Predstoje nam duge godine tihe okupacije

Piše Milo Lompar

U okolnostima u kojima je doneta skupštinska deklaracija, istorijski ritam samoporicanja – ako stvari sagledavamo u njihovoj međuzavisnosti – podrazumeva tri momenta: opšti kontekst u kojem se odvijaju istorijski i kulturni procesi u nas, različite protagoniste politike po kojoj Evropa nema alternativu i strukturu i protagoniste nacionalne inteligencije

Nema nikakve sumnje u to da je nedavno usvojena skupštinska deklaracija o zločinima počinjenim – 1944. godine – nad mađarskim građanima u Čurugu i Žablju dalekosežna i zlokobna po svojim istorijskim i političkim posledicama. Ona pokazuje u čemu je bio smisao dugotrajnog odbijanja da se razračunamo sa titoističkim nasleđem. Jer, sada je srpski narod učinjen odgovornim za zločine komunističkog pokreta. Taj pokret je – u isto ovo vreme, 1944. godine – pobio veliki broj ljudi u Srbiji. Ko je ubio Svetislava Stefanovića? Ko je ubio Grigorija Božovića? U Beogradu 1944. godine? Ako komunistički pokret nije odgovoran za pobijene u Žablju, zašto bi bio odgovoran za pobijene u Beogradu? U oba slučaja jedini odgovoran ostaje – ni manje, ni više nego – srpski narod. To znači da se titoističko nasleđe pojavljuje kao neproblematični činilac naše javne svesti: kada je reč o nacionalnim zločinima. Stvara se – otud – postament za trijumfalni povratak titoističkog rasporeda istorijskih odnosa, jer – na naše oči, sa svesnim učinkom samoproglašenih nosilaca nacionalne orijentacije u srpskoj politici – unapređuje se i produbljuje višestruko delotvorni pojam srpske krivice.

NEOPHODNOST PROMENE SVESTI Na delu je, dakle, jedan istorijski ritam koji omogućava da promena vlasti ne bude i promena režima. To znači da spoljni činioci – kao nalozi zapadnih sila – moraju biti pretvoreni u unutrašnje činioce, da bi mogli nastati naizgled neuslovljeni plodovi misli i činova koji se zakonomerno poklapaju sa zapadnim interesima. Nije dovoljno ovladati zemljom i narodom, već je neophodno ovladati kolektivnim razumevanjem sveta u kolonizovanoj ili okupiranoj zemlji. Neophodna je, dakle, ideologija.
Treći uslov Nemačke – da bi se saglasila sa određivanjem dana u koji će Srbija otpočeti pregovore za pristupanje Evropskoj uniji – glasi: neophodna je promena svesti. On deluje kao prestilizovani treći uslov austrougarskog ultimatuma iz 1914. godine, u kojem je zapisano da se srpska vlada mora obavezati „da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja, tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske.“ Taj stav nije nikakva slučajnost. Tako je Rolf Diter Kluge, profesor Univerziteta i direktor Slavističkog seminara Univerziteta u Tibingenu, predložio 1999. godine „da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije“. Zašto se, dakle, konstantno ponavlja zahtev za promenom svesti? Zato što samo promena svesti obezbeđuje nepovratni smisao nasiljem ustoličenih činova i misli.
U tome je smisao propagandnog slogana Evropa nema alternativu. Taj slogan je ključna ideološka okosnica koja ima zastrašujući smisao uprkos nesumnjivo klovnovskim svojstvima kako nekadašnjih, tako i sadašnjih nosilaca. Upravo je ta ideologija u intelektualcima dobila svoje oruđe. Jer, to nikad ne mogu da urade ni pragmatici, niti političari. Političari mogu da postave scenu i da obezbede sredstva. Ali, scenu popunjavaju intelektualci.

ISPORUČIVANJE NACIONALNIH INTERESA Intelektualci skrivaju politički sadržaj izbornih tema, sve teme koje imaju politički naboj su sklonjene, one ne postoje, delegitimizovane su, proglašene su ili manje vrednim, ili nepostojećim. Tako su intelektualci zaista u predintelektualnom stanju svesti: oni ne vide činjenice kakve jesu, one ne žele da se suoče sa razlozima zbog kojih su činjenice takve, nego nastoje da pogode političko očekivanje. Upravo rastuća ideologizacija javne svesti stvara višeslojnu podlogu za neprestanu mogućnost društvenih sukoba. U intervjuu za „Hrvatsku televiziju“ – 21. aprila 2013. godine – Latinka Perović kaže kako je odnos dve Srbije „borba na život i smrt“. To izriče dva puta. Tako se stari komunistički slogan o uništenju neprijatelja pojavljuje u demokratskom šipražju evropske agende. Svest o uništenju jeste ono što otkriva kontinuitet.
Kakva pamet i kakav moral su mogli usloviti ovakav redosled događaja? Ne bi trebalo prevideti da se u takvom rasporedu sila odvija osobena razmena: strani činioci pojavljuju se kao garanti domaće vlasti, kao njeni medijski i novčani podupirači, pa čovek dobija da vlada, u razmerama koje omogućavaju paletu nedemokratskih i nasilnih činova, od medijskih do poslovnih, dok opstaje neprekinuta dužnost svake vlasti da zauzvrat isporuči određeni deo državnih i nacionalnih interesa. Osnovna formula je precizna: da biste dobili vremenski ograničen period vlasti, neophodno je da nepovratno otpišete deo državnih i nacionalnih prava i interesa.
Tu nije kraj. Jer, posle svakog otpisivanja državnih i nacionalnih prava neophodno je u javnoj svesti usidriti prikladna ideološka obrazloženja, poput pojmova srpske krivice, neophodnih prilagođavanja modernizaciji, uvažavanja realnosti. Ta obrazloženja trebalo bi da prožmu obrazovni, kulturni i javni prostor, da bi ono do čega je došlo otvorenim nasiljem, koje nema nikakve veze sa univerzalnim ljudskim pravima nego je u službi zapadnih interesa, bilo pretvoreno – u svesti novih naraštaja – u ono što je nastalo spontano i opravdano. Otud treći uslov Nemačke glasi: neophodna je promena svesti.
U okolnostima u kojima je doneta skupštinska deklaracija, istorijski ritam samoporicanja – ako stvari sagledavamo u njihovoj međuzavisnosti – podrazumeva tri momenta: opšti kontekst u kojem se odvijaju istorijski i kulturni procesi u nas, različite protagoniste politike po kojoj Evropa nema alternativu, i strukturu i protagoniste nacionalne inteligencije.

[restrictedarea]

NA DELU JE ISTORIJSKI REVIZIONIZAM U opštem kulturnom kontekstu valja pridati značaj činjenici da je na delu istorijski revizionizam. Nedavno je – na Berlinskom univerzitetu – odbranjena doktorska disertacija koja krivotvori istorijske činjenice u vezi sa Jasenovcem. Mentor ove doktorske disertacije, Holm Zundhausen, pre nekoliko godina je svodio srpski narod na državnu formaciju Srbije pre Prvog svetskog rata. U tome je u dlaku bio saglasan sa takvim kardinalom našeg sekularnog sveštenstva kakav je Latinka Perović. Krivotvorenje istorijskih saznanja o Jasenovcu ima više ciljeva. Njegov nemački učinak ne bi trebalo prevideti: budući da nije dopustivo – za sada – dovoditi u sumnju činjenice o holokaustu, onda treba stvarati pogodan kontekst za takav naum krivotvorenjem srodnih istorijskih sadržaja.
Tom cilju stremi istorijski revizionizam vezan za pitanje o odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata. U idućoj godini – u godini stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata – nagledaćemo se istorijskih, medijskih i filmskih sadržaja koji će menjati istorijski fokus, usmeravati ga ka srpskoj krivici za izbijanje ovog rata, sa krajnjim predumišljajem ga upravljati na rusku odgovornost. To su obnovljeni postulati davnašnje nemačke i austrougarske propagande.
Sadašnji cilj njihovih obnovitelja – u dalekoj rezultanti kojoj streme – svakako je prilagođen proteklom vremenu. Jer, ako relativizujemo nemačku istorijsku krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata, onda su svakako nepravedne ratne reparacije koje je Nemačka morala da plaća po svršetku rata. Otud sledi da su privredna i društvena kriza u posleratnoj Nemačkoj bile rezultat nepravednih reparacija. To – potom – znači da su ovi preduslovi Hitlerovog uspona bili rezultat i nepravedno određenih reparacija Nemačkoj. Kako izgleda pojava Hitlera u ovom kontekstu? Ova putanja revizionističke i relativističke argumentacije nije – naravno – pravolinijska, ona podrazumeva vijuganja u slučaju ako se sudari sa različitim osetljivostima zapadnog sveta, ona se – zbog toga – često ispunjava osudama nacističkog režima, ali ona stremi svojoj zadatoj rezultanti.

NEDOSTOJNA NACIONALNA INTELIGENCIJA Možemo uočiti da je srpska krivica označena kao jedan momenat u dalekosežnom poduhvatu nemačkog istorijskog revizionizma koji – za sada – ima oblik zapadnog revizionizma upravljenog na rusku državnu i nacionalnu egzistenciju. Dovoljno je pažljivo gledati emisije o Drugom svetskom ratu koje donosi „History Channel“: u njima se sistematski krivotvore razlozi, razmere i dometi ruskog učešća. Tako stoje stvari i tom cilju streme.
To ne znači da se tako moraju i ostvariti, jer je reč o različitim tipovima odnosa u zapadnoj ideološkoj i kulturnoj konfiguraciji moći. Ali, sadašnja revizionistička putanja svakako je ocrtana. Okolnost da je nemački istoričar koji je napisao ovakvu disertaciju o Jasenovcu poneo nagradu koja nosi ime čoveka koji je preživeo nacističke logore i okolnost da je među onima koji su mu je dodelili bilo i srpskih istoričara pokazuje kako se naše sekularno sveštenstvo nalazi u političkoj, istorijskoj i revizionističkoj rezonanci ovog epohalnog kretanja. Nedavno usvojena skupštinska deklaracija pokazuje kako naša parlamentarna (i vlada i opozicija) vlast nastoji da pogodi odgovarajući revizionistički takt. Ovo podudaranje u ponašanju između sekularnog sveštenstva i aktuelne vlasti znak je autentičnog pripadništva istovrsnom pogledu na svet. Jer, skupštinska deklaracija utire put jednom dalekosežnijem cilju: revizionističkoj interpretaciji nemačke sudbine u našim istorijskim prilikama posle Drugog svetskog rata.
Naša nacionalna inteligencija, međutim, ne pokazuje nikakvu svest o svemu tome. Ona je zabavljena ličnim koristima na vulgarni i prostački način: njena strast za zvanjima, položajima i nagradama, kao petrifikovanim ostacima bolje prošlosti, kao ostacima zamrlog sveta koji nema više nikakvog značaja, njena pohlepa za društvenim položajima, za mrvicama vlasti i za vrućim komadima plena opljačkanog od naroda i države, predstavlja precizan pokazatelj za one koji nastoje da uklone proplamsjaj bilo kakve nacionalne svesti na intelektualnoj pozornici. Oni vide šta je neophodno dati našoj nacionalnoj inteligencije da bi odustala od svake misli o sopstvenom pozivu. Otud su svojstva naše inteligencije nacionalna samo do onog časa u kojem su se njeni predstavnici domogli nekog udela u vlasti. Taj način ponašanja izvire iz opšteljudskih osobina: nekad se govorilo da francuski socijalisti ostaju socijalisti samo dok ne uđu u vladu. Tako nacionalna politička orijentacija postoji u nas samo dok njeni nosioci ne postanu vlast.
Do toga dolazi zato što naša nacionalna inteligencija ne podrazumeva etiku vrednosti. Jer, njeni nosioci su nespremni da u javnosti afirmišu vrednosti koje – ma koliko da su autentične i nacionalne – ugrožavaju sadašnji raspored kulturnih sila. Tako se na horizontu nacionalnih vrednosti obrazuje kao poželjan – oportunistički i mediokritetski stav. Potrebno je nešto potpuno suprotno od toga: potrebno je promeniti strukturu i sadržaj nacionalne inteligencije, da bismo mogli da promenimo svest o kulturnoj politici. To je nemoguće. Jer, nacionalna inteligencija dosledno izbegava jednostavno merilo: u kolikoj meri je njeno ponašanje saobrazno ponašanju drugih nacionalnih inteligencija? U kolikoj meri se, dakle, ona ponaša – univerzalno?

IZDAJA I SAMOIZDAJA Češki predsednik – Vaclav Klaus – nije želeo da potpiše Lisabonski sporazum, koji su usvojile češka skupština i vlada, preko godinu dana: sve dok Nemačka nije dala dodatne garancije da neće biti pokrenuto pitanje sudetskih Namaca. Zašto ne bismo usvojili ovaj način ponašanja? U nedavno prikazanoj nemačkoj televizijskoj seriji o Drugom svetskom ratu prikazani su poljski saradnici holokausta. To je odmah dovelo do reakcije poljske javnosti u visokim tonovima. Zašto je kod nas nešto takvo teško zamislivo? Zato što naša kulturna politika, kao temelj na kojem je nastala kako naša nacionalna inteligencija, tako i naša nacionalna politička orijentacija, u svom oveštanom kontinuitetu, isključuje svaku intelektualnu svest o smislu i značenju samoizdaje u čovekovom životu.
Kada se, u Mađarskoj revoluciji 1848-1849. godine, pojavio Damjanich, János, Jovan na istorijskom horizontu su se mogle raspoznati upečatljive crte ovog složenog fenomena. Ovaj – kako kaže Krleža – „Rac ili Srbin po porijeklu spadao je među patološke serbofobe, okrutan u svim bitkama na jugu sa srpskim četama, krvolok i sadist, koji je u jednom od svojih proglasa zaprijetio srpskome narodu da ga treba iskorijeniti (do poslednjeg Srbina), sa patetičnim obećanjem, da kada bude izvršio taj svoj metafizički poziv, da će sam sebi saterati u svoju srpsku glavu tane.“ Da li je ovom heroju mađarske borbe za oslobođenje nedavno podignut spomenik u nas: u Adi 2011. godine? Kakva je njegova istorijska ličnost? On je – veli Krleža – „patološka pojava“. Zar ćemo sumnjati u Krležino viđenje stvari?
Ali, ova istorijska pojava nije dobila svoj istiniti enciklopedijski lik. Jer – odlučuje Krleža – „to da je bio porijeklom Srbin – srbofob, za nas je potpuno suvišna verzija, pogotovo u ovoj enciklopediji“. Zašto je u Enciklopediji Jugoslavije suvišno saznanje o Srbinu koji je srbofob? U prvom izdanju, iz godine 1956, makar piše da je bio „srpskog porekla“, dok u drugom izdanju, iz godine 1984, ne piše čak ni to. Zašto – u društvu u kojem je vrvelo od tolikih domaćih izdajnika – nije od značaja podatak o Srbinu koji je srbofob? Zašto o tom fenomenu ne bi trebalo ništa znati? Da li je to tako zbog neophodne promene svesti? Da li bi promena svesti trebalo da dovede do trajnog gubitka osećanja za izdaju? Da li nestanak tog osećanja utire put ka mehanizmu koji stvara samoizdaju?
Nesumnjivo je da nam predstoje duge godine tihe okupacije. Nestanak Srbije nije – kao ni pre sto godina – tek puka akademska zamisao.

[/restrictedarea]