Istočni „greh“ Angele Merkel

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Da li je nova biografija Angele Merkel medijsko politička bura u čaši vode ili afera koja bi mogla da joj pričini velike glavobolje u nevreme: samo nekoliko meseci pre parlamentarnih izbora (septembar) kad se odlučuje politička sudbina, po „Forbsu“, najmoćnije žene sveta?

Nova biografija Angele Merkel baca više svetla na njene „rane godine“ i njen odnos prema istočnonemačkom socijalističkom sistemu i (rigidnom) Honekerovom režimu, što bi u inače sve zamršenijoj situaciji na političkoj sceni moglo da dodatno zagorča njenu izbornu poziciju.
Politički Berlin već danima bruji povodom nove, još jedne među desetak ranije obnarodovanih, biografskih knjiga o nemačkoj kancelarki. Strasti su se uskovitlale pre nego što je intrigantna, bar jednim njenim delom, biografija stigla pred čitaoce (dogodilo se to, inače, 14. maja), zahvaljujući marketinškoj veštini njenog izdavača i potezu koji će knjizi, sada je to sasvim sigurno, obezbediti dobru prodaju. Lansirano je, naime, kao ekskluzivno, i politički eksplozivno, otkriće da je kancelarka prećutala neke važne, iz sadašnje perspektive, sporne detalje o sebi iz vremena sada već bivše, i ugašene, Nemačke Demokratske Republike.

CRVENO I CRNO Naglašeno škrta u izjavama o svoje prve tri decenije proživljene u socijalizmu i „totalitarnom (Honekerovom) režimu“, Merkelova je, u raznim prilikama, naglašavala kako je u odnosu prema režimu bila na „distanci“. Pre tihi „unutrašnji emigrant“, nego junak i buntovnik, borac za ljudska prava ili disident. Priznavala je članstvo u (socijalistički i ideološki indoktriniranoj) Slobodnoj nemačkoj mladeži, ali bez važnijih „činova“ i funkcija. Bila je, eto, u svojoj organizaciji, u jednom institutu Akademije nauka, gde se zaposlila odmah posle (uspešno okončanih) studija fizike, tek (benigni) referent za kulturu. Njeni novi biografi, dvojica novinara iz Špringerove kuće, jedan iz visokotiražnog, i bulevarskog „Bilda“ (Ralf Georg Rojt), drugi iz manje tiražnog, ali uticajnog „Velta“ (Ginter Lahman), u knjizi pod naslovom koji se neće dopasti osetljivim jezičkim perfekcionistima „Prvi život Angele Merkel“, a misli se na život u Istočnoj Nemačkoj, pre ponovnog ujedinjenja dve nemačke države, tvrde da je kći protestantskog sveštenika bila u bliskijim vezama s režimom nego što se to dosad znalo, a tokom boravka u Akademiji nauka bila je šef (sekretar) za „agitaciju i propagandu“(agitprop) i član najužeg sindikalnog rukovodstva. Bila je, dakle, crvena pre nego što je, naprečac, promenila boju u crno: oznaka konzervativaca, čiji je, više od decenije, neprikosnoveni lider.

[restrictedarea]

 

OPTUŽUJUĆI SALDO U naglašeno antikomunističkoj zapadnonemačkoj sredini i atmosferi, to može zvučati kao jeres i neoprostiv „istočni greh“, čiju težinu dramatično uvećava činjenica da je (svesno?) prećutkivan. U „optužujući saldo“ ide i konstatacija njenih biografa da je prva žena na najvažnijem političkom položaju u zemlji, kancelarskom, bila u vreme velikih previranja i lomova na istočnoj strani, s rušenjem Berlinskog zida, protiv ujedinjenja, još duboko uverena da je demokratski socijalizam, uz radikalne reforme, po „receptu“ Gorbačovljeve „perestrojke“ moguć i da bi Istočna Nemačka trebalo da ostane nezavisna i suverena država. S tim stanovištima, primećuju cinično pojedini mediji, buduća „svenemačka“ kancelarka se nalazila u „visokom društvu“ sa zapadne strane, nobelovcem Ginterom Grasom, predsednikom Socijaldemokratske partije, i kandidatom za kancelara na prvim parlamentarnim izborima neposredno po ujedinjenju Oskarom Lafontenom i liderom zelenih, potonjim vicekancelarom i šefom diplomatije u vladi (socijaldemokrate) Gerharda Šredera – Joškom Fišerom. Niko od njih trojice, naime, nije verovao, uprkos „ključanju“ na istočnoj strani, sve do pada Berlinskog zida, da je ponovno ujedinjenje na „dnevnom redu“. Zapamćena je Fišerova izjava da bi Nemci trebalo da zaborave na ujedinjenje i „drže jezik za zubima bar još dvadeset godina“.

