Почетна / Свет / Источни „грех“ Ангеле Меркел

Источни „грех“ Ангеле Меркел

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Да ли је нова биографија Ангеле Меркел медијско политичка бура у чаши воде или афера која би могла да јој причини велике главобоље у невреме: само неколико месеци пре парламентарних избора (септембар) кад се одлучује политичка судбина, по „Форбсу“, најмоћније жене света?

Нова биографија Ангеле Меркел баца више светла на њене „ране године“ и њен однос према источнонемачком социјалистичком систему и (ригидном) Хонекеровом режиму, што би у иначе све замршенијој ситуацији на политичкој сцени могло да додатно загорча њену изборну позицију.
Политички Берлин већ данима бруји поводом нове, још једне међу десетак раније обнародованих, биографских књига о немачкој канцеларки. Страсти су се усковитлале пре него што је интригантна, бар једним њеним делом, биографија стигла пред читаоце (догодило се то, иначе, 14. маја), захваљујући маркетиншкој вештини њеног издавача и потезу који ће књизи, сада је то сасвим сигурно, обезбедити добру продају. Лансирано је, наиме, као ексклузивно, и политички експлозивно, откриће да је канцеларка прећутала неке важне, из садашње перспективе, спорне детаље о себи из времена сада већ бивше, и угашене, Немачке Демократске Републике.

ЦРВЕНО И ЦРНО Наглашено шкрта у изјавама о своје прве три деценије проживљене у социјализму и „тоталитарном (Хонекеровом) режиму“, Меркелова је, у разним приликама, наглашавала како је у односу према режиму била на „дистанци“. Пре тихи „унутрашњи емигрант“, него јунак и бунтовник, борац за људска права или дисидент. Признавала је чланство у (социјалистички и идеолошки индоктринираној) Слободној немачкој младежи, али без важнијих „чинова“ и функција. Била је, ето, у својој организацији, у једном институту Академије наука, где се запослила одмах после (успешно окончаних) студија физике, тек (бенигни) референт за културу. Њени нови биографи, двојица новинара из Шпрингерове куће, један из високотиражног, и булеварског „Билда“ (Ралф Георг Ројт), други из мање тиражног, али утицајног „Велта“ (Гинтер Лахман), у књизи под насловом који се неће допасти осетљивим језичким перфекционистима „Први живот Ангеле Меркел“, а мисли се на живот у Источној Немачкој, пре поновног уједињења две немачке државе, тврде да је кћи протестантског свештеника била у блискијим везама с режимом него што се то досад знало, а током боравка у Академији наука била је шеф (секретар) за „агитацију и пропаганду“(агитпроп) и члан најужег синдикалног руководства. Била је, дакле, црвена пре него што је, напречац, променила боју у црно: ознака конзервативаца, чији је, више од деценије, неприкосновени лидер.

[restrictedarea]

 

ОПТУЖУЈУЋИ САЛДО У наглашено антикомунистичкој западнонемачкој средини и атмосфери, то може звучати као јерес и неопростив „источни грех“, чију тежину драматично увећава чињеница да је (свесно?) прећуткиван. У „оптужујући салдо“ иде и констатација њених биографа да је прва жена на најважнијем политичком положају у земљи, канцеларском, била у време великих превирања и ломова на источној страни, с рушењем Берлинског зида, против уједињења, још дубоко уверена да је демократски социјализам, уз радикалне реформе, по „рецепту“ Горбачовљеве „перестројке“ могућ и да би Источна Немачка требало да остане независна и суверена држава. С тим становиштима, примећују цинично поједини медији, будућа „свенемачка“ канцеларка се налазила у „високом друштву“ са западне стране, нобеловцем Гинтером Грасом, председником Социјалдемократске партије, и кандидатом за канцелара на првим парламентарним изборима непосредно по уједињењу Оскаром Лафонтеном и лидером зелених, потоњим вицеканцеларом и шефом дипломатије у влади (социјалдемократе) Герхарда Шредера – Јошком Фишером. Нико од њих тројице, наиме, није веровао, упркос „кључању“ на источној страни, све до пада Берлинског зида, да је поновно уједињење на „дневном реду“. Запамћена је Фишерова изјава да би Немци требало да забораве на уједињење и „држе језик за зубима бар још двадесет година“.

ДЕПОНОВАН ПОТПИС Меркелова је проценила, бар тако је изгледало у првим данима по лансирању „открића“ о њеном „источном греху“, да је целу ту, медијско-политичку халабуку боље игнорисати, а онда је, напокон, плашећи се лавине (неколико истакнутих чланова опозиционих странака, социјалдемократа и зелених, захтевало је да се канцеларка огласи и разјасни целу ситуацију, темељно и без остатка), на једно новинарско питање, после представе старог и култног источнонемачког филма „Паул и Паула“, искористила шлагворт из завршне реченице једног од филмских јунака – „нећемо говорити ни о прошлости, ни о будућности, већ само о овоме сада“ – како би објаснила да сама није била видовита (кад је реч о уједињењу) и да је, као већина њених земљака, све до пада Хонекеровог режима живела „од данас до сутра“. Никад није, рекла је, порицала да је била организовани и активни члан социјалистичке младежи, али се поуздано не сећа, „давно је то било“, да ли се заиста бавила агитацијом и пропагандом. То је очигледно само „депонован потпис“ за касније, директније и ефикасније реплике, на шта ће у захукталој изборној кампањи која тек предстоји, бити принуђена: прваци њене странке, Хришћанско демократске уније (ЦДУ) бивали су, у ранијим изборним кампањама, немилосрдни, до бруталности, у прозивкама и обрачунима с припадницима Левице (која, већином, вуче „корене“ из бивших источнонемачких комуниста) и једног броја социјалдемократа. Новинари „Билда“ и „Велта“, чија очигледно провокативна књига, која Меркелову чини политички рањивом, бране се од оптужби да је њено појављивање темпирано пред изборе за Бундестаг. Тако се, кажу, једноставно десило, с окончавањем опсежних истраживања: у њој се први пут барата с неким досад непознатим документима – иако је канцеларкино „житије“ осветљавано са свих страна у бројним њеним биографијама, па се чинило да више нема непознаница – и сведочењима људи с којима се Меркелова, током студија и потом на послу, дружила, а који су до сада избегавали да говоре.

МАТРОШКА МЕРКЕЛ Има и оних којима се чини, у најмању руку, необичним што „фронт“ према неприкосновеној лидерки конзервативаца (на челу партије се налази од 10. априла 2000. године, а на владином кормилу од 22. новембра 2005) отварају управо новинари два конзервативна дневника који су традиционално, и нескривено, наклоњени конзервативцима. Новинар либералнијег недељника „Шпигл“ (Штефан Берг) примећује да је реч о западним колегама опседнутим „теоријом завере“ и – КГБ-ом: некад тако моћном совјетском тајном службом која је имала посебан утицај и учинак у Источној Немачкој. На дугој листи њених „остварења“ нашла се и „Матрошка Меркел“: с „одушевљењем“ је учила руски (Меркелова је, као ђак – тада се презивала, девојачки, Каснер, презиме Меркел преузела је из првог брака и сачувала га у оном другом, у којем се налази од 1988. године – заиста лако побеђивала на такмичењима из руског, олимпијадама, укључујући и оно на националном нивоу), а КГБ је основао у Источној Немачкој једну опозициону групу (странку) у којој је Меркелова, ето, уз помоћ совјетске тајне службе „брзо преузела власт“. „Матрошка Меркел“, констатује иронично „Шпиглов“ новинар, интерпретирајући ове, по њему, поборнике теорије завере, и „почасне чекисте“, тако стигла до циља, сасвим близу Хелмуту Колу.

ЗАДИВЉУЈУЋА КАРИЈЕРА Остаје интригантно и не сасвим одгонетљиво питање њене политичке каријере (готово) без преседана: без иоле уверљивог политичког искуства и приметнијег ангажмана у бурним догађајима који су просто „одували“ дотад неприкосновеног Ериха Хонекера, Меркелова је, готово преко ноћи, избила (или лансирана) у први политички ешелон. Тек што се прикључила победницима на првим општенемачким парламентарним изборима, Хришћанско демократској унији (ЦДУ), изабрана је на конгресу ове странке који је одржан првих дана октобра 1990. за њеног потпредседника (!), а убрзо потом (1991) уследила је министарска фотеља у Кабинету Хелмута Кола.
Мењала је затим само министарске „фирме“, увек с јачим овлашћењима и већим надлежностима, све до 1998. и изборног пораза конзервативаца. Од 1998. до 2000. била је генерални секретар странке, када је преузела њено кормило, које, ето, више од деценије држи чврсто у својим рукама под чијом заставом је 22. новембра 2005. године преузела, на изненађење многих, као прва Немица, уз то са источне стране и протестанткиња (попова кћи), најважнији и најутицајнији политички положај у земљи, канцеларски. Њена заиста задивљујућа политичка каријера само се једним делом може објаснити уделом у свему томе моћног заштитника и протежера Хелмута Кола („Колова девојчица“). Отпливала је у још дубље воде кад је остала без те помоћи, уклањајући с невероватном упорношћу, хладнокрвно, у неким случајевима немилосрдно (прва је јавно „забила нож у леђа“ свом „политичком оцу“ и ослободила се тешке Колове сенке у време када је „канцелара ујединитеља“, и партију, потресала велика афера с мутним страначким финансијама) све препреке и бројне ривале с политичке стазе и сцене. Данас је не само главна немачка, него и европска (ЕУ) адреса, с моћима међу европским лидерима, готово без имена и формата, какве није имао ниједан њен претходник, и кад се радило о тако звучним именима каква су, неспорно, била Конрад Аденауер, Вили Брант и Хелмут Шмит. Та (пре)моћ, коју на европској сцени демонстрира челичном одлучношћу (иако је код куће, у домаћим политичким пословима, прати епитет „оклевала“) учинила је Меркелову, у земљама које потреса разорна дужничка криза, најомраженијим немачким послератним канцеларом. Било је оних који су поверовали да ће се с доласком Франсоа Оланда на француски председнички „трон“ успоставити противтежа Меркеловој и равнотежа између две најутицајније, и најважније земље европске фамилије и две (супротстављене) политичке филозофије: француски председник социјалиста, немачка канцеларка конзервативац, она бескомпромисни поборник ригорозне штедње и гвоздене финансијске дисциплине у лечењу кризе, он, бар на старту, чврсто уверен да тај пут, без подстицања привредног раста и развоја, води у беспуће.

ЛИЧНА МОЋ НАДРАСТА СТРАНКУ Прва доктрина доживела је пораз на светској сцени (признање водећих људи Међународног монетарног фонда и „Светске банке“), али не, не бар још, у европској кући. Оланд немилице троши на домаћој сцени почетни политички капитал, Меркелова остаје непопустљива: председник „Европске централне банке“, Италијан Марио Драги суочио се са снажним отпором немачког министра финансија Волфганга Шојблеа после одлуке да осетно снизи основну камату централне банке и тако покрене, уз помоћ јефтинијег новца и кредита, точак замајац економског развоја.
Кад би се шеф немачке владе бирао на непосредним изборима, Меркелова не би имала никаквог разлога да страхује од септембра. Њена лична моћ надраста снагу њене странке и садашње, климаве, црно-жуте коалиције конзервативаца и либерала. Према садашњем стању ствари, за њу би гласала половина бирача. Исход наредних избора за Бундестаг, који ће одлучити њену политичку судбину, крајње је, међутим, неизвестан. Иако још прилично дезоријентисани збуњујућим стартом њиховог кандидата за савезног канцелара (Пер Штајнбрик), социјалдемократе не губе наду да би, у години када обележавају заиста импресиван јубилеј – сто педесет година Социјалдемократске партије (СПД) – уз помоћ зелених, могли опет да освоје власт. Изборни стратези Меркелове Хришћанско демократске уније (ЦДУ) изгледа, међутим, више стрепе од уситњавања немачке политичке сцене него од традиционалних и љутих ривала, социјалдемократа. Уверени су, наиме, да би присталице новопечених странака, посебно недавно формиране и наглашено евроскептичне Алијансе за Немачку, могли 23. септембра да Меркеловој помрсе рачуне.
У таквој атмосфери се свака неочекивана опасност, макар она у суштини била и бенигна, као што је и појава нове књиге о раним годинама немачке канцеларке и њеном стварном односу према Хонекеровом (ригидном) социјализму, чини већом него што би, у друкчијим приликама, реално била.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *