Sporazum legalizuje i Kosovo i UČK

Pišu Nataša Jovanović i Miodrag Zarković

Primena Briselskog sporazuma praktično je počela maltene tajnim smenjivanjem predsednika 12 srpskih opština južno od Ibra, a dublji pogled u posledice sporazuma nagoveštava da je to samo početak konačnog sloma srpske državnosti u južnoj pokrajini

ok su glasila neskriveno naklonjena vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci proteklih dana maltene otvoreno slavila pobede ove partije na lokalnim izborima u Kosjeriću i Zemunu, dotle je na Kosovu i Metohiji – u skoro potpunoj medijskoj tišini! – već počela iskustvena primena Briselskog sporazuma. Prvi potez povučen u tom zloslutnom pravcu jeste bilo uklanjanje 12 predsednika opština južno od Ibra, svih do jednog protivnika sporazuma. Pod vrlo labavim opravdanjem da su smenjenima mandati i inače istekli, na njihova mesta dovedeni su novi ljudi (koji će, uzgred budi rečeno, sa istih morati da se sklone već u oktobru, po završetku lokalnih izbora u organizaciji Prištine), listom pripadnici SNS-a i Socijalističke partije Srbije, od kojih se, jasno, očekuje da ne pružaju nikakav otpor primeni sporazuma.
Dva primera među novoimenovanima posebno bodu oči. Predsednik veća kosmetske Opštine Srbica, izvesni SPS kadar Milomir Jokić, živi i radi u Kragujevcu, pa ga građani koje predstavlja pamte iz perioda do 1999. kada je trajno napustio ovu opštinu; njegovog stranačkog kolegu Desimira Miljkovića, predsednika veća Vučitrn, prepoznaju iz tamošnjih medija u kojima je često pominjan kao čovek koji pored plate direktora škole u selu Grace, prima i obaveznu mesečnu apanažu iz Prištine.
Smenjeni predsednik Opštine Štrpce Zvonko Mihajlović kaže da je bilo neophodno skloniti sve nacionalno svesne Srbe i patriote, kako bi primena izdaje bila sprovedena bez većeg otpora, a na njihova mesta postaviti slepe stranačke poslušnike.
„Ignorišući volju legitimnih predstavnika građana koji su imali puno pravo da govore u ime onih koji su ih birali, Vlada Republike Srbije imenuje lica na mestima ‹predsednika opštinskih veća i njihove zamenike›, koji su ništa drugo nego činovnici vlade iza kojih ne stoji narod. Stvarna uloga i zadatak novih ljudi na pomenutim pozicijama biće likvidacija srpskih institucija, počev od lokalne samouprave, pa preko zdravstva i prosvete. Ovim potezom se takođe pokušava sprečiti formiranje Skupštine AP Kosova i Metohije koje je planirano za naredne dane. Skupština AP KiM bi bila formirana u skladu sa Ustavom Republike Srbije i svim važećim propisima, i bila bi telo koje bi pružalo institucionalnu zaštitu Srba. Ovako je sada sve dovedeno u pitanje.“
Mihajlović napominje da su svi kosmetski Srbi koji su se zdušno zalagali za odlaganje njenog formiranja znali za ovaj scenario i time pomogli Vladi Republike Srbije na putu izdaje i obračuna sa sopstvenim narodom:
„Bilo kako bilo, Srbima predstoje nova iskušenja u borbi za goli opstanak i egzistenciju na kosmetskoj vetrometini, u vučjem okruženju bez pomoći svoje države, uzdajući se u Boga jedinoga“.
[restrictedarea]

SPORAZUM IZMEĐU DRŽAVA? To je stanje na terenu, porazno kakvo jeste. U teoriji je, međutim, još strašnije, kao što je i muk u vezi sa ovim pitanjem jednako sveprisutan.
O prirodi i posledicama potpisivanja Briselskog sporazuma u javnosti se ništa nije moglo čuti, jer on, kako nam je predočeno, predstavlja statusno neutralan akt, pa prema tome ne podleže ovakvim i sličnim analizama. Da bi nas ubedili u izlišnost svake dublje pravne analize ovog akta, beogradski zvaničnici su istakli da on neće biti ratifikovan „kako bi se izbegla svaka mogućnost da ovaj akt postane međunarodni, međudržavni ugovor“. Da li izostanak ratifikacije bezuslovno znači i statusnu neutralnost?
Praveći kritički osvrt na potpisani sporazum, pravni istoričar Zoran Čvorović u razgovoru za „Pečat“ napominje da iole upućeniji građanin zna da po Ustavu Republike Srbije međunarodni ugovori postaju obavezujući njihovim potvrđivanjem, odnosno ratifikacijom u Narodnoj skupštini i to pod uslovom da je međunarodni ugovor u skladu sa Ustavom RS (čl. 16).
„Imajući to u vidu, kao i samu formu sporazuma kojom se izbegava zajedničko potpisivanje sa Tačijem jednog jedinstvenog dokumenta, čini se na prvi pogled sasvim opravdanom teza Srbijinih zvaničnika o statusnoj neutralnosti Briselskog sporazuma. Međutim, ovu tezu sami članovi Vlade Srbije relativizuju svojim stavom o neupitnoj obaveznosti Briselskog sporazuma i pre akta ratifikacije, ne objašnjavajući pri tom pravni osnov iz koje ovaj sporazum crpi svoju pravno obavezujuću snagu. Da bi jedan sporazum važio prema našem unutrašnjem pravu, on prema članu 16. Ustava mora da bude ratifikovan. No, drugačija situacija je sa aspekta međunarodnog prava. Da bi jedan ugovor bio važeći, on ne mora da bude obavezno ratifikovan. Dovoljno je da bude potpisan od strane lica kojima nije potrebno posebno punomoćje, a to su šef države, premijer i ministar inostranih poslova“.
Parafirajući sporazum, podseća Čvorović, Ivica Dačić je naznačio da će sporazum početi da važi posle prihvatanja od strane potpisnica: „Kroz izjavu Vlade Srbije upućenu posredniku EU da Srbija prihvata ovaj sporazum, mi smo se međunarodno pravno obavezali da ga i prihvatamo, iako naši pregovarači tvrde da je reč o statusno neutralnom aktu.“
U ovim protivrečnostima Čvorović ne vidi nikakvu knez-miloševsku diplomatsku mudrost trijumvirata Vučić-Dačić-Nikolić da nužnim ustupcima zadovolji evroatlantsku imperiju, a da, pri tom, neratifikovanjem sporazuma izbegne priznanje nezavisnosti natovsko-albanske državolike tvorevine na KiM:
„Formalna protivrečnost i pitijska nedorečenost sadržine Briselskog sporazuma, isključivo je namenjena politički naivnim Srbima kako bi im zamutila predstavu o pravnoj prirodi sporazuma, njegovim posledicama i političkoj i krivičnoj odgovornosti Srbijinih vlastodržaca. Očigledno je da naši vlastodršci imaju samo u vidu međunarodnopravnu obaveznost Briselskog sporazuma, koja je lično za svakog od lidera vladajuće koalicije svakako prioritetnija u odnosu na obaveznost prema unutrašnjem ustavnopravnom poretku Srbije“.
Kakve posledice iz toga proizlaze najbolje odslikava presuda Međunarodnog suda pravde iz 1993. godine, gde je povodom spora između Danske i Norveške oko istočnog Islanda sud stao na stanovište da je izjava tadašnjeg ministra inostranih poslova Norveške Nils Klaus Ihlena, da Norveška prihvata da Danska proširi suverenost nad celim Grenlandom, u pogledu međunarodnopravnih obaveza konačna (mada je tu izjavu norveški parlament kasnije osporio). Jednostrana službena izjava ministra inostranih poslova, iako sporna sa pozicije unutrašnjeg norveškog prava, sa aspekta međunarodnog prava bila je perfektna i konačna. „Po klasičnoj teoriji međunarodno javnog prava stoji jasno da je zaključivanje dvostranog ugovora jedan od oblika prećutnog, implicitnog, de iure priznanja“, pojašnjava Čvorović. „Da se ovde radi o priznanju jasno je ako se zna da je Briselski sporazum sačinjen prema Bečkoj konvenciji, a u članu 1 Bečke konvencije stoji da će se ona primeniti na sve ugovore, ali isključivo na ugovore država, subjekata međunarodnog prava. Reč je dakle o međudržavnom ugovoru“.

NEOPHODNA KRIVIČNA ODGOVORNOST Na pitanje da li postoji mogućnost da se protivustavan sporazum poništi sa aspekta međunarodno javnog prava, Čvorović napominje da u Bečkoj konvenciji od 1969. stoji da se zbog sukoba međunarodnog ugovora sa unutrašnjim pravom jedne od strana potpisnica, očiglednog drugim članicama međunarodne zajednice, ugovor može poništiti. Čvorović napominje da u Bečkoj konvenciji stoji da se zbog sukoba međunarodnog ugovora sa bitnom normom unutrašnjeg prava jedne od strana potpisnica međunarodni ugovor može poništiti, s tim što je potrebno da je takva povreda bitne domaće norme očigledna i drugim članicama međunarodne zajednice. Zato je, ističe on, bitno da Ustavni sud hitno donese odluku u postupku za ocenu ustavnosti koji je pokrenut od strane poslanika DSS-a, kojom će proglasiti neustavnim Briselski sporazum i sve akte koji su proizašli iz njega, te tako međunarodnoj zajednici signal pošalje da je sporazum potpisan od strane predstavnika Srbije suprotan bitnim normama Srbijinog unutrašnjeg prava i da je za Srbiju on apsolutno ništavan.
„Ukoliko odluka Ustavnog suda izostane ili bude ispod stručnog znanja laika, Sporazum mada iz ugla međunarodnog prava formalno važeći, može i mora da bude osporen u procesu primene. Ako Srbi sa severa izgrade organizaciju vlasti kakvu predviđa Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, Briselski sporazum može ostati prazno slovo na papiru. Prisustvo srpskih institucija na Kosmetu, makar i u formi AP KiM, onemogućava da separatistička vlast Albanaca postane najviša na celom delu teritorije KiM i time se u praksi sprečava konsolidacija separatističko-terorističke tvorevine Republike Kosova u suverenu državu koja efektivno kontroliše celu teritoriju. Jer ako separatistička vlast nije suverena na celoj teritoriji, onda izostaje jedan od osnovnih atributa države. Da zaključimo, u meri u kojoj su organi i ustanove koji rade po Ustavu i zakonima države Srbije efektivno prisutni na KiM, u toj meri tzv. Republika Kosovo nije suverena, a bez suverenosti nema države“. Uz to bitno je da se u javnosti članovima Vlade Srbije i funkcionerima koji budu pokušali da izvršavaju ovaj tzv. sporazum, na najozbiljniji način stavi u izgled politička i krivična odgovornost.
Istovremeno, smatra Čvorović, tzv. sporazum iz Brisela ne može da egzistira jer je plod brutalne i ogoljene prinude koja je vršena nad Srbijom poslednjih dvadesetak godina. Prinuda je jedna od mana volje koja po Bečkoj konvenciji dovodi do apsolutne ništavnosti jednog međunarodnog ugovora. Zato se u ovom slučaju ne radi ni o kakvoj saglasnosti volja što čini suštinu svakog ugovora, već o običnom diktatu sile. Zato bi evroatlantskim mentorima kosovske nezavisnosti trebalo jasno poručiti da će se neke druge koalicije na vlasti, kao i buduće generacije Srba, prema ovom sporazumu i odnositi samo kao prema siledžijskom aktu odenutom u diplomatsku formu.
„Prinuda je očigledna ako se pogleda da ovaj ugovor neposredno i direktno narušava prirodna, neotuđiva prava i interese Srba sa Kosova i Metohije.“

PRIMER TEKSASA I KVEBEKA A kako Zapad iz pozicije svoje pravne tradicije i svog političkog iskustva gleda na proces stvaranja tzv. kosovske države i šta stoji iza zapadnih zahteva koji su isporučeni Srbiji u pogledu normalizacije odnosa sa Kosovom jasno se vidi iz slučaja Vilijams i slučaja Kvebek.
Naime, prema odluci Vrhovnog suda SAD-a iz 1877. godine u slučaju Vilijams, a povodom pokušaja otcepljenja pojedinih južnih država u vreme američkog građanskog rata, stoji da valjanost postupaka dela teritorije koji želi da se otcepi od matice, usmerenih kako protiv matične države, tako i protiv njenih građana, u potpunosti zavisi od njegovog krajnjeg uspeha. „Ako ne uspe trajno da se konstituiše, takvi postupci iščeznuće sa njim. Ako, pak, uspe i postane priznat, njegovi postupci smatraće se od početka njegovog postojanja, postupcima nezavisne države.“
U slučaju Kvebek Vrhovni sud Kanade je 1998. godine zauzeo stav da održivost potencijalne države u međunarodnoj zajednici zavisi od priznanja datog od strane drugih država. Iako priznanje nije konstitutivni čin, jer je pitanje nastanka nove države faktičko, političko pitanje, priznanje države pokazuje da li je ta tvorevina održiva u međunarodnoj zajednici ili nije.
U svetlu presude u slučaju Vilijams i slučaju Kvebek možemo zaključiti da nije neophodno da Srbija da eksplicitnu izjavu da priznaje separatističko-terorističku tvorevinu Republiku Kosovo, ali priznajući njen ustavnopravni poredak i neometajući ga u funkcionisanju kroz prisustvo jedinih legalnih, a u srpskim sredinama i jedino legitimnih organa države Srbije na KiM, ona međunarodnoj zajednici šalje poruku da pristaje da na našem delu teritorije postoji nova država. Istovremeno, priznajući legalnim pravni poredak tzv. Kosova, Srbija legalizuje ne samo albansku državu na svojoj teritoriji, već naknadno legalizuje i agresiju NATO-a na SRJ i sve zločine koje je činila UČK.
[/restrictedarea]