Почетна / Интервју / Европска правда – без датума

Европска правда – без датума

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Унутар Словеније још увек не видимо да држава предузима кораке како би изашла из тог споја фашизма и нацизма који је по осамостаљењу Словеније брисао људе, каже за „Печат“ Александар Тодоровић, дугогодишњи председник Цивилне иницијативе избрисаних активиста (ЦИИА) и најпознатији избрисани у Словенији

Када је Европски суд за људска права 26. јуна 2012. осудио Словенију због кршења људских права грађана избрисаних из регистра сталног становништва Словеније, и држави одредио рок од годину дана да припреми посебан закон за исправљење неправди, чинило се да је европска правда, коначно, после две деценије животарења на маргинама друштва – избрисанима надохват руке. Али убрзо су почели „маневри“ словеначке владе како би се исправљање неправди, које су нанете 25.671 избрисаном – померило у далеку будућност. Тако је одмах после објављивања пресуде суда у Стразбуру тадашњи словеначки премијер Јанез Јанша, подржан од стране министра полиције и партијског друга Винка Горенака и других челника владе, одбацио могућност исплате одштете избрисанима (за коју је израчунао да је тешка око 500 милиона евра) под изговором да је „држава у кризи, па нема новца“.
Како не би изазвала нове глобе од стране суда у Стразбуру, због чина који је касније од стране критичара назван „административним етничким чишћењем“, словеначка влада прибегла је лукавству – прионула је изради „акционог плана“ и „предлога закона о одштетама за избрисане“, а тај посао је поверила приватном Факултету за европске и применљиве студије, чији је један од сувласника Петар Јамбрек, бивши уставни судија Словеније који је до последњег даха бранио погрешно уверење словеначких десничарских партија да „брисање“ суграђана, пореклом из других република некадашње Југославије, а превасходно Срба чији је удео међу избрисанима око 60 одсто – не представља кршење никаквих права. Ни то није било све, јер је словеначка влада и сам „акциони план“ потом прогласила за „поверљив“ документ и тако га склонила од очију јавности, упркос протестима организација избрисаних.
Нова влада Аленке Братушек најавила је промену решавања питања избрисаних, без даљих одуговлачења. Убрзо се показало да је то немогуће јер се јун, као крајњи рок, убрзано примиче, а план закона, у чију израду нису били укључени представници избрисаних – није ни припремљен. Стога је нова влада најавила да ће Европски суд за људска права у Стразбуру замолити за одлагање извршења пресуде за још годину дана, како би закон о избрисанима припремила до краја ове године. Ни то обећање није чврсто, јер данас нико не може да гарантује да ће влада премијерке Братушек, због тешке економске позиције земље, уопште опстати до краја 2013. године. Извесно је само да је граничник – чувени „датум“ за исправљање неправди у овом примеру постао сасвим неизвестан.
Александар Тодоровић, дугогодишњи председник Цивилне иницијативе избрисаних активиста (ЦИИА) и најпознатији избрисани у Словенији, у разговору за „Печат“ објашњава разлоге за споро решавање проблема избрисаних и замке које је избрисанима поставила словеначка држава како не би добили одштете, које им припадају и које је досудио Европски суд за људска права (ЕСЉП) у Стразбуру.

Прошло је готово годину дана од пресуде Европског суда за људска права. Има ли икаквих помака у вези с решавањем положаја избрисаних у Словенији?
Пресуда је дошла као казна која долази споља, али унутар Словеније још увек не видимо да држава предузима кораке како би изашла из тог споја фашизма и нацизма који је по осамостаљењу Словеније брисао људе, нити да би се ишта променило. Велики сенат ЕСЉП је поред осталих кршења основних људских права избрисанима утврдио гажење још једног члана Европске конвенције о људским правима, а то је члан који говори о дискриминацији на националној основи. А шта је дискриминација на „националној основи“ ако то није, у пракси, демонстрација нацизма и фашизма над одређеном нацијом? Зато не можемо рећи да се у Словенији ишта покренуло набоље све док не видимо да се државна политика према избрисанима заиста мења и у државној пракси. А ту помака, за сада, још увек нема.

[restrictedarea]

Влада Јанеза Јанше као да није желела да спроведе, па чак ни прихвати поруку из Стразбура јер у парламентарном одбору који је надлежан за то питање посланици чак нису желели ни да се прочита њена изрека. Очекујете ли да ће нова влада ту начинити радикалан заокрет и прионути на решавање проблематике избрисаних?
После пресуде у Стразбуру, јасно је да смо ми, избрисани, у том судском спору апсолутни победници. Десничарска влада, а посебно Јаншина партија СДС, одазвала се смушено и збуњено. Просто нису могли да верују да им се стварно догодио пораз на суду. Испрва су одговарали у стилу „ми немамо новац“, што је испало гротескно. То је исто као када би се неком дужнику одредила заплена имовине, па би дошао судски извршитељ, а осуђени не допушта да му се однесе фрижидер јер има месо у њему, па му је фрижидер потребан. Чињеница да словеначка влада још није усвојила закон којим би се решио положај избрисаних доказује да би требало да протекне још воде Савом док се владајућој политици не догоди просветљење, па да схвати, после више од две деценије калварије и страшних неправди које је нанела хиљадама људи, међу којима је било и око пет хиљада деце – да је сад крај приче. А они, уместо тога, више ништа не говоре, јер немају више шта да кажу. Али су се досетили да од суда у Стразбуру траже одлагање извршења пресуде, јер им је потребно још времена. Па докле?!

Како сте доживели прву реакцију представника словеначке владе да држава нема новца за избрисане јер „има пуно гладних у Словенији, које би требало прво нахранити“? Чији су онда проблем избрисани?
Изјава да би прво требало да нахране гладне Словенце била је популистички потез којим су поново јавно позивали на линч против нас. Хтели су да окрену јавност против нас, као што су је хушкали на нас и пре пресуде Европског суда за људска права. Све време су тврдили како смо сами криви за свој положај, и да ми само желимо да оштетимо Словенију и слично. Сада, после пресуде суда у Стразбуру, видимо где су их те лажи довеле.

Да ли је после те пресуде било контаката између вас, организација избрисаних и словеначке владе, у циљу исправљања неправди?
Не, словеначка влада није показала ни најмању намеру да има контакте са нама. Држава, која је против избрисаних изгубила спор у Стразбуру, после пресуде у нашу корист није смогла снаге ни да разговара са нама. Држава је, на пример, била у обавези да се до 26. септембра прошле године договори са избрисанима који су тужили Словенију, не само о исплати нематеријалне одштете у висини од 20.000 евра свакоме ко је поднео тужбу у овом предмету, него и о материјалној одштети. Али ни то Словенија није успела да уреди у року. Када је наш адвокат Андреа Сакучи предложио састанак, држава је одговорила да је „још рано“. Као да не разумеју пресуду из Стразбура или као да се она није ни догодила.

Али ако ускоро не буде договора, ни најављеног законског решења о одштетама – шта онда?
Ако не дође до договора онда ће се, по свој прилици, отворити „текућа трака“ у суду у Стразбуру. Суд би у том случају по убрзаном поступку и у случају осталих оштећених, дакле свих избрисаних који су тужили Словенију, пресудио у њихову корист. Серија таквих пресуда, које би биле донете по скраћеном поступку захваљујући овој пресуди, свакако би била лоша по државу Словенију. А што се тиче материјалних захтева, требало би знати да је најнижи захтев једног од шесторице тужитеља, који су спор у Стразбуру против Словеније добили, износио 60.000 евра, док највећи износи 243.000 евра. Најмања просечна свота коју би, према тој рачуници, могао да добије свако од избрисаних креће се око 85.000 евра, од чега 5.000 евра иде на рачун адвоката који нас заступа. Јасно да и све судске трошкове плаћа Словенија. У случају захтева за исплату 243.000 евра на име материјалне штете, тај захтев би на крају, са каматама и судским трошковима, могао да износи око 260.000 евра. Али Словенија још увек не жели ни да чује за то. Уместо да се договара са избрисанима, држава радије држи властите пореске обвезнике као таоце. Иако је јасно да ће на крају све дажбине платити из државне касе.

Ако знамо да је према службеном признању саме Словеније избрисана 25.671 особа, па од тога минус шест људи, који су први добили пресуду у Стразбуру – колико онда још суђења чека словеначку државу? Преко 25 хиљада?
Од поменуте бројке требало би одузети неколико хиљада људи који су у међувремену умрли, тако да је држава део тог проблема, како се надала, решила „природним путем“. У тој рачуници се, међутим, преварила; недавно сам разговарао са нашим италијанским адвокатом Сакучијем, који је постигао победу у Стразбуру. Он каже да и деца умрлих избрисаних, њихови наследници – имају право на одштету! Требало би знати да би Словенија да избегне да исплати одштету и онима који су били протерани, и стога нису успели да замоле за „статус сталног становника“ по закону који је касније усвојен. Још је отворен рок за уређивање тог статуса, који отвара пут и ка одштети, а рок истиче средином ове године.

Многи избрисани живе ван Словеније. Како они могу да остваре своја права?
Иако смо без икаквих средстава, ми већ радимо на обавештавању избрисаних о њиховим правима. Наш циљ је да сви који су избрисани дођу до правде и до својих одштета. На крају крајева, тужбу против Словеније у суду у Стразбуру добиле су и особе које данас више не живе у Словенији, па ће без обзира на то добити нематеријалну и материјалну одштету. Оно што је важно и што избрисани морају да знају, јесте да је основа за било какву одштету да „искажу свој интерес“ да им се врати у Словенији незаконито одузет статус. Амандман Закона о враћању права избрисанима, односно Закона о уређивању статуса грађана других држава наследница СФРЈ у Републици Словенији, који је донет 24. јула 2010, омогућава избрисанима да статус сталног становника Словеније добију и сви они који су после протеривања из Словеније или из других разлога „из Словеније били одсутни из оправданих разлога“. И овога пута је, међутим, дат опасно кратак рок за остваривање и уређивање права на статус сталног становника Словеније, што је први корак ка стицању осталих незаконито одузетих права. Рок је до 24. јула 2013. Многи од избрисаних који живе у другим државама некадашње СФРЈ или у трећим земљама и не знају за тај услов, иако је то један од услова без којег ће касније бити безмало немогуће остварити било какво право, па и право на одштету због „брисања“. У случају да неко од избрисаних не затражи благовремено враћање „статуса“, словеначки судови ће имати темељ за одбацивање захтева за одштету. То су нове клопке које је избрисанима, на путу ка правди, подметнула држава. Зато је веома важно да избрисани, они који живе ван Словеније, у другим државама некадашње СФРЈ, у словеначким амбасадама или директно у Словенији што пре затраже да им се врати статус сталног становника Словеније који им је био незаконито, тајним актом, одузет 26. фебруара 1992. године.

Имате ли помоћ од стране држава наследница некадашње СФРЈ – да ли оне о свему томе обавештавају своје грађане?
Колико знам, друге државе наследнице СФРЈ, у којима такође живе избрисани, не обавештавају избрисане о њиховим правима на основу пресуда које је донео суд у Стразбуру против Словеније. Хрватска, на пример, није хтела ни да учествује у процесу против Словеније, Македонија и Босна нису ни одговориле на захтев да се изјасне, једино је Србија суду дала неко мишљење. Од наведених држава, које се брину само за своје уске интересе, па стога не желе да се замере или супротстављају Словенији као чланици Европске уније која одлучује о њиховом „путу у ЕУ“, не очекујемо превише.

Који су проблеми остали отворени, шта још мучи избрисане?
Постоји велики проблем са којим се мучим већ годинама, а који није шире познат, чак ни правницима. То је станарско право. Пазите – то није само морални проблем! Ниједан правник у Словенији није хтео да прихвати Споразум о сукцесији. У том споразуму, који је настао под вођством сир Артура Вотса, а који је Словенија потписала 22. јула 2002, док га је Хрватска потписала последња јер има око 66.000 отетих стамбених јединица, јасно пише у прилогу Г, који носи назив „Покретна и непокретна имовина и придобијена права“, да сви грађани, без обзира на њихово порекло или држављанство, који су 31. 12. 1990. имали станарско право – и даље уживају иста права као сви остали грађани дотичне новонастале државе на тлу бивше Југославије. Зашто је гранични датум 31. децембар 1990. године? Баш зато је постављен на крај 1990. године како би се поништиле све последице етничког чишћења, ратова и сличног што се догодило после 1991. А избрисанима у Словенији су првима сва права, која проистичу из прилога Г, а у првом реду станарско право, одузета тајним актом о брисању људи из фебруара 1992. и зато избрисани нису могли, попут осталих грађана Словеније, ни да откупе станове у којима су живели. Исто важи и за сертификате/ваучере на основу којих су грађани Словеније стекли право на акције словеначких предузећа приликом њихове приватизације. Избрисанима су и та права грубо погажена и незаконито одузета, јер је држава и ту имовину, „искључивши“ нас, продала. Тако је омогућила осталим грађанима Словеније да међусобно поделе то заједничко богатство, ту некада друштвену својину, на коју смо и ми избрисани, јасно, такође полагали право. Све то су неправде које би тек требало исправити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *