Evropska pravda – bez datuma

za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Unutar Slovenije još uvek ne vidimo da država preduzima korake kako bi izašla iz tog spoja fašizma i nacizma koji je po osamostaljenju Slovenije brisao ljude, kaže za „Pečat“ Aleksandar Todorović, dugogodišnji predsednik Civilne inicijative izbrisanih aktivista (CIIA) i najpoznatiji izbrisani u Sloveniji

Kada je Evropski sud za ljudska prava 26. juna 2012. osudio Sloveniju zbog kršenja ljudskih prava građana izbrisanih iz registra stalnog stanovništva Slovenije, i državi odredio rok od godinu dana da pripremi poseban zakon za ispravljenje nepravdi, činilo se da je evropska pravda, konačno, posle dve decenije životarenja na marginama društva – izbrisanima nadohvat ruke. Ali ubrzo su počeli „manevri“ slovenačke vlade kako bi se ispravljanje nepravdi, koje su nanete 25.671 izbrisanom – pomerilo u daleku budućnost. Tako je odmah posle objavljivanja presude suda u Strazburu tadašnji slovenački premijer Janez Janša, podržan od strane ministra policije i partijskog druga Vinka Gorenaka i drugih čelnika vlade, odbacio mogućnost isplate odštete izbrisanima (za koju je izračunao da je teška oko 500 miliona evra) pod izgovorom da je „država u krizi, pa nema novca“.
Kako ne bi izazvala nove globe od strane suda u Strazburu, zbog čina koji je kasnije od strane kritičara nazvan „administrativnim etničkim čišćenjem“, slovenačka vlada pribegla je lukavstvu – prionula je izradi „akcionog plana“ i „predloga zakona o odštetama za izbrisane“, a taj posao je poverila privatnom Fakultetu za evropske i primenljive studije, čiji je jedan od suvlasnika Petar Jambrek, bivši ustavni sudija Slovenije koji je do poslednjeg daha branio pogrešno uverenje slovenačkih desničarskih partija da „brisanje“ sugrađana, poreklom iz drugih republika nekadašnje Jugoslavije, a prevashodno Srba čiji je udeo među izbrisanima oko 60 odsto – ne predstavlja kršenje nikakvih prava. Ni to nije bilo sve, jer je slovenačka vlada i sam „akcioni plan“ potom proglasila za „poverljiv“ dokument i tako ga sklonila od očiju javnosti, uprkos protestima organizacija izbrisanih.
Nova vlada Alenke Bratušek najavila je promenu rešavanja pitanja izbrisanih, bez daljih odugovlačenja. Ubrzo se pokazalo da je to nemoguće jer se jun, kao krajnji rok, ubrzano primiče, a plan zakona, u čiju izradu nisu bili uključeni predstavnici izbrisanih – nije ni pripremljen. Stoga je nova vlada najavila da će Evropski sud za ljudska prava u Strazburu zamoliti za odlaganje izvršenja presude za još godinu dana, kako bi zakon o izbrisanima pripremila do kraja ove godine. Ni to obećanje nije čvrsto, jer danas niko ne može da garantuje da će vlada premijerke Bratušek, zbog teške ekonomske pozicije zemlje, uopšte opstati do kraja 2013. godine. Izvesno je samo da je graničnik – čuveni „datum“ za ispravljanje nepravdi u ovom primeru postao sasvim neizvestan.
Aleksandar Todorović, dugogodišnji predsednik Civilne inicijative izbrisanih aktivista (CIIA) i najpoznatiji izbrisani u Sloveniji, u razgovoru za „Pečat“ objašnjava razloge za sporo rešavanje problema izbrisanih i zamke koje je izbrisanima postavila slovenačka država kako ne bi dobili odštete, koje im pripadaju i koje je dosudio Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) u Strazburu.

Prošlo je gotovo godinu dana od presude Evropskog suda za ljudska prava. Ima li ikakvih pomaka u vezi s rešavanjem položaja izbrisanih u Sloveniji?
Presuda je došla kao kazna koja dolazi spolja, ali unutar Slovenije još uvek ne vidimo da država preduzima korake kako bi izašla iz tog spoja fašizma i nacizma koji je po osamostaljenju Slovenije brisao ljude, niti da bi se išta promenilo. Veliki senat ESLJP je pored ostalih kršenja osnovnih ljudskih prava izbrisanima utvrdio gaženje još jednog člana Evropske konvencije o ljudskim pravima, a to je član koji govori o diskriminaciji na nacionalnoj osnovi. A šta je diskriminacija na „nacionalnoj osnovi“ ako to nije, u praksi, demonstracija nacizma i fašizma nad određenom nacijom? Zato ne možemo reći da se u Sloveniji išta pokrenulo nabolje sve dok ne vidimo da se državna politika prema izbrisanima zaista menja i u državnoj praksi. A tu pomaka, za sada, još uvek nema.

[restrictedarea]

Vlada Janeza Janše kao da nije želela da sprovede, pa čak ni prihvati poruku iz Strazbura jer u parlamentarnom odboru koji je nadležan za to pitanje poslanici čak nisu želeli ni da se pročita njena izreka. Očekujete li da će nova vlada tu načiniti radikalan zaokret i prionuti na rešavanje problematike izbrisanih?
Posle presude u Strazburu, jasno je da smo mi, izbrisani, u tom sudskom sporu apsolutni pobednici. Desničarska vlada, a posebno Janšina partija SDS, odazvala se smušeno i zbunjeno. Prosto nisu mogli da veruju da im se stvarno dogodio poraz na sudu. Isprva su odgovarali u stilu „mi nemamo novac“, što je ispalo groteskno. To je isto kao kada bi se nekom dužniku odredila zaplena imovine, pa bi došao sudski izvršitelj, a osuđeni ne dopušta da mu se odnese frižider jer ima meso u njemu, pa mu je frižider potreban. Činjenica da slovenačka vlada još nije usvojila zakon kojim bi se rešio položaj izbrisanih dokazuje da bi trebalo da protekne još vode Savom dok se vladajućoj politici ne dogodi prosvetljenje, pa da shvati, posle više od dve decenije kalvarije i strašnih nepravdi koje je nanela hiljadama ljudi, među kojima je bilo i oko pet hiljada dece – da je sad kraj priče. A oni, umesto toga, više ništa ne govore, jer nemaju više šta da kažu. Ali su se dosetili da od suda u Strazburu traže odlaganje izvršenja presude, jer im je potrebno još vremena. Pa dokle?!

Kako ste doživeli prvu reakciju predstavnika slovenačke vlade da država nema novca za izbrisane jer „ima puno gladnih u Sloveniji, koje bi trebalo prvo nahraniti“? Čiji su onda problem izbrisani?
Izjava da bi prvo trebalo da nahrane gladne Slovence bila je populistički potez kojim su ponovo javno pozivali na linč protiv nas. Hteli su da okrenu javnost protiv nas, kao što su je huškali na nas i pre presude Evropskog suda za ljudska prava. Sve vreme su tvrdili kako smo sami krivi za svoj položaj, i da mi samo želimo da oštetimo Sloveniju i slično. Sada, posle presude suda u Strazburu, vidimo gde su ih te laži dovele.

Da li je posle te presude bilo kontakata između vas, organizacija izbrisanih i slovenačke vlade, u cilju ispravljanja nepravdi?
Ne, slovenačka vlada nije pokazala ni najmanju nameru da ima kontakte sa nama. Država, koja je protiv izbrisanih izgubila spor u Strazburu, posle presude u našu korist nije smogla snage ni da razgovara sa nama. Država je, na primer, bila u obavezi da se do 26. septembra prošle godine dogovori sa izbrisanima koji su tužili Sloveniju, ne samo o isplati nematerijalne odštete u visini od 20.000 evra svakome ko je podneo tužbu u ovom predmetu, nego i o materijalnoj odšteti. Ali ni to Slovenija nije uspela da uredi u roku. Kada je naš advokat Andrea Sakuči predložio sastanak, država je odgovorila da je „još rano“. Kao da ne razumeju presudu iz Strazbura ili kao da se ona nije ni dogodila.

Ali ako uskoro ne bude dogovora, ni najavljenog zakonskog rešenja o odštetama – šta onda?
Ako ne dođe do dogovora onda će se, po svoj prilici, otvoriti „tekuća traka“ u sudu u Strazburu. Sud bi u tom slučaju po ubrzanom postupku i u slučaju ostalih oštećenih, dakle svih izbrisanih koji su tužili Sloveniju, presudio u njihovu korist. Serija takvih presuda, koje bi bile donete po skraćenom postupku zahvaljujući ovoj presudi, svakako bi bila loša po državu Sloveniju. A što se tiče materijalnih zahteva, trebalo bi znati da je najniži zahtev jednog od šestorice tužitelja, koji su spor u Strazburu protiv Slovenije dobili, iznosio 60.000 evra, dok najveći iznosi 243.000 evra. Najmanja prosečna svota koju bi, prema toj računici, mogao da dobije svako od izbrisanih kreće se oko 85.000 evra, od čega 5.000 evra ide na račun advokata koji nas zastupa. Jasno da i sve sudske troškove plaća Slovenija. U slučaju zahteva za isplatu 243.000 evra na ime materijalne štete, taj zahtev bi na kraju, sa kamatama i sudskim troškovima, mogao da iznosi oko 260.000 evra. Ali Slovenija još uvek ne želi ni da čuje za to. Umesto da se dogovara sa izbrisanima, država radije drži vlastite poreske obveznike kao taoce. Iako je jasno da će na kraju sve dažbine platiti iz državne kase.

Ako znamo da je prema službenom priznanju same Slovenije izbrisana 25.671 osoba, pa od toga minus šest ljudi, koji su prvi dobili presudu u Strazburu – koliko onda još suđenja čeka slovenačku državu? Preko 25 hiljada?
Od pomenute brojke trebalo bi oduzeti nekoliko hiljada ljudi koji su u međuvremenu umrli, tako da je država deo tog problema, kako se nadala, rešila „prirodnim putem“. U toj računici se, međutim, prevarila; nedavno sam razgovarao sa našim italijanskim advokatom Sakučijem, koji je postigao pobedu u Strazburu. On kaže da i deca umrlih izbrisanih, njihovi naslednici – imaju pravo na odštetu! Trebalo bi znati da bi Slovenija da izbegne da isplati odštetu i onima koji su bili proterani, i stoga nisu uspeli da zamole za „status stalnog stanovnika“ po zakonu koji je kasnije usvojen. Još je otvoren rok za uređivanje tog statusa, koji otvara put i ka odšteti, a rok ističe sredinom ove godine.

Mnogi izbrisani žive van Slovenije. Kako oni mogu da ostvare svoja prava?
Iako smo bez ikakvih sredstava, mi već radimo na obaveštavanju izbrisanih o njihovim pravima. Naš cilj je da svi koji su izbrisani dođu do pravde i do svojih odšteta. Na kraju krajeva, tužbu protiv Slovenije u sudu u Strazburu dobile su i osobe koje danas više ne žive u Sloveniji, pa će bez obzira na to dobiti nematerijalnu i materijalnu odštetu. Ono što je važno i što izbrisani moraju da znaju, jeste da je osnova za bilo kakvu odštetu da „iskažu svoj interes“ da im se vrati u Sloveniji nezakonito oduzet status. Amandman Zakona o vraćanju prava izbrisanima, odnosno Zakona o uređivanju statusa građana drugih država naslednica SFRJ u Republici Sloveniji, koji je donet 24. jula 2010, omogućava izbrisanima da status stalnog stanovnika Slovenije dobiju i svi oni koji su posle proterivanja iz Slovenije ili iz drugih razloga „iz Slovenije bili odsutni iz opravdanih razloga“. I ovoga puta je, međutim, dat opasno kratak rok za ostvarivanje i uređivanje prava na status stalnog stanovnika Slovenije, što je prvi korak ka sticanju ostalih nezakonito oduzetih prava. Rok je do 24. jula 2013. Mnogi od izbrisanih koji žive u drugim državama nekadašnje SFRJ ili u trećim zemljama i ne znaju za taj uslov, iako je to jedan od uslova bez kojeg će kasnije biti bezmalo nemoguće ostvariti bilo kakvo pravo, pa i pravo na odštetu zbog „brisanja“. U slučaju da neko od izbrisanih ne zatraži blagovremeno vraćanje „statusa“, slovenački sudovi će imati temelj za odbacivanje zahteva za odštetu. To su nove klopke koje je izbrisanima, na putu ka pravdi, podmetnula država. Zato je veoma važno da izbrisani, oni koji žive van Slovenije, u drugim državama nekadašnje SFRJ, u slovenačkim ambasadama ili direktno u Sloveniji što pre zatraže da im se vrati status stalnog stanovnika Slovenije koji im je bio nezakonito, tajnim aktom, oduzet 26. februara 1992. godine.

Imate li pomoć od strane država naslednica nekadašnje SFRJ – da li one o svemu tome obaveštavaju svoje građane?
Koliko znam, druge države naslednice SFRJ, u kojima takođe žive izbrisani, ne obaveštavaju izbrisane o njihovim pravima na osnovu presuda koje je doneo sud u Strazburu protiv Slovenije. Hrvatska, na primer, nije htela ni da učestvuje u procesu protiv Slovenije, Makedonija i Bosna nisu ni odgovorile na zahtev da se izjasne, jedino je Srbija sudu dala neko mišljenje. Od navedenih država, koje se brinu samo za svoje uske interese, pa stoga ne žele da se zamere ili suprotstavljaju Sloveniji kao članici Evropske unije koja odlučuje o njihovom „putu u EU“, ne očekujemo previše.

Koji su problemi ostali otvoreni, šta još muči izbrisane?
Postoji veliki problem sa kojim se mučim već godinama, a koji nije šire poznat, čak ni pravnicima. To je stanarsko pravo. Pazite – to nije samo moralni problem! Nijedan pravnik u Sloveniji nije hteo da prihvati Sporazum o sukcesiji. U tom sporazumu, koji je nastao pod vođstvom sir Artura Votsa, a koji je Slovenija potpisala 22. jula 2002, dok ga je Hrvatska potpisala poslednja jer ima oko 66.000 otetih stambenih jedinica, jasno piše u prilogu G, koji nosi naziv „Pokretna i nepokretna imovina i pridobijena prava“, da svi građani, bez obzira na njihovo poreklo ili državljanstvo, koji su 31. 12. 1990. imali stanarsko pravo – i dalje uživaju ista prava kao svi ostali građani dotične novonastale države na tlu bivše Jugoslavije. Zašto je granični datum 31. decembar 1990. godine? Baš zato je postavljen na kraj 1990. godine kako bi se poništile sve posledice etničkog čišćenja, ratova i sličnog što se dogodilo posle 1991. A izbrisanima u Sloveniji su prvima sva prava, koja proističu iz priloga G, a u prvom redu stanarsko pravo, oduzeta tajnim aktom o brisanju ljudi iz februara 1992. i zato izbrisani nisu mogli, poput ostalih građana Slovenije, ni da otkupe stanove u kojima su živeli. Isto važi i za sertifikate/vaučere na osnovu kojih su građani Slovenije stekli pravo na akcije slovenačkih preduzeća prilikom njihove privatizacije. Izbrisanima su i ta prava grubo pogažena i nezakonito oduzeta, jer je država i tu imovinu, „isključivši“ nas, prodala. Tako je omogućila ostalim građanima Slovenije da međusobno podele to zajedničko bogatstvo, tu nekada društvenu svojinu, na koju smo i mi izbrisani, jasno, takođe polagali pravo. Sve to su nepravde koje bi tek trebalo ispraviti.

[/restrictedarea]