Dan kada je Madrid saznao za Srebrenicu…

Za „Pečat“ iz Madrida Stefan Karganović

Na najprestižnijem mestu u španskoj prestonici, Circulo de Bellas Artes (Krug lepih umetnosti), bio je upriličen naučni skup na ovu za savremeni svet izuzetno značajnu, a još uvek velikim delom nerazjašnjenu i kontroverznu temu

Ogroman trud koji je uložio Aleksandar Vuksanović, urednik madridskog elektronskog časopisa na španskom jeziku „Semanario serbio“, da u okviru obeležavanja desetogodišnjice ovog glasila španskoj i latinoameričkoj javnosti predstavi pitanje Srebrenice urodio je plodom u četvrtak, 30. maja 2013. Na najprestižnijem mestu u Madridu za održavanje skupova, Circulo de Bellas Artes (Krug lepih umetnosti), u saradnji sa holandskom nevladinom organizacijom „Istorijski projekat Srebrenica“, Vuksanović je upriličio prvi naučni skup na ovu kontroverznu i velikim delom još uvek nerazjašnjenu temu na španskom govornom području.
Pored autora ovih redova, predsednika NVO „Istorijski projekat Srebrenica“ Stefana Karganovića, učesnici na skupu bili su belgijski politikolog i analitičar medija Mišel Kolon i profesor međunarodnog prava iz Argentine dr Eduardo Agire. Prelepa konferencijska sala bila je puna. Pored osetne napetosti u redovima publike i medija, sve je bilo spremno da se u Madridu prvi put čuje kritička i naučno odgovorna analiza Srebrenice.
Svi prisutni su od organizatora, „Semanario serbio“ i „Istorijskog projekta Srebrenica“, dobili na poklon – na španskom jeziku – novu knjigu, „Srebrenica – Ciudad sin Dios“, koju je priredio g. Vuksanović, i kratak prikaz osnovnih činjenica na ovu temu, „Srebrenica: Todo lo que necesitáis saber, pero no se podía decir“. Na španskom govornom području, koje broji najmanje 800 miliona potencijalnih čitalaca, štivo bilo kakve vrste o Srebrenici moglo bi se nabrojati na prste jedne ruke. Zato je ovaj proaktivan korak, kojim je pokrenut činjenično utemeljen razgovor o Srebrenici u tom važnom delu sveta – od izuzetnog značaja.
[restrictedarea]

NAČELO NERAVNOPRAVNOSTI U izlaganju o radu i rezultatima međunarodnih krivičnih sudova, sa posebnim osvrtom na Haški tribunal, prof. Eduardo Agire je ukazao na sličnost sa načinom rada sudova domaćih jurisdikcija u društvima gde, analogno raspodeli moći u svetu, preovlađuje načelo neravnopravnosti. Po njemu, to se ogleda u činjenici da su objekti krivičnog gonjenja u oba slučaja u prvom redu slabiji pripadnici zajednice, dok su jači i dominantni uglavnom pošteđeni ili se na njih primenjuju merila koja su različita. Istovremeno, potpuno isti ili slični zločini „jačih“ aktera ne podležu krivičnim sankcijama, što se vidi po selektivnom procesuiranju za delikte na području bivše Jugoslavije od strane tužilaštva Haškog tribunala, bez obzira na određene rituale „političke korektnosti“ koji služe kao pokriće radi saniranja reputacije navedenih sudova. Što se tiče kaznene politike tih pravosudnih ustanova, prof. Agire je istakao da, ako je cilj liberalnog i prosvećenog zakonodavstva zapadnih zemalja resocijalizacija i povratak osuđenih lica kao punopravnih članova društvene zajednice, onda su dugotrajne vremenske kazne koje ti sudovi izriču besmislene ili, u najmanju ruku, ne služe deklarativnom cilju.
Agire je posebno naglasio kao ključno pitanje zašto se kriminalizuju i kažnjavaju prestupi jedne grupe aktera u svetu, bilo da se radi o Bosni, Iraku, Afganistanu ili nekom drugom poprištu sukoba, dok se preko podjednako teških zločina drugih – glatko prelazi. Iz toga je izvukao zaključak da je sistem međunarodnih sudova ustanovljen ne u svrhu zadovoljavanja pravde, nego u prvom redu kao oblik dominacije i „socijalne kontrole“, prenet sa lokalnog na globalni plan.
Jasna tendencija neravnopravnog usmeravanja kaznenog kapaciteta takozvane međunarodne pravde, što je posebno upečatljivo u rezultatima Haškog tribunala, kod stručne javnosti izaziva niz kritičkih pitanja i u isto vreme „odražava krizu kredibiliteta i legitimiteta ovih velikih međunarodnih sudova, što mora postati predmet sistematske analize, a naročito njihov učinak tokom zadnjih nekoliko godina“, zaključio je prof. Agire.

POLITIČKE DIVIDENDE Stefan Karganović se obratio skupu na temu političkog korišćenja Srebrenice kao opravdavajuće sintagme za vođenje agresivnih, navodno humanitarnih ratova, kao u Iraku, Afganistanu, Libiji i trenutno Siriji, intervencija čiji ljudski bilans višestruko prevazilazi najproizvoljnije procene srebreničkih žrtava.
Srebrenica je počela da donosi političke dividende neposredno posle događaja u julu 1995, naglasio je Karganović, podsećajući na znakovite reči tadašnjeg američkog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta, da „bez Srebrenice ne bi bilo ‚Oluje‘.“ Od tada pa do danas, Srebrenica se provlači kao refren uvek kada je potrebna racionalizacija za neku smrtonosnu „humanitarnu“ intervenciju. Poslednji primer u nizu stavova ovakve vrste bila je izjava turskog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, da bi protiv sirijskog predsednika Asada trebalo hitno preduzeti vojne mere da bi se sprečilo „etničko čišćenje stanovništva koje podseća na ono koje su devedesetih godina Srbi sprovodili u Srebrenici da bi to područje očistili od Bosanaca.“
Značaj Srebrenice kao katalizatora agresivnih dejstava vojnih snaga NATO-a sve šireg obima (što je Mišel Kolon u svom predavanju objasnio kao doktrinu „širi se van granica Alijanse ili prestani da postojiš“) izvanredno je sažeo Bernar-Anri Levi kada je obznanio razgovore sa odgovornim funkcionerima zapadnih sila koji su kulminirali napadom na Libiju:
„Nas četvorica imali smo isti razlog da budemo ubeđeni u potrebu da se interveniše u Libiji. Koji je bio taj razlog koji smo svi delili? Bila je to Bosna. Tajna šifra oko koje smo bili ujedinjeni glasila je: nikad više Srebrenica.“
Radi se, dakle, o jednoj u suštini lažnoj konstrukciji, ali koja je izvršila fenomenalan uticaj na razvoj međunarodnih odnosa: „Srebrenica ima precizno definisanu upotrebu i svaki put kada su ti viši ciljevi u sukobu sa činjenicama, ove poslednje su prinuđene da ustuknu“, naglasio je Karganović.
„Bitno je podvući da je od 1995. naovamo ‚Srebrenica‘ nebrojeno puta prizivana kada je trebalo dati zeleno svetlo nasilju svetskih razmera.“

NAČELA RATNE PROPAGANDE Skup je zatvorio belgijski politikolog Mišel Kolon dinamičnim predavanjem o ulozi medija u pripremi kognitivnog i psihološkog terena za vođenje agresivnih imperijalnih ratova. Navodeći reči bivšeg nemačkog ministra odbrane Folkera Riea, da je „rat ponovo postao sredstvo za vođenje politike i da ćemo u budućnosti sukobe rešavati i primenom vojne sile“, Kolon je naglasio da je slučaj Srebrenice interesantan ne samo sa stanovišta tamošnjih žrtava, koje su već mrtve, nego pre svega zbog budućih žrtava zato što je prepoznatljiva strategija da se u sve većoj meri na raznim tačkama sveta ta vrsta sukoba – reprodukuje.
„Mi se danas suočavamo sa fantastičnom tezom da više nema osvajačkih ratova, nego samo humanitarnih, i to sa plemenitim ciljevima uspostavljanja demokratije, ostvarenja prava žena itd. U tom kontekstu nastao je jedan neverovatan savez zapadnih demokratija na čelu sa SAD-om, Velikom Britanijom i Francuskom, sa modelima demokratije kao što su Turska, Saudijska Arabija, Katar i ostali. Te teokratske države, gde nema ustava, ni ljudskih prava, danas donose demokratiju Siriji, i to čine sa podrškom naprednih snaga zapadnih društava, koje su se nekada zvale Levicom.“
U tom kontekstu, naglasio je Kolon, Srebrenica se ističe kao izuzetno značajan primer kako se odvija medijska bitka i kako funkcioniše sistem medijske dezinformacije. Današnje događaje moguće je razumeti samo ako se posmatraju kroz prizmu srebreničke matrice medijske obmane dovedene do savršenstva.
Način kako taj sistem deluje Kolon je izložio kao „pet načela ratne propagande“. Prvo, skrivanje interesa koji predstavljaju pravi razlog za otpočinjanje rata. Drugo, skrivanje prave istorije ukoliko bi mogla uticati na lokalne aktere da se ujedine u otporu protiv imperijalne pljačke njihovih resursa. Treće, satanizacija pripisivanjem najgnusnijih zločina protivniku određenom za uništenje, i to ne samo rečima, već i fabrikovanjem emotivno potresnih vizuelnih slika. Četvrto, predstavljanje agresora kao žrtve, a žrtve kao agresora, uz istovremenu podelu žrtava na „dobre“ i „loše“, s tim da se ove poslednje nalaze u redovima onih što se suprotstavljaju imperijalnim ciljevima, pa samim tim jedino zaslužuju da budu zaboravljene. Najzad, peto, informativni monopol, onemogućavanje rasprave bilo kakve vrste i zabrana da se čuje i druga strana.
Razbijanje Jugoslavije i slučaj Srebrenica – po Kolonu – predstavlja savršen primer metodične primene ovih pet principa.

„BALKANSKI INTERMECO“
Ozbiljna diskusija tokom naučnog skupa u Madridu ipak nije prošla bez komičnog balkanskog intermeca kada se javio za reč Zlatan Burzić, savetnik ambasade Bosne i Hercegovine u Madridu. Burzić je očigledno došao sa zadatkom da izgrdi prisutne za „negiranje genocida“ u Srebrenici, ali usled slabog poznavanja španskog jezika verovatno nije shvatio da to uopšte nije bilo tema skupa. Kada se Burzićev bučan i deplasirani ispad odužio, uprkos molbama moderatora ili da postavi pitanje, ili da ustupi reč nekom drugom, prisutni su počeli da mu skandiraju da sedne. Na kraju, ustao je španski novinar Huan Antonio Agilar, koji je na opšte odobravanje publike upozorio Burzića da prestane da vređa zemlju domaćina, skrenuvši mu pažnju da je u demokratskoj Španiji normalna stvar poštovanje prava svakog da izloži svoje mišljenje.

[/restrictedarea]