je nedavno usvojila odluku prema kojoj su status ustanova kulture od nacionalnog značaja dobili i oni koje nije pomenula vladina komisija osnovana sa zadatkom da izdvoji nacionalne prioritete ove vrste; na tom konačnom spisku su dakle institucije koje su kao svoju priču i svoj „ćepenak” „gurali”drugi, pa je, kako to obično biva, politika o svemu odlučila

Na srpskoj kulturnoj sceni reditelj Živorad Žika Ajdačić aktivno je prisutan više od četiri decenije. Tokom svih ovih godina, pored osnovnog zanimanja, umetnosti i kulturi bio je posvećen kao pisac, ali i producent mnogobrojnih muzičko-scenskih projekata od Dragačevskog sabora trubača, preko Festivala mladih u Knjaževcu, Umetničkog karavana kroz Jugoslaviju, pa do Dubrovačkih letnjih igara, Televizijskog festivala u Portorožu, radio emisija u Ohridu…

[restrictedarea] Autor je više izdanja i tekstova objavljenih u najznačajnijim časopisima i novinama, a radi i kao recenzent i urednik brojnih izdanja poezije i romana značajnih pisaca i autora.
Njegov društveno-politički, a posebno kulturni angažman obuhvatao je poslove poslanika delegata u Skupštini Republike Srbije u dva mandata; predsednika Odbora za nauku, kulturu i obrazovanje Skupštine Republike Srbije; delegata odbornika Skupštine grada Beograda, predsednika Komisije za međunarodnu saradnju grada Beograda, u dva mandata bio je član Predsedništva SSRN Beograda zaduženog za kulturu, bio je predsednik Upravnog odbora Pozorišta na Terazijama, član UO „Zvezdara-teatra“ i Pozorišta „Boško Buha“…
Jedan je od osnivača i prvi predsednik BELEF-a, član je Saveta Fakulteta muzičke umetnosti Srbije, potpredsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije i član Komisije za dodelu priznanja umetnicima, odnosno stručnjacima u kulturi za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi.
Takođe, svesrdno radi na poslovima generalnog sekretara KPZ Srbije, člana UO Narodnog pozorišta u Beogradu (drugi mandat), predsednika UO za zaštitu prava interpretatora, člana Odbora za organizaciju manifestacije „Dani Beograda“ i člana Komisije za scensku delatnost Sekretarijata za kulturu grada Beograda.
Ajdačić je i član Komisije za sticanje i oduzimanje statusa ustanove kulture od nacionalnog značaja, koju obrazuje Vlada Srbije na predlog Resornog ministarstva.

Vlada je nedavno usvojila odluku prema kojoj je 60 ustanova kulture dobilo status od nacionalnog značaja. U javnosti su vođene mnoge polemike oko toga ko je taj status „zaslužio“, a ko nije. Da li ste iznenađeni brojnim negativnim reakcijama koje su usledile odmah posle objavljivanja konačnog spiska?
U svakom slučaju, tako nešto moglo je da se očekuje zato što ljudi ne znaju mnoge stvari. Mnogi naime misle da u jednom određenom periodu sve počinje od onih koji su u tom trenutku na vlasti. Svako ko dođe na vlast misli da je država. Moj prijatelj Milovan Vitezović u svojoj pesmi kaže da ne počinje sve od 1941. Na to bih dodao da ne počinje sve od 2000. godine. Mi, iz vladine komisije, pozivali smo se na stari Zakon o kulturi iz 1992. godine, jer su u njemu sve institucije od nacionalnog značaja bile nabrojane. Reč je, najčešće, o zavodima, muzejima, arhivima… Kada su u pitanju teatri, na listi su bili samo Narodno pozorište u Beogradu i Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada. Međutim, pojavio se problem vezan za institucije na Kosovu, jer se postavilo pitanje kako da ih, u sadašnjim okolnostima, nazovemo. Na Javni konkurs, koji je raspisala republička Vlada, prijavilo se oko stotinak institucija. U međuvremenu, taj spisak je smanjen na četrdesetak ustanova…

Ali, polemiku u javnosti upravo su izazvali različiti spiskovi. Recimo, Jugoslovensko dramsko pozorište je bilo na listi Nacionalnog saveta za kulturu, ali ne i vladine Komisije?
Tačno. Vladina komisija nijedno pozorište nije uzela u obzir za razmatranje izuzev ova dva koja sam sada pomenuo, ali Savet je „gurao“ svoju priču. Njihovo je bilo da samo daju svoje mišljenje, ali su oni čak ušli i u polemiku „kad mogu ti, zašto ne mogu ovi“… Na konkurs su se javila i druga beogradska pozorišta. Međutim, ne može komisija koju je osnovala Vlada Republike Srbije da rešava probleme gradskih pozorišta. To je zadatak njihovog osnivača. Na kraju se, kako to obično biva, umešala i politika. Jer, svaka partija, kad je na vlasti, ima neki svoj ćepenak. Kada je naša komisija završila rad, potpisali smo zapisnike i predali vladi na izjašnjavanje. Ljudi iz Nacionalnog saveta su imali određene primedbe, ali mi nijedno njihovo mišljenje nismo prihvatili. Iako niko od nas, iz vladine komisije, nije imao baš ništa protiv nijednog pozorišta, niti bilo koje druge institucije, u određenom delu javnosti stvorena je druga slika. Mi smo, jednostavno, insistirali na tome da se poštuju kriterijumi za dobijanje tog statusa.

Šta je bio osnovni kriterijum?
Osnovni kriterijum je bio da ustanove koje konkurišu moraju da budu osnovane od strane države. Potom, neophodno je da imaju nacionalni pridev, da neguju pre svega srpsku, odnosno nacionalnu kulturu. Naravno, ta kategorija podrazumeva i obavezu širenja nacionalne kulture, pored njenog baštinjenja. Mene su najviše napadali zbog toga što sam bio protiv da se na spisak uvrsti Jugoslovensko dramsko pozorište. To pozorište nije državno nego gradsko. Mnogi ne znaju da je ono nastalo na mestu gde je nekada, pre Drugog svetskog rata, bila Scena „Manjež“ Narodnog pozorišta. Postavlja se pitanje, između ostalog, zašto ona nikad nije vraćena Nacionalnom teatru? Naravno, Narodno pozorište nije uknjiženo kao vlasnik, nego je uknjižena država. Međutim, svi znamo da je Narodno pozorište državno pozorište. Sa druge strane, kao odgovor meni, pojavila se polemika zbog „Kulturno-prosvetne zajednice Srbije“. Nekima nije bilo jasno otkud se ona našla tu. Ti, koji to pitaju, ne znaju da je tu instituciju 1956. godine osnovala država, koja je bila i njen finansijer. Na čelu odbora bio je Draža Marković. KPZS je i 1992. godine bila priznata od strane države sa drugim nacionalnim ustanovama, a onda je 2001. godine, za vreme mandata ministra kulture Lečića, zajedno sa još nekim institucijama skinuta sa budžetskog finansiranja. To je bio čist politički potez. Ti koji su bili protiv KPZS ne znaju, na primer, da ona u okviru biblioteke „Hronika sela“, zajedno sa akademikom Radomirom Lukićem, objavljuje naslove iz oblasti sociologije, istoriografije, demografije, etnologije, etnografije i antropogeografije srpskog naroda. Najveći deo naslova iz ove biblioteke sadrže i rodoslove pojedinačnih familija ili familija nekog sela, ili grupa sela. Do sada smo objavili 457 brojeva. Takođe, dodeljujemo mnoga značajna priznanja kao što su „Vukova nagrada“, „Zlatna značka“…

Zašto na spisku nema, recimo, „Matice srpske“ koja je veoma važno čvorište umetničkog stvaralaštva u Srbiji i koja od osnivanja, 1826. godine, predstavlja ustanovu svesrpskog, sabornog karaktera?
Za nju postoji poseban zakon, kao i za Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Međutim, na spisku se nalazi biblioteka Matice, koja je u sastavu „Matice srpske“. SANU je elitna institucija. Kad je elitizam u pitanju, uvek imam neku odstupnicu, ali moram da priznam da je ona zaista elitna. Nejasno je, međutim, i dalje zašto se od tih institucija, za koje važi poseban zakon, izdvajaju biblioteke ili, recimo, galerije.

Na konačnom spisku se nalazi ukupno 60 ustanova. Na početku našeg razgovora rekli ste da je posle konkursa, na koji se javilo njih stotinak, taj spisak bio sveden na oko četrdesetak. Otkud se sada pojavio višak od 20 institucija?
Tako je ispalo. Te ustanove su dodate mimo znanja nas iz vladine komisije. Čak nas niko nije ni obavestio o tome. Takođe, nejasno je da li je neko pitao grad Beograd da li on, kao osnivač, dozvoljava da mu neko drugi bude „titular“. Jer, on sada mora da menja statute, koji su inače nepoznanica, i svoja prava. U tim statutima neophodno je da se stavi naznaka da su to institucije od posebnog interesa. Da li će to odbornici prihvatiti? O tome niko nije razmišljao. Znači, donete su neke odluke, isključivo političke prirode, koje nemaju nikakvo utemeljenje.

Da li bi ovoj listi trebalo priključiti naše crkve i manastire, a naročito one od neprocenjive važnosti na Kosovu i Metohiji?
Pre nekih sedam, osam godina UNESKO je zaštitio sve naše značajne manastire i crkve na Kosovu. Ali, gle čuda, niko se tada iz države nije pobrinuo da kaže da ta zdanja i spomenici ne mogu da se zovu kosovskim, već- srpskim manastirima. To je jedna apsurdna situacija. Mi, iz KPZ, na čelu sa brojnim uglednim intelektualcima i umetnicima, napravili smo protest tražeći od UNESKA da se to ispravi.

Kad su u pitanju neke državne institucije na Kosovu, rekli ste da tu postoje određeni problemi…
Da, pre svega, tu sam mislio na Narodni muzej u Prištini. Zahtevali smo da se promeni naziv, jer on ne može da se zove prištinski kada nije u Prištini, pošto su sve institucije iz tog grada izmeštene. Jedna od ideja je da se on preimenuje u Muzej Kosova i Metohije. Posle toga, mogao bi da bude verifikovan kao nacionalna institucija.

Kad već pominjemo Kosovo i Metohiju, kako ocenjujete aktuelnu situaciju u južnoj srpskoj pokrajini?
Ona je uvek složena. U vreme kada sam bio u Parlamentu, pre devedesetih godina, boravio sam tamo 40 dana povodom sprovođenja YU programa na Kosovu. Za to vreme mnoge stvari su postale jasnije. Prva i osnovna stvar, jeste da je, u mnogim segmentima, zbog svega što se u međuvremenu izdešavalo, kriva država. Uzrok, između ostalog, nalazi se i u Ustavu iz 1974. godine koji je katastrofalan. Sa tim Ustavom „naroda i narodnosti“, napravili smo ne samo svetsku prevaru, nego i veliku glupost. Jer, u svetu kad kažete narod i narodnost, to je jedno te isto. Umesto da smo pričali da je reč o nacionalnim manjinama, mi smo govorili to što smo govorili i onda, kao posledica svega toga, dogodilo se da su Albanci i muslimani postali narod. Sećam se, ranije, kad smo u Skupštini donosili zakone, ako nismo imali saglasnost pokrajina Vojvodine i Kosova, nismo mogli ništa da uradimo. Znači, one su samo prividno bile pokrajine.

Posle parafiranog Briselskog sporazuma, Srbija se nada da će krajem juna dobiti dugo očekivani datum za početak pregovora sa EU. Mislite li da je to realnost ili utopija?
Ne verujem da će se to uopšte dogoditi. Iz dosadašnjeg iskustva, pokazalo se da se uvek nađe neka od zemalja koja će nešto da uslovljava. Obično su to Nemačka, Francuska, Holandija… Zgražavam se kad neko kaže: „Idemo u Evropu.“ Srbija je u Evropi još od 1835. godine. O tome postoji i knjiga. Čuveni engleski pisac i diplomata Arčibald Peton je napisao da je Srbija najmlađi član familije evropske zajednice. Interesuje me, kad pričamo o kulturi, šta to ima Evropa, a nema Srbija? Uzmite samo, kao primer, naše velike slikare u Francuskoj kao što su Mića Popović, Bata Mihajlović, Šobajić, Veličković… Oni su od pedesetih godina prošlog veka učili Francuze kako se slika, a ovi koji su živi, to rade i danas. Neki od njih su dobili i francusku Legiju časti. To mnogo govori. Osamdesetih godina srpska književnost je bila najprevođenija, imali smo i odlične filmove. Setimo se samo „Skupljača perja“ koji je 1967. godine osvojio „Gran pri“ žirija Filmskog festivala u Kanu… Mi smo Evropa odavno i bez te političke odluke.

Evropa već dugo nije samo geografski pojam, nego, upravo, prostor ispisan jezikom ideologije i politike?
To nije slučajno. Prvi cilj je bio da se razbije SSSR, a potom i Jugoslavija. To je ostvareno, a sada je treći cilj da se neke države dodatno „usitne“ kako bi se sa njima još lakše vladalo. Sve to zajedno, sa svojim saveznicima, zacrtale su glavnokomandujuće evropske zemlje Nemačka i Francuska.

U javnosti se toliko priča o datumu da su mnoge druge stvari, koje su, možda, u ovom trenutku prioritetnije, postale marginalizovane. Da li budućnost Srbije, zaista, toliko zavisi od toga da li ćemo početi pregovore o pristupanju EU ili ne?
Ovo što se danas događa na Kosovu… mislim… ostaviti jedan narod na cedilu. To je sada pitanje savesti. Kolika je cena za to, koliko će nas to koštati… Pre sedam godina opkladio sam se da Srbija nikada neće ući u EU. Tvrdio sam da će se Unija pre raspasti, nego što ćemo mi ući u nju. Evo, uzmimo samo slučaj ovih zemalja u okruženju kao što su Slovenija, Mađarska ili Rumunija. Kada je Slovenija ušla u EU, svi su govorili kako tamo teče med i mleko. Nedavno sam bio na Bledu i uverio se da je sve suprotno od toga. Tamo je sada katastrofa. Međutim, mi i dalje imamo idealnu sliku o toj Evropi. Recimo, Evropa od nas traži da zamrznemo plate i penzije, i Dinkić odmah prihvati tako nešto. I sad se raspravlja o tome da li je to u redu ili ne. Jedni su za, drugi protiv. Ali, sa druge strane, niko ne govori da je, na primer, 2000. godine u vladi bilo zaposleno 7.500 ljudi, a sada ih ima 31.000. Potom, koliko imamo agencija? Na predizbornim skupovima svi su obećavali da će ih ukinuti ili smanjiti. Pa ni u toj Evropi nema toliko različitih agencija, koliko ih ima ovde kod nas. Šta će nam tolike agencije, kad imamo ministarstva. Još nam samo nedostaje agencija za kijavicu koja bi vodila računa o ljudima koji kijaju na ulici ili nekom drugom mestu…
Kada je teško, ljudi se obično vraćaju u prošlost tvrdeći da je „tada bilo bolje“.

Da li je to beg od stvarnosti, odnosno nespremnost da se čovek suoči sa nekim realnim stanjem stvari ili ne?
To je beg. Kod nas se svi razumeju u sve. Svi znaju sve o kulturi, obrazovanju, svi su lekari i doktori jer se razumeju u medicinu, a o sportu da i ne govorimo. Mislim da je naš narod čudan. On mnogo toga, jednostavno, brzo zaboravi. Mnogi ne znaju šta je bilo pre pet dana, pre godinu dana… Da ne govorimo o mladim generacijama koje ne pamte neka „bolja vremena“.

Ko su njihovi današnji „uzori“?
Njima su uzori tajkuni, jer oni žive „na visokoj nozi“. Tako se ophode i ponašaju. Nešto mora da se menja, da bi se stvorio neki trajni sistem vrednosti. U vreme komunizma, desila se jedna velika greška u obrazovanju – takozvano Šuvarevo obrazovanje. Uništene su gimnazije, a posledice toga još uvek se osećaju. Proces obrazovnog sistema kulture i nauke mora da bude dugoročan. On ne može da se uradi danas za sutra. Kultura nam je u katastrofalnom stanju. Za nju se sada izdvaja svega 0,62 odsto. Uvek smo pričali da izdvajanje ispod dva odsto predstavlja katastrofu. Šta je, onda, sad ovo? U vreme komunizma država je 2,7 odsto sredstava usmeravala za kulturu. Eto, filmska industrija ovoga puta nije dobila ni jedan jedini dinar. To je bruka. Istina je da se kod nas filmovi prave za jedan određen, mali, krug ljudi i za neke festivale, jer bioskopi skoro da i ne postoje. Ali, bez obzira na to, tako nešto nije smelo da se desi. Ima tu još problema…

Kojih?
Po tržišnom principu, neka filmove snima ko god hoće. Ali, ne mogu da prihvatim, ni kao građanin, ni kao čovek koji se bavi kulturom, da neko, ko uzme novac od države, snima filmove koji nas predstavljaju u lošem svetlu. Imate film koji govori o tome kako srpski pop prodaje prostitutke po Kosovu UNPROFOR-u i EULEKS-u, potom, u jednom drugom, kako su Rusi i Srbi ubijali jadne Švabe u Banatu, treći prikazuje mladog Srbina koji ubija Rome po Beogradu, četvrti kako otac siluje svoje dete ispod slike gde se vide knez Lazar i Miloš Obilić. I tako dalje, da sad ne nabrajam. Da se razumemo, ja nisam za cenzuru. Uvek sam potpisivao peticije koje su imale za cilj da zaštite umetnike. Stao sam na stranu Gojka Đoga, Milića od Mačve, Brane Petrovića… Dakle, umetničko stvaralaštvo i umetničko mišljenje mora da postoji, ali mora da postoji i tržišno stvaralaštvo. Kad kažem tržišno… mislim na to da ti neko obezbedi novac, kao što se radi u svetu, ali da to nije država… ti onda snimaj šta hoćeš. Ne možeš od države da dobiješ novac i onda da pljuješ po sopstvenom narodu. Takođe, ne može država da za muzički festival „Egzit“ izdvoji čak 35 miliona, a onda „Sterijinom pozorju“ uplati samo četiri miliona ili „Zmajevim igrama“ svega 350.000 dinara. Tu se, onda, postavlja pitanje vrednosti. Još, čak, sebi dozvoljavamo da „Egzit“ bude proglašen za nacionalni brend Srbije. Koji nacionalni brend? To je, uglavnom, strana muzika. Zbog toga ne može da bude srpski brend, kao što je recimo Festival u Guči koji promoviše neke naše tradicionalne vrednosti. Mada, i to što se tamo radi u poslednje vreme, mora da se preispita. Trebalo bi da se raščisti da li to ide ka „Bir festu“ i sličnim manifestacijama ili srpskom stvaralaštvu.

Bili ste i član Komisije za dodelu nacionalnih penzija čiji je pravilnik i dalje veoma diskutabilan. Dakle, da raščistimo – da li nacionalne penzije predstavljaju priznanje za vrhunski doprinos ili socijalnu pomoć?
Pre nego što vam odgovorim na to pitanje, hoću da kažem sledeće. Dakle, ove godine i ja sam bio na spisku kandidata za to priznanje. Svakako da sam bio ponosan što me je predložilo čak šest umetničkih udruženja. Međutim, desila se interesantna situacija. U vreme kada sam bio u banji, zvali su me iz Ministarstva kulture da budem član komisije. Kazao sam im da se nalazim na spisku kandidata za to priznanje. Nisam želeo „sukob interesa“ i onda sam, kao neko kompromisno rešenje, za to mesto predložio dvoje umetnika koji su već dobili pomenuto priznanje. Na kraju, odlučio sam da ličnu korist stavim u drugi plan i odustanem od kandidature zarad interesa armije umetnika.

Dakle?
Kriterijumi za dodelu, od samog početka, nisu bili jasni. Mnogo toga je tu ispolitizovano, jer bitno je bilo ko kome pripada, a ne ko zaslužuje to priznanje. Takođe, uopšte nije utvrđen kriterijum stručne ocene za svakog stvaraoca. Znači, mora da postoji neko ko će da da stručnu ocenu za ono što je kandidat uradio, a ne da mu to uradi udruženje ili neki prijatelj po principu „jeste, on je genije“, i to tako prođe. Sa druge strane, imali smo primedbe da neki kandidat koji je bogat u materijalnom smislu, uprkos tome što je vrhunski umetnik, ne bi trebalo da dobije priznanje. Imali smo i primere nekih stvaralaca koji su, nažalost, prinuđeni da koriste narodnu kuhinju kako bi preživeli. Da ne bi više dolazili u takve situacije, predložili smo Ministarstvu da nacionalno priznanje bude isključivo za umetnost i stvaralaštvo bez obzira na materijalno bogatstvo, a da se ovaj socijalni problem reši na drugi način. Dakle, da se uputi zahtev Ministarstvu rada i socijalne politike da država, jednostavno, ne sme više da dozvoli da bilo koji stvaralac i umetnik ide u nacionalnu kuhinju. Znači, nacionalna penzija nije i ne bi smela da bude socijalna pomoć. Drugim rečima, socijala ne sme ići na štetu onih koji zaslužuju priznanje. Insistirao sam da se primene kriterijumi za sticanje statusa istaknutog umetnika. Kada bi se oni barem jednim delom poštovali, javnost bi veoma bila iznenađena malim brojem umetnika koji su stvarno doprineli nacionalnoj kulturi, a samim tim i zaslužili to priznanje.

Šta bi, zapravo, trebalo da znači pojam vrhunski, odnosno trajan doprinos nacionalnoj kulturi?
Ma, nema tu mnogo da se razmišlja. Zna se dobro šta to znači. Kad je reč o slikarstvu, zna se ko je bio jedan Paja Jovanović. Znači, u tom pravcu mora da se ide. Kad govorimo o književnosti, tu, pre svega, moramo da uzmemo u obzir autore nasušnih knjiga. Dakle, knjige učila. Neko kaže: „Ja sam objavio 15 knjiga.“ U redu, ali ko ih je, osim tebe i članova bliže familije, pročitao? Znači, nije bitan kvantitet, nego kvalitet. Ne može svako da bude Raša Plaović, Ljuba Tadić, Miroslav Čangalović, Radmila Bakočević… Zna se vrlo dobro ko su naši istaknuti umetnici u svim segmentima. Potrebno je jedino da sa svojom savešću pratimo sva ta dostignuća u svim oblastima. Kada dođemo do tog nivoa, onda neće moći da se desi da neko, poput Bore Ćosića, bude nosilac nacionalnog priznanja. Zaista je paradoksalno da neko ko više od 30 godina živi u Nemačkoj i pri tom, na svom sajtu, u najgorem mogućem svetlu govori o srpskoj kulturi i umetnosti, dobije nagradu za doprinos toj istoj kulturi.

Zbog velikog broja funkcija koje su vam do sada bile poverene, ali i ovih koje trenutno obavljate, mnogi vas doživljavaju kao sivu eminenciju srpske kulture?
Imam više funkcija nego neko godina, ali one su uvek bile volonterske. Znači, nikad od države nisam tražio ni dinar, niti mi je on potreban za to što mi je povereno. Ma, kakva siva eminencija. Iza mene stoji isključivo biografija na koju sam ponosan. Već 37 godina nalazim se u statusu samostalnog umetnika. Moj autorski opus, kao reditelja i dramskog pisca, obuhvata više od 300 režija i preko 100 scenarija na polju scenske umetnosti, od kojih su najznačajnije emitovale ili prenosile mnoge radio-televizijske stanice. Za svoj stvaralački rad dobio sam mnoga prestižna priznanja kao što su „Nušićeva nagrada“, „Plaketa Grada Beograda“, „Nagrada Udruženja književnika Srbije“, Nagrada za umetnički program „Univerzijade“ u Zagrebu i „Zimske olimpijade“ u Sarajevu, Nagrada TV festivala u Portorožu…
[/restrictedarea]