Предстоје нам дуге године тихе окупације

Пише Мило Ломпар

У околностима у којима је донета скупштинска декларација, историјски ритам самопорицања – ако ствари сагледавамо у њиховој међузависности – подразумева три момента: општи контекст у којем се одвијају историјски и културни процеси у нас, различите протагонисте политике по којој Европа нема алтернативу и структуру и протагонисте националне интелигенције

Нема никакве сумње у то да је недавно усвојена скупштинска декларација о злочинима почињеним – 1944. године – над мађарским грађанима у Чуругу и Жабљу далекосежна и злокобна по својим историјским и политичким последицама. Она показује у чему је био смисао дуготрајног одбијања да се разрачунамо са титоистичким наслеђем. Јер, сада је српски народ учињен одговорним за злочине комунистичког покрета. Тај покрет је – у исто ово време, 1944. године – побио велики број људи у Србији. Ко је убио Светислава Стефановића? Ко је убио Григорија Божовића? У Београду 1944. године? Ако комунистички покрет није одговоран за побијене у Жабљу, зашто би био одговоран за побијене у Београду? У оба случаја једини одговоран остаје – ни мање, ни више него – српски народ. То значи да се титоистичко наслеђе појављује као непроблематични чинилац наше јавне свести: када је реч о националним злочинима. Ствара се – отуд – постамент за тријумфални повратак титоистичког распореда историјских односа, јер – на наше очи, са свесним учинком самопроглашених носилаца националне оријентације у српској политици – унапређује се и продубљује вишеструко делотворни појам српске кривице.

НЕОПХОДНОСТ ПРОМЕНЕ СВЕСТИ На делу је, дакле, један историјски ритам који омогућава да промена власти не буде и промена режима. То значи да спољни чиниоци – као налози западних сила – морају бити претворени у унутрашње чиниоце, да би могли настати наизглед неусловљени плодови мисли и чинова који се закономерно поклапају са западним интересима. Није довољно овладати земљом и народом, већ је неопходно овладати колективним разумевањем света у колонизованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија.
Трећи услов Немачке – да би се сагласила са одређивањем дана у који ће Србија отпочети преговоре за приступање Европској унији – гласи: неопходна је промена свести. Он делује као престилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914. године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати „да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља, тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске.“ Тај став није никаква случајност. Тако је Ролф Дитер Клуге, професор Универзитета и директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године „да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“. Зашто се, дакле, константно понавља захтев за променом свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповратни смисао насиљем устоличених чинова и мисли.
У томе је смисао пропагандног слогана Европа нема алтернативу. Тај слоган је кључна идеолошка окосница која има застрашујући смисао упркос несумњиво кловновским својствима како некадашњих, тако и садашњих носилаца. Управо је та идеологија у интелектуалцима добила своје оруђе. Јер, то никад не могу да ураде ни прагматици, нити политичари. Политичари могу да поставе сцену и да обезбеде средства. Али, сцену попуњавају интелектуалци.

ИСПОРУЧИВАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА Интелектуалци скривају политички садржај изборних тема, све теме које имају политички набој су склоњене, оне не постоје, делегитимизоване су, проглашене су или мање вредним, или непостојећим. Тако су интелектуалци заиста у прединтелектуалном стању свести: они не виде чињенице какве јесу, оне не желе да се суоче са разлозима због којих су чињенице такве, него настоје да погоде политичко очекивање. Управо растућа идеологизација јавне свести ствара вишеслојну подлогу за непрестану могућност друштвених сукоба. У интервјуу за „Хрватску телевизију“ – 21. априла 2013. године – Латинка Перовић каже како је однос две Србије „борба на живот и смрт“. То изриче два пута. Тако се стари комунистички слоган о уништењу непријатеља појављује у демократском шипражју европске агенде. Свест о уништењу јесте оно што открива континуитет.
Каква памет и какав морал су могли условити овакав редослед догађаја? Не би требало превидети да се у таквом распореду сила одвија особена размена: страни чиниоци појављују се као гаранти домаће власти, као њени медијски и новчани подупирачи, па човек добија да влада, у размерама које омогућавају палету недемократских и насилних чинова, од медијских до пословних, док опстаје непрекинута дужност сваке власти да заузврат испоручи одређени део државних и националних интереса. Основна формула је прецизна: да бисте добили временски ограничен период власти, неопходно је да неповратно отпишете део државних и националних права и интереса.
Ту није крај. Јер, после сваког отписивања државних и националних права неопходно је у јавној свести усидрити прикладна идеолошка образложења, попут појмова српске кривице, неопходних прилагођавања модернизацији, уважавања реалности. Та образложења требало би да прожму образовни, културни и јавни простор, да би оно до чега је дошло отвореним насиљем, које нема никакве везе са универзалним људским правима него је у служби западних интереса, било претворено – у свести нових нараштаја – у оно што је настало спонтано и оправдано. Отуд трећи услов Немачке гласи: неопходна је промена свести.
У околностима у којима је донета скупштинска декларација, историјски ритам самопорицања – ако ствари сагледавамо у њиховој међузависности – подразумева три момента: општи контекст у којем се одвијају историјски и културни процеси у нас, различите протагонисте политике по којој Европа нема алтернативу, и структуру и протагонисте националне интелигенције.

[restrictedarea]

НА ДЕЛУ ЈЕ ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ У општем културном контексту ваља придати значај чињеници да је на делу историјски ревизионизам. Недавно је – на Берлинском универзитету – одбрањена докторска дисертација која кривотвори историјске чињенице у вези са Јасеновцем. Ментор ове докторске дисертације, Холм Зундхаусен, пре неколико година је сводио српски народ на државну формацију Србије пре Првог светског рата. У томе је у длаку био сагласан са таквим кардиналом нашег секуларног свештенства какав је Латинка Перовић. Кривотворење историјских сазнања о Јасеновцу има више циљева. Његов немачки учинак не би требало превидети: будући да није допустиво – за сада – доводити у сумњу чињенице о холокаусту, онда треба стварати погодан контекст за такав наум кривотворењем сродних историјских садржаја.
Том циљу стреми историјски ревизионизам везан за питање о одговорности за избијање Првог светског рата. У идућој години – у години стогодишњице од избијања Првог светског рата – нагледаћемо се историјских, медијских и филмских садржаја који ће мењати историјски фокус, усмеравати га ка српској кривици за избијање овог рата, са крајњим предумишљајем га управљати на руску одговорност. То су обновљени постулати давнашње немачке и аустроугарске пропаганде.
Садашњи циљ њихових обновитеља – у далекој резултанти којој стреме – свакако је прилагођен протеклом времену. Јер, ако релативизујемо немачку историјску кривицу за избијање Првог светског рата, онда су свакако неправедне ратне репарације које је Немачка морала да плаћа по свршетку рата. Отуд следи да су привредна и друштвена криза у послератној Немачкој биле резултат неправедних репарација. То – потом – значи да су ови предуслови Хитлеровог успона били резултат и неправедно одређених репарација Немачкој. Како изгледа појава Хитлера у овом контексту? Ова путања ревизионистичке и релативистичке аргументације није – наравно – праволинијска, она подразумева вијугања у случају ако се судари са различитим осетљивостима западног света, она се – због тога – често испуњава осудама нацистичког режима, али она стреми својој задатој резултанти.