DEPONOVAN POTPIS Merkelova je procenila, bar tako je izgledalo u prvim danima po lansiranju „otkrića“ o njenom „istočnom grehu“, da je celu tu, medijsko-političku halabuku bolje ignorisati, a onda je, napokon, plašeći se lavine (nekoliko istaknutih članova opozicionih stranaka, socijaldemokrata i zelenih, zahtevalo je da se kancelarka oglasi i razjasni celu situaciju, temeljno i bez ostatka), na jedno novinarsko pitanje, posle predstave starog i kultnog istočnonemačkog filma „Paul i Paula“, iskoristila šlagvort iz završne rečenice jednog od filmskih junaka – „nećemo govoriti ni o prošlosti, ni o budućnosti, već samo o ovome sada“ – kako bi objasnila da sama nije bila vidovita (kad je reč o ujedinjenju) i da je, kao većina njenih zemljaka, sve do pada Honekerovog režima živela „od danas do sutra“. Nikad nije, rekla je, poricala da je bila organizovani i aktivni član socijalističke mladeži, ali se pouzdano ne seća, „davno je to bilo“, da li se zaista bavila agitacijom i propagandom. To je očigledno samo „deponovan potpis“ za kasnije, direktnije i efikasnije replike, na šta će u zahuktaloj izbornoj kampanji koja tek predstoji, biti prinuđena: prvaci njene stranke, Hrišćansko demokratske unije (CDU) bivali su, u ranijim izbornim kampanjama, nemilosrdni, do brutalnosti, u prozivkama i obračunima s pripadnicima Levice (koja, većinom, vuče „korene“ iz bivših istočnonemačkih komunista) i jednog broja socijaldemokrata. Novinari „Bilda“ i „Velta“, čija očigledno provokativna knjiga, koja Merkelovu čini politički ranjivom, brane se od optužbi da je njeno pojavljivanje tempirano pred izbore za Bundestag. Tako se, kažu, jednostavno desilo, s okončavanjem opsežnih istraživanja: u njoj se prvi put barata s nekim dosad nepoznatim dokumentima – iako je kancelarkino „žitije“ osvetljavano sa svih strana u brojnim njenim biografijama, pa se činilo da više nema nepoznanica – i svedočenjima ljudi s kojima se Merkelova, tokom studija i potom na poslu, družila, a koji su do sada izbegavali da govore.

MATROŠKA MERKEL Ima i onih kojima se čini, u najmanju ruku, neobičnim što „front“ prema neprikosnovenoj liderki konzervativaca (na čelu partije se nalazi od 10. aprila 2000. godine, a na vladinom kormilu od 22. novembra 2005) otvaraju upravo novinari dva konzervativna dnevnika koji su tradicionalno, i neskriveno, naklonjeni konzervativcima. Novinar liberalnijeg nedeljnika „Špigl“ (Štefan Berg) primećuje da je reč o zapadnim kolegama opsednutim „teorijom zavere“ i – KGB-om: nekad tako moćnom sovjetskom tajnom službom koja je imala poseban uticaj i učinak u Istočnoj Nemačkoj. Na dugoj listi njenih „ostvarenja“ našla se i „Matroška Merkel“: s „oduševljenjem“ je učila ruski (Merkelova je, kao đak – tada se prezivala, devojački, Kasner, prezime Merkel preuzela je iz prvog braka i sačuvala ga u onom drugom, u kojem se nalazi od 1988. godine – zaista lako pobeđivala na takmičenjima iz ruskog, olimpijadama, uključujući i ono na nacionalnom nivou), a KGB je osnovao u Istočnoj Nemačkoj jednu opozicionu grupu (stranku) u kojoj je Merkelova, eto, uz pomoć sovjetske tajne službe „brzo preuzela vlast“. „Matroška Merkel“, konstatuje ironično „Špiglov“ novinar, interpretirajući ove, po njemu, pobornike teorije zavere, i „počasne čekiste“, tako stigla do cilja, sasvim blizu Helmutu Kolu.

ZADIVLJUJUĆA KARIJERA Ostaje intrigantno i ne sasvim odgonetljivo pitanje njene političke karijere (gotovo) bez presedana: bez iole uverljivog političkog iskustva i primetnijeg angažmana u burnim događajima koji su prosto „oduvali“ dotad neprikosnovenog Eriha Honekera, Merkelova je, gotovo preko noći, izbila (ili lansirana) u prvi politički ešelon. Tek što se priključila pobednicima na prvim opštenemačkim parlamentarnim izborima, Hrišćansko demokratskoj uniji (CDU), izabrana je na kongresu ove stranke koji je održan prvih dana oktobra 1990. za njenog potpredsednika (!), a ubrzo potom (1991) usledila je ministarska fotelja u Kabinetu Helmuta Kola.
Menjala je zatim samo ministarske „firme“, uvek s jačim ovlašćenjima i većim nadležnostima, sve do 1998. i izbornog poraza konzervativaca. Od 1998. do 2000. bila je generalni sekretar stranke, kada je preuzela njeno kormilo, koje, eto, više od decenije drži čvrsto u svojim rukama pod čijom zastavom je 22. novembra 2005. godine preuzela, na iznenađenje mnogih, kao prva Nemica, uz to sa istočne strane i protestantkinja (popova kći), najvažniji i najuticajniji politički položaj u zemlji, kancelarski. Njena zaista zadivljujuća politička karijera samo se jednim delom može objasniti udelom u svemu tome moćnog zaštitnika i protežera Helmuta Kola („Kolova devojčica“). Otplivala je u još dublje vode kad je ostala bez te pomoći, uklanjajući s neverovatnom upornošću, hladnokrvno, u nekim slučajevima nemilosrdno (prva je javno „zabila nož u leđa“ svom „političkom ocu“ i oslobodila se teške Kolove senke u vreme kada je „kancelara ujedinitelja“, i partiju, potresala velika afera s mutnim stranačkim finansijama) sve prepreke i brojne rivale s političke staze i scene. Danas je ne samo glavna nemačka, nego i evropska (EU) adresa, s moćima među evropskim liderima, gotovo bez imena i formata, kakve nije imao nijedan njen prethodnik, i kad se radilo o tako zvučnim imenima kakva su, nesporno, bila Konrad Adenauer, Vili Brant i Helmut Šmit. Ta (pre)moć, koju na evropskoj sceni demonstrira čeličnom odlučnošću (iako je kod kuće, u domaćim političkim poslovima, prati epitet „oklevala“) učinila je Merkelovu, u zemljama koje potresa razorna dužnička kriza, najomraženijim nemačkim posleratnim kancelarom. Bilo je onih koji su poverovali da će se s dolaskom Fransoa Olanda na francuski predsednički „tron“ uspostaviti protivteža Merkelovoj i ravnoteža između dve najuticajnije, i najvažnije zemlje evropske familije i dve (suprotstavljene) političke filozofije: francuski predsednik socijalista, nemačka kancelarka konzervativac, ona beskompromisni pobornik rigorozne štednje i gvozdene finansijske discipline u lečenju krize, on, bar na startu, čvrsto uveren da taj put, bez podsticanja privrednog rasta i razvoja, vodi u bespuće.

LIČNA MOĆ NADRASTA STRANKU Prva doktrina doživela je poraz na svetskoj sceni (priznanje vodećih ljudi Međunarodnog monetarnog fonda i „Svetske banke“), ali ne, ne bar još, u evropskoj kući. Oland nemilice troši na domaćoj sceni početni politički kapital, Merkelova ostaje nepopustljiva: predsednik „Evropske centralne banke“, Italijan Mario Dragi suočio se sa snažnim otporom nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea posle odluke da osetno snizi osnovnu kamatu centralne banke i tako pokrene, uz pomoć jeftinijeg novca i kredita, točak zamajac ekonomskog razvoja.
Kad bi se šef nemačke vlade birao na neposrednim izborima, Merkelova ne bi imala nikakvog razloga da strahuje od septembra. Njena lična moć nadrasta snagu njene stranke i sadašnje, klimave, crno-žute koalicije konzervativaca i liberala. Prema sadašnjem stanju stvari, za nju bi glasala polovina birača. Ishod narednih izbora za Bundestag, koji će odlučiti njenu političku sudbinu, krajnje je, međutim, neizvestan. Iako još prilično dezorijentisani zbunjujućim startom njihovog kandidata za saveznog kancelara (Per Štajnbrik), socijaldemokrate ne gube nadu da bi, u godini kada obeležavaju zaista impresivan jubilej – sto pedeset godina Socijaldemokratske partije (SPD) – uz pomoć zelenih, mogli opet da osvoje vlast. Izborni stratezi Merkelove Hrišćansko demokratske unije (CDU) izgleda, međutim, više strepe od usitnjavanja nemačke političke scene nego od tradicionalnih i ljutih rivala, socijaldemokrata. Uvereni su, naime, da bi pristalice novopečenih stranaka, posebno nedavno formirane i naglašeno evroskeptične Alijanse za Nemačku, mogli 23. septembra da Merkelovoj pomrse račune.
U takvoj atmosferi se svaka neočekivana opasnost, makar ona u suštini bila i benigna, kao što je i pojava nove knjige o ranim godinama nemačke kancelarke i njenom stvarnom odnosu prema Honekerovom (rigidnom) socijalizmu, čini većom nego što bi, u drukčijim prilikama, realno bila.

[/restrictedarea]