Почетна / Друштво / Споразум легализује и Косово и УЧК

Споразум легализује и Косово и УЧК

Пишу Наташа Јовановић и Миодраг Зарковић

Примена Бриселског споразума практично је почела малтене тајним смењивањем председника 12 српских општина јужно од Ибра, а дубљи поглед у последице споразума наговештава да је то само почетак коначног слома српске државности у јужној покрајини

ок су гласила нескривено наклоњена владајућој Српској напредној странци протеклих дана малтене отворено славила победе ове партије на локалним изборима у Косјерићу и Земуну, дотле је на Косову и Метохији – у скоро потпуној медијској тишини! – већ почела искуствена примена Бриселског споразума. Први потез повучен у том злослутном правцу јесте било уклањање 12 председника општина јужно од Ибра, свих до једног противника споразума. Под врло лабавим оправдањем да су смењенима мандати и иначе истекли, на њихова места доведени су нови људи (који ће, узгред буди речено, са истих морати да се склоне већ у октобру, по завршетку локалних избора у организацији Приштине), листом припадници СНС-а и Социјалистичке партије Србије, од којих се, јасно, очекује да не пружају никакав отпор примени споразума.
Два примера међу новоименованима посебно боду очи. Председник већа косметске Општине Србица, извесни СПС кадар Миломир Јокић, живи и ради у Крагујевцу, па га грађани које представља памте из периода до 1999. када је трајно напустио ову општину; његовог страначког колегу Десимира Миљковића, председника већа Вучитрн, препознају из тамошњих медија у којима је често помињан као човек који поред плате директора школе у селу Граце, прима и обавезну месечну апанажу из Приштине.
Смењени председник Општине Штрпце Звонко Михајловић каже да је било неопходно склонити све национално свесне Србе и патриоте, како би примена издаје била спроведена без већег отпора, а на њихова места поставити слепе страначке послушнике.
„Игноришући вољу легитимних представника грађана који су имали пуно право да говоре у име оних који су их бирали, Влада Републике Србије именује лица на местима ‹председника општинских већа и њихове заменике›, који су ништа друго него чиновници владе иза којих не стоји народ. Стварна улога и задатак нових људи на поменутим позицијама биће ликвидација српских институција, почев од локалне самоуправе, па преко здравства и просвете. Овим потезом се такође покушава спречити формирање Скупштине АП Косова и Метохије које је планирано за наредне дане. Скупштина АП КиМ би била формирана у складу са Уставом Републике Србије и свим важећим прописима, и била би тело које би пружало институционалну заштиту Срба. Овако је сада све доведено у питање.“
Михајловић напомиње да су сви косметски Срби који су се здушно залагали за одлагање њеног формирања знали за овај сценарио и тиме помогли Влади Републике Србије на путу издаје и обрачуна са сопственим народом:
„Било како било, Србима предстоје нова искушења у борби за голи опстанак и егзистенцију на косметској ветрометини, у вучјем окружењу без помоћи своје државе, уздајући се у Бога јединога“.
[restrictedarea]

СПОРАЗУМ ИЗМЕЂУ ДРЖАВА? То је стање на терену, поразно какво јесте. У теорији је, међутим, још страшније, као што је и мук у вези са овим питањем једнако свеприсутан.
О природи и последицама потписивања Бриселског споразума у јавности се ништа није могло чути, јер он, како нам је предочено, представља статусно неутралан акт, па према томе не подлеже оваквим и сличним анализама. Да би нас убедили у излишност сваке дубље правне анализе овог акта, београдски званичници су истакли да он неће бити ратификован „како би се избегла свака могућност да овај акт постане међународни, међудржавни уговор“. Да ли изостанак ратификације безусловно значи и статусну неутралност?
Правећи критички осврт на потписани споразум, правни историчар Зоран Чворовић у разговору за „Печат“ напомиње да иоле упућенији грађанин зна да по Уставу Републике Србије међународни уговори постају обавезујући њиховим потврђивањем, односно ратификацијом у Народној скупштини и то под условом да је међународни уговор у складу са Уставом РС (чл. 16).
„Имајући то у виду, као и саму форму споразума којом се избегава заједничко потписивање са Тачијем једног јединственог документа, чини се на први поглед сасвим оправданом теза Србијиних званичника о статусној неутралности Бриселског споразума. Међутим, ову тезу сами чланови Владе Србије релативизују својим ставом о неупитној обавезности Бриселског споразума и пре акта ратификације, не објашњавајући при том правни основ из које овај споразум црпи своју правно обавезујућу снагу. Да би један споразум важио према нашем унутрашњем праву, он према члану 16. Устава мора да буде ратификован. Но, другачија ситуација је са аспекта међународног права. Да би један уговор био важећи, он не мора да буде обавезно ратификован. Довољно је да буде потписан од стране лица којима није потребно посебно пуномоћје, а то су шеф државе, премијер и министар иностраних послова“.
Парафирајући споразум, подсећа Чворовић, Ивица Дачић је назначио да ће споразум почети да важи после прихватања од стране потписница: „Кроз изјаву Владе Србије упућену посреднику ЕУ да Србија прихвата овај споразум, ми смо се међународно правно обавезали да га и прихватамо, иако наши преговарачи тврде да је реч о статусно неутралном акту.“
У овим противречностима Чворовић не види никакву кнез-милошевску дипломатску мудрост тријумвирата Вучић-Дачић-Николић да нужним уступцима задовољи евроатлантску империју, а да, при том, нератификовањем споразума избегне признање независности натовско-албанске државолике творевине на КиМ:
„Формална противречност и питијска недореченост садржине Бриселског споразума, искључиво је намењена политички наивним Србима како би им замутила представу о правној природи споразума, његовим последицама и политичкој и кривичној одговорности Србијиних властодржаца. Очигледно је да наши властодршци имају само у виду међународноправну обавезност Бриселског споразума, која је лично за сваког од лидера владајуће коалиције свакако приоритетнија у односу на обавезност према унутрашњем уставноправном поретку Србије“.
Какве последице из тога произлазе најбоље одсликава пресуда Међународног суда правде из 1993. године, где је поводом спора између Данске и Норвешке око источног Исланда суд стао на становиште да је изјава тадашњег министра иностраних послова Норвешке Нилс Клаус Ихлена, да Норвешка прихвата да Данска прошири сувереност над целим Гренландом, у погледу међународноправних обавеза коначна (мада је ту изјаву норвешки парламент касније оспорио). Једнострана службена изјава министра иностраних послова, иако спорна са позиције унутрашњег норвешког права, са аспекта међународног права била је перфектна и коначна. „По класичној теорији међународно јавног права стоји јасно да је закључивање двостраног уговора један од облика прећутног, имплицитног, de iure признања“, појашњава Чворовић. „Да се овде ради о признању јасно је ако се зна да је Бриселски споразум сачињен према Бечкој конвенцији, а у члану 1 Бечке конвенције стоји да ће се она применити на све уговоре, али искључиво на уговоре држава, субјеката међународног права. Реч је дакле о међудржавном уговору“.

НЕОПХОДНА КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ На питање да ли постоји могућност да се противуставан споразум поништи са аспекта међународно јавног права, Чворовић напомиње да у Бечкој конвенцији од 1969. стоји да се због сукоба међународног уговора са унутрашњим правом једне од страна потписница, очигледног другим чланицама међународне заједнице, уговор може поништити. Чворовић напомиње да у Бечкој конвенцији стоји да се због сукоба међународног уговора са битном нормом унутрашњег права једне од страна потписница међународни уговор може поништити, с тим што је потребно да је таква повреда битне домаће норме очигледна и другим чланицама међународне заједнице. Зато је, истиче он, битно да Уставни суд хитно донесе одлуку у поступку за оцену уставности који је покренут од стране посланика ДСС-а, којом ће прогласити неуставним Бриселски споразум и све акте који су произашли из њега, те тако међународној заједници сигнал пошаље да је споразум потписан од стране представника Србије супротан битним нормама Србијиног унутрашњег права и да је за Србију он апсолутно ништаван.
„Уколико одлука Уставног суда изостане или буде испод стручног знања лаика, Споразум мада из угла међународног права формално важећи, може и мора да буде оспорен у процесу примене. Ако Срби са севера изграде организацију власти какву предвиђа Устав Републике Србије из 2006. године, Бриселски споразум може остати празно слово на папиру. Присуство српских институција на Космету, макар и у форми АП КиМ, онемогућава да сепаратистичка власт Албанаца постане највиша на целом делу територије КиМ и тиме се у пракси спречава консолидација сепаратистичко-терористичке творевине Републике Косова у суверену државу која ефективно контролише целу територију. Јер ако сепаратистичка власт није суверена на целој територији, онда изостаје један од основних атрибута државе. Да закључимо, у мери у којој су органи и установе који раде по Уставу и законима државе Србије ефективно присутни на КиМ, у тој мери тзв. Република Косово није суверена, а без суверености нема државе“. Уз то битно је да се у јавности члановима Владе Србије и функционерима који буду покушали да извршавају овај тзв. споразум, на најозбиљнији начин стави у изглед политичка и кривична одговорност.
Истовремено, сматра Чворовић, тзв. споразум из Брисела не може да егзистира јер је плод бруталне и огољене принуде која је вршена над Србијом последњих двадесетак година. Принуда је једна од мана воље која по Бечкој конвенцији доводи до апсолутне ништавности једног међународног уговора. Зато се у овом случају не ради ни о каквој сагласности воља што чини суштину сваког уговора, већ о обичном диктату силе. Зато би евроатлантским менторима косовске независности требало јасно поручити да ће се неке друге коалиције на власти, као и будуће генерације Срба, према овом споразуму и односити само као према силеџијском акту оденутом у дипломатску форму.
„Принуда је очигледна ако се погледа да овај уговор непосредно и директно нарушава природна, неотуђива права и интересе Срба са Косова и Метохије.“

ПРИМЕР ТЕКСАСА И КВЕБЕКА А како Запад из позиције своје правне традиције и свог политичког искуства гледа на процес стварања тзв. косовске државе и шта стоји иза западних захтева који су испоручени Србији у погледу нормализације односа са Косовом јасно се види из случаја Вилијамс и случаја Квебек.
Наиме, према одлуци Врховног суда САД-а из 1877. године у случају Вилијамс, а поводом покушаја отцепљења појединих јужних држава у време америчког грађанског рата, стоји да ваљаност поступака дела територије који жели да се отцепи од матице, усмерених како против матичне државе, тако и против њених грађана, у потпуности зависи од његовог крајњег успеха. „Ако не успе трајно да се конституише, такви поступци ишчезнуће са њим. Ако, пак, успе и постане признат, његови поступци сматраће се од почетка његовог постојања, поступцима независне државе.“
У случају Квебек Врховни суд Канаде је 1998. године заузео став да одрживост потенцијалне државе у међународној заједници зависи од признања датог од стране других држава. Иако признање није конститутивни чин, јер је питање настанка нове државе фактичко, политичко питање, признање државе показује да ли је та творевина одржива у међународној заједници или није.
У светлу пресуде у случају Вилијамс и случају Квебек можемо закључити да није неопходно да Србија да експлицитну изјаву да признаје сепаратистичко-терористичку творевину Републику Косово, али признајући њен уставноправни поредак и неометајући га у функционисању кроз присуство јединих легалних, а у српским срединама и једино легитимних органа државе Србије на КиМ, она међународној заједници шаље поруку да пристаје да на нашем делу територије постоји нова држава. Истовремено, признајући легалним правни поредак тзв. Косова, Србија легализује не само албанску државу на својој територији, већ накнадно легализује и агресију НАТО-а на СРЈ и све злочине које је чинила УЧК.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!