НЕДОСТОЈНА НАЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА Можемо уочити да је српска кривица означена као један моменат у далекосежном подухвату немачког историјског ревизионизма који – за сада – има облик западног ревизионизма управљеног на руску државну и националну егзистенцију. Довољно је пажљиво гледати емисије о Другом светском рату које доноси „History Channel“: у њима се систематски кривотворе разлози, размере и домети руског учешћа. Тако стоје ствари и том циљу стреме.
То не значи да се тако морају и остварити, јер је реч о различитим типовима односа у западној идеолошкој и културној конфигурацији моћи. Али, садашња ревизионистичка путања свакако је оцртана. Околност да је немачки историчар који је написао овакву дисертацију о Јасеновцу понео награду која носи име човека који је преживео нацистичке логоре и околност да је међу онима који су му је доделили било и српских историчара показује како се наше секуларно свештенство налази у политичкој, историјској и ревизионистичкој резонанци овог епохалног кретања. Недавно усвојена скупштинска декларација показује како наша парламентарна (и влада и опозиција) власт настоји да погоди одговарајући ревизионистички такт. Ово подударање у понашању између секуларног свештенства и актуелне власти знак је аутентичног припадништва истоврсном погледу на свет. Јер, скупштинска декларација утире пут једном далекосежнијем циљу: ревизионистичкој интерпретацији немачке судбине у нашим историјским приликама после Другог светског рата.
Наша национална интелигенција, међутим, не показује никакву свест о свему томе. Она је забављена личним користима на вулгарни и простачки начин: њена страст за звањима, положајима и наградама, као петрификованим остацима боље прошлости, као остацима замрлог света који нема више никаквог значаја, њена похлепа за друштвеним положајима, за мрвицама власти и за врућим комадима плена опљачканог од народа и државе, представља прецизан показатељ за оне који настоје да уклоне пропламсјај било какве националне свести на интелектуалној позорници. Они виде шта је неопходно дати нашој националној интелигенције да би одустала од сваке мисли о сопственом позиву. Отуд су својства наше интелигенције национална само до оног часа у којем су се њени представници домогли неког удела у власти. Тај начин понашања извире из општељудских особина: некад се говорило да француски социјалисти остају социјалисти само док не уђу у владу. Тако национална политичка оријентација постоји у нас само док њени носиоци не постану власт.
До тога долази зато што наша национална интелигенција не подразумева етику вредности. Јер, њени носиоци су неспремни да у јавности афирмишу вредности које – ма колико да су аутентичне и националне – угрожавају садашњи распоред културних сила. Тако се на хоризонту националних вредности образује као пожељан – опортунистички и медиокритетски став. Потребно је нешто потпуно супротно од тога: потребно је променити структуру и садржај националне интелигенције, да бисмо могли да променимо свест о културној политици. То је немогуће. Јер, национална интелигенција доследно избегава једноставно мерило: у коликој мери је њено понашање саобразно понашању других националних интелигенција? У коликој мери се, дакле, она понаша – универзално?

ИЗДАЈА И САМОИЗДАЈА Чешки председник – Вацлав Клаус – није желео да потпише Лисабонски споразум, који су усвојиле чешка скупштина и влада, преко годину дана: све док Немачка није дала додатне гаранције да неће бити покренуто питање судетских Намаца. Зашто не бисмо усвојили овај начин понашања? У недавно приказаној немачкој телевизијској серији о Другом светском рату приказани су пољски сарадници холокауста. То је одмах довело до реакције пољске јавности у високим тоновима. Зашто је код нас нешто такво тешко замисливо? Зато што наша културна политика, као темељ на којем је настала како наша национална интелигенција, тако и наша национална политичка оријентација, у свом овештаном континуитету, искључује сваку интелектуалну свест о смислу и значењу самоиздаје у човековом животу.
Када се, у Мађарској револуцији 1848-1849. године, појавио Damjanich, János, Jovan на историјском хоризонту су се могле распознати упечатљиве црте овог сложеног феномена. Овај – како каже Крлежа – „Рац или Србин по поријеклу спадао је међу патолошке сербофобе, окрутан у свим биткама на југу са српским четама, крволок и садист, који је у једном од својих прогласа запријетио српскоме народу да га треба искоријенити (до последњег Србина), са патетичним обећањем, да када буде извршио тај свој метафизички позив, да ће сам себи сатерати у своју српску главу тане.“ Да ли је овом хероју мађарске борбе за ослобођење недавно подигнут споменик у нас: у Ади 2011. године? Каква је његова историјска личност? Он је – вели Крлежа – „патолошка појава“. Зар ћемо сумњати у Крлежино виђење ствари?
Али, ова историјска појава није добила свој истинити енциклопедијски лик. Јер – одлучује Крлежа – „то да је био поријеклом Србин – србофоб, за нас је потпуно сувишна верзија, поготово у овој енциклопедији“. Зашто је у Енциклопедији Југославије сувишно сазнање о Србину који је србофоб? У првом издању, из године 1956, макар пише да је био „српског порекла“, док у другом издању, из године 1984, не пише чак ни то. Зашто – у друштву у којем је врвело од толиких домаћих издајника – није од значаја податак о Србину који је србофоб? Зашто о том феномену не би требало ништа знати? Да ли је то тако због неопходне промене свести? Да ли би промена свести требало да доведе до трајног губитка осећања за издају? Да ли нестанак тог осећања утире пут ка механизму који ствара самоиздају?
Несумњиво је да нам предстоје дуге године тихе окупације. Нестанак Србије није – као ни пре сто година – тек пука академска замисао.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nikolic je najodgovorniji za ovo uzasno stanje zemlje i srpske nacije.
    Prvo,vlast kaze da Srbija ne moze samostalo funkcionisati?
    To je veleglupost i velelaz.
    Drugo,hoce da nam kazu da je jedino EU buducnost Srbije?
    To je uzasno glupa hipoteza.Na osnovu cega su to zakljucili?
    Kako ce Moldavija da opstane?

    Mala digresija,o EU…takozvana evropska unija nije ni evropska ni unija,to je obicna banka,nemacka i ostalih zemalja.
    To je banka.Ako ne znamo sa parama,a volimo da ukrademo,STA CE NAM BANKA,DA PROPADNEMO DO KRAJA?SADA BANKE UBIJAJU A NE TENKOVI!!!

    Spanija je dobila losu vest da moraju vratiti nekih 3 milijarde evra,PRE ROKA,LIHVARSKIM NALOGOM NEMACA…koje su dobili za razvoj pomorske industrije,za brodogradnju,na severu zemlje…ta odluka da vrate pare,izazvace gubitak 85-90.000 radnih mesta u sledecih par godina,cime ce sektor brodogradnje u Spaniji,biti na kolenima,da ne kazem,unisten. NEMA EU…NEMA UNIJE…
    TO JE SAMO BANKA,TO JESTE,BANKA KOJA SE BAVI POLITIKOM.JOS GORE.

    Nikolic je najodgovorniji,jer riba smrdi od glave.
    Onoga momenta kada je Sonja Biserko rekla da je “Nikolic prihvatljiv”,pred izbore,to je trebalo oznaciti alarm u medijima i politickoj javnosti.ZASTO?
    ZASTO JE NIKOLIC PRIHVATLJIV,nema niko da pita Biserko?!

    Zatim,kada je neko pitao sta je Nikolic kao dobrovoljac radio na ratistu…Vesna Pesic (bas ona),je munjevito potopila pokusaj trazenja odgovora na prethodno pitanje…a u vezi pocinjenog zlocina u selu Antin…rekavSi da je “Nikolic dosao kasnije”…
    posle zlocina.
    ZASTO BAS VESNA PESIC POSTAJE KLJUCNI “SVEDOK” NIKOLICU???

    Medjutim,necu da se bavim kriterijumima za prijem u zvanje romanijskog cetnickog vojvode i sta je sve potrebno uciniti,za takvo cetnicko zvanje…znam samo ,iz medija,da potencijalni clan bilo koje (beo)gradske mafije,treba da ima bar jednu tesku kradju,ili bar jedan pokusaj ubistva,za “ulaznicu”…tako se dobija poverenje.
    Takodje,moglo se procitati,da bi jedan hercegovac postao ustasa od poverenja,i dosao u licnu pratnju Pavelicu,morao je okrvariti ruke,MORAO JE UBITI JEDNOG SRBINA…pa onda moze na motor,pored kola Ante Pavelica.
    NE ZNAM PO KOM KRITERIJUMU SE POSTAJE ROMANIJSKI CETNICKI VOJVODA?
    Znam da je Seselj skoro izjavio da je “Nikolic radio iste stvari kao i on”…
    Zasto ce Seselj,ZA ISTE STVARI,biti 10 godina,najmanje,u tamnici haskog tribunala,a Nikolic,ZA ISTE STVARI,biti 10 godina predsednik Srbije,i jos toliko sa predsednickim privililegijama…
    zna mozda samo,Sonja Biserko ili Vesna Pesic,Boga pitaj…
    Dodik i Tadic mozda jesu bili “sverceri”,ali nisu bili ratne “vojvode”.NISU BILI RATNI HUSKACI…
    Smesno je da sada,U IME EVROPE,Nikolic “smozdi” Dodika…i tragicno.

    Ako to pitanje apstrahujemo,a ne treba…treba konstatovati da je Tomislav Nikolic,praktikujuci svoj predsednicki mandat,(prvi),promenivsi drzavnu politiku,ilegalno,i posle izbora,NARODU IZA LEDJA,sa laznom Platformom i laznom Deklaracijom ili Rezolucijom…jeste najodgovorniji za sadasnji pakao u kome zive Srbi.TO JE TACNO PAKAO!Jer mi nismo izdajnici.
    Srbi su ponizeni jer je rukovodstvo parafiralo napustanje Kosova,I TAMO GDE SU SRBI BILI DRZAVA,I TAMO GDE JE VAZIO USTAV SRBIJE!

    Ali,Nikolic je prevario i same Dacica i Vucica.
    Dacica je prevario jer mu se revansirao za njegovo otvoreno podrzavanje Tadica u drugom krugu izbora…pa kada je Dacic shvatio Nikolicevu doktrinu,PARAF PA IZBORI,rekao je ne,zasto bih isao na izbore oslabljene pozicije?(Sada kazu,sta ce nam izbori)

    Tada je Nikolic,preko DS,kao PRIRODNOG POLITICKOG EVROATLANSKOG PARTNERA U SRBIJI,SRPSKE NAPREDNE STRANKE,a mediji su rekli,preko Mikija Rakica…izvadio par slika Dacica sa Misom Bananom…
    pritisli ga,i mi smo dobili…IZDAJNICKI PARAF!

    Paralelno,Nikolic je SNS dao u ruke Vucicu,PRIVREMENO,dok se obavi prljavi posao,a posle,zna se,SNS ide u ruke Nikolicevom sinu,NEOKALJANOM…izdajom te iste stranke.
    “Dete je poraslo”…ponovice tada Nikolic.

    Mozda su ovi ljudi dosli na vlast nekim izborima,mada se i u to sumnja…ali,OVA POLITIKA NIJE SIGURNO DOSLA NA IZBORIMA!

    Narod je prevaren,”izabranica naroda”,Vlada i Predsednik,su prevarili narod.Kako “radjati decu” i planirati zajednicki zivot,sa izabranicom koja te vara,koja sara,koja rasprodaje sve sto skucis?Srpski narod je poklonio glas “belosvetskoj kurvi”!!!

    Pre sam rekao,ako potpisu,Srbija ce biti Baraba Drzava,a sada kazem,ako prihvatimo ovaj lazni kurvinjski “brak” sa ovom vlascu,narod ce postati Baraba Narod,jer samo obicna baraba sa belosvetskom kurvom,ima dugorocne planove.E,to nam je!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *