Дан када је Мадрид сазнао за Сребреницу…

За „Печат“ из Мадрида Стефан Каргановић

На најпрестижнијем месту у шпанској престоници, Circulo de Bellas Artes (Круг лепих уметности), био је уприличен научни скуп на ову за савремени свет изузетно значајну, а још увек великим делом неразјашњену и контроверзну тему

Огроман труд који је уложио Александар Вуксановић, уредник мадридског електронског часописа на шпанском језику „Семанарио сербио“, да у оквиру обележавања десетогодишњице овог гласила шпанској и латиноамеричкој јавности представи питање Сребренице уродио је плодом у четвртак, 30. маја 2013. На најпрестижнијем месту у Мадриду за одржавање скупова, Circulo de Bellas Artes (Круг лепих уметности), у сарадњи са холандском невладином организацијом „Историјски пројекат Сребреница“, Вуксановић је уприличио први научни скуп на ову контроверзну и великим делом још увек неразјашњену тему на шпанском говорном подручју.
Поред аутора ових редова, председника НВО „Историјски пројекат Сребреница“ Стефана Каргановића, учесници на скупу били су белгијски политиколог и аналитичар медија Мишел Колон и професор међународног права из Аргентине др Едуардо Агире. Прелепа конференцијска сала била је пуна. Поред осетне напетости у редовима публике и медија, све је било спремно да се у Мадриду први пут чује критичка и научно одговорна анализа Сребренице.
Сви присутни су од организатора, „Семанарио сербио“ и „Историјског пројекта Сребреница“, добили на поклон – на шпанском језику – нову књигу, „Srebrenica – Ciudad sin Dios“, коју је приредио г. Вуксановић, и кратак приказ основних чињеница на ову тему, „Srebrenica: Todo lo que necesitáis saber, pero no se podíа decir“. На шпанском говорном подручју, које броји најмање 800 милиона потенцијалних читалаца, штиво било какве врсте о Сребреници могло би се набројати на прсте једне руке. Зато је овај проактиван корак, којим је покренут чињенично утемељен разговор о Сребреници у том важном делу света – од изузетног значаја.
[restrictedarea]

НАЧЕЛО НЕРАВНОПРАВНОСТИ У излагању о раду и резултатима међународних кривичних судова, са посебним освртом на Хашки трибунал, проф. Едуардо Агире је указао на сличност са начином рада судова домаћих јурисдикција у друштвима где, аналогно расподели моћи у свету, преовлађује начело неравноправности. По њему, то се огледа у чињеници да су објекти кривичног гоњења у оба случаја у првом реду слабији припадници заједнице, док су јачи и доминантни углавном поштеђени или се на њих примењују мерила која су различита. Истовремено, потпуно исти или слични злочини „јачих“ актера не подлежу кривичним санкцијама, што се види по селективном процесуирању за деликте на подручју бивше Југославије од стране тужилаштва Хашког трибунала, без обзира на одређене ритуале „политичке коректности“ који служе као покриће ради санирања репутације наведених судова. Што се тиче казнене политике тих правосудних установа, проф. Агире је истакао да, ако је циљ либералног и просвећеног законодавства западних земаља ресоцијализација и повратак осуђених лица као пуноправних чланова друштвене заједнице, онда су дуготрајне временске казне које ти судови изричу бесмислене или, у најмању руку, не служе декларативном циљу.
Агире је посебно нагласио као кључно питање зашто се криминализују и кажњавају преступи једне групе актера у свету, било да се ради о Босни, Ираку, Афганистану или неком другом попришту сукоба, док се преко подједнако тешких злочина других – глатко прелази. Из тога је извукао закључак да је систем међународних судова установљен не у сврху задовољавања правде, него у првом реду као облик доминације и „социјалне контроле“, пренет са локалног на глобални план.
Јасна тенденција неравноправног усмеравања казненог капацитета такозване међународне правде, што је посебно упечатљиво у резултатима Хашког трибунала, код стручне јавности изазива низ критичких питања и у исто време „одражава кризу кредибилитета и легитимитета ових великих међународних судова, што мора постати предмет систематске анализе, а нарочито њихов учинак током задњих неколико година“, закључио је проф. Агире.

ПОЛИТИЧКЕ ДИВИДЕНДЕ Стефан Каргановић се обратио скупу на тему политичког коришћења Сребренице као оправдавајуће синтагме за вођење агресивних, наводно хуманитарних ратова, као у Ираку, Афганистану, Либији и тренутно Сирији, интервенција чији људски биланс вишеструко превазилази најпроизвољније процене сребреничких жртава.
Сребреница је почела да доноси политичке дивиденде непосредно после догађаја у јулу 1995, нагласио је Каргановић, подсећајући на знаковите речи тадашњег америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта, да „без Сребренице не би било ‚Олује‘.“ Од тада па до данас, Сребреница се провлачи као рефрен увек када је потребна рационализација за неку смртоносну „хуманитарну“ интервенцију. Последњи пример у низу ставова овакве врсте била је изјава турског министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа, да би против сиријског председника Асада требало хитно предузети војне мере да би се спречило „етничко чишћење становништва које подсећа на оно које су деведесетих година Срби спроводили у Сребреници да би то подручје очистили од Босанаца.“
Значај Сребренице као катализатора агресивних дејстава војних снага НАТО-а све ширег обима (што је Мишел Колон у свом предавању објаснио као доктрину „шири се ван граница Алијансе или престани да постојиш“) изванредно је сажео Бернар-Анри Леви када је обзнанио разговоре са одговорним функционерима западних сила који су кулминирали нападом на Либију:
„Нас четворица имали смо исти разлог да будемо убеђени у потребу да се интервенише у Либији. Који је био тај разлог који смо сви делили? Била је то Босна. Тајна шифра око које смо били уједињени гласила је: никад више Сребреница.“
Ради се, дакле, о једној у суштини лажној конструкцији, али која је извршила феноменалан утицај на развој међународних односа: „Сребреница има прецизно дефинисану употребу и сваки пут када су ти виши циљеви у сукобу са чињеницама, ове последње су принуђене да устукну“, нагласио је Каргановић.
„Битно је подвући да је од 1995. наовамо ‚Сребреница‘ небројено пута призивана када је требало дати зелено светло насиљу светских размера.“

НАЧЕЛА РАТНЕ ПРОПАГАНДЕ Скуп је затворио белгијски политиколог Мишел Колон динамичним предавањем о улози медија у припреми когнитивног и психолошког терена за вођење агресивних империјалних ратова. Наводећи речи бившег немачког министра одбране Фолкера Риеа, да је „рат поново постао средство за вођење политике и да ћемо у будућности сукобе решавати и применом војне силе“, Колон је нагласио да је случај Сребренице интересантан не само са становишта тамошњих жртава, које су већ мртве, него пре свега због будућих жртава зато што је препознатљива стратегија да се у све већој мери на разним тачкама света та врста сукоба – репродукује.
„Ми се данас суочавамо са фантастичном тезом да више нема освајачких ратова, него само хуманитарних, и то са племенитим циљевима успостављања демократије, остварења права жена итд. У том контексту настао је један невероватан савез западних демократија на челу са САД-ом, Великом Британијом и Француском, са моделима демократије као што су Турска, Саудијска Арабија, Катар и остали. Те теократске државе, где нема устава, ни људских права, данас доносе демократију Сирији, и то чине са подршком напредних снага западних друштава, које су се некада звале Левицом.“
У том контексту, нагласио је Колон, Сребреница се истиче као изузетно значајан пример како се одвија медијска битка и како функционише систем медијске дезинформације. Данашње догађаје могуће је разумети само ако се посматрају кроз призму сребреничке матрице медијске обмане доведене до савршенства.
Начин како тај систем делује Колон је изложио као „пет начела ратне пропаганде“. Прво, скривање интереса који представљају прави разлог за отпочињање рата. Друго, скривање праве историје уколико би могла утицати на локалне актере да се уједине у отпору против империјалне пљачке њихових ресурса. Треће, сатанизација приписивањем најгнуснијих злочина противнику одређеном за уништење, и то не само речима, већ и фабриковањем емотивно потресних визуелних слика. Четврто, представљање агресора као жртве, а жртве као агресора, уз истовремену поделу жртава на „добре“ и „лоше“, с тим да се ове последње налазе у редовима оних што се супротстављају империјалним циљевима, па самим тим једино заслужују да буду заборављене. Најзад, пето, информативни монопол, онемогућавање расправе било какве врсте и забрана да се чује и друга страна.
Разбијање Југославије и случај Сребреница – по Колону – представља савршен пример методичне примене ових пет принципа.

„БАЛКАНСКИ ИНТЕРМЕЦО“
Озбиљна дискусија током научног скупа у Мадриду ипак није прошла без комичног балканског интермеца када се јавио за реч Златан Бурзић, саветник амбасаде Босне и Херцеговине у Мадриду. Бурзић је очигледно дошао са задатком да изгрди присутне за „негирање геноцида“ у Сребреници, али услед слабог познавања шпанског језика вероватно није схватио да то уопште није било тема скупа. Када се Бурзићев бучан и депласирани испад одужио, упркос молбама модератора или да постави питање, или да уступи реч неком другом, присутни су почели да му скандирају да седне. На крају, устао је шпански новинар Хуан Антонио Агилар, који је на опште одобравање публике упозорио Бурзића да престане да вређа земљу домаћина, скренувши му пажњу да је у демократској Шпанији нормална ствар поштовање права сваког да изложи своје мишљење.

[/restrictedarea]