Б92: поносни што лажу

Пише Миодраг Зарковић

Уобичајено величајући себе и своје сараднике, Веран Матић је најзад признао да иза видео клипа против породичног насиља стоји кућа чијим програмом руководи, која је самим тим одговорна и за проистеклу злокобну светску забуну

Дане самосажаљевања, којих су се здушно прихватили многи овдашњи јавни делатници, ипак је најозбиљније схватила београдска радио-телевизијска станица „Студио Б“, на чијим таласима не престаје кукумавчење над могућношћу да остану без новчане помоћи са државног нивоа. Како се, наиме, предвиђа у разматраној стратегији о медијима, само би јавни сервиси Србије и Војводине (РТС и РТВ) требало да остану на државним јаслама – при чему се више не би издржавали од претплате, већ из буџета – док би локалне станице које су до сада уживале помоћ државе, попут „Студија Б“, морале да пронађу друго ухлебљење, што ће рећи да ће или прећи на терет средине у којој се приказују или у приватне руке, или катанац на врата. Било који од ова три исхода сасвим је поразан по „Студио Б“, у име чега тамошњи водитељи и новинари седмицама уназад упозоравају на то да та кућа неће моћи да опстане уколико остане без средстава из републичке касе.
Преко њихових покушаја да гану некога, било кога, јавност је сазнала и неке, раније недовољно познате чињенице. На пример, да „Студио Б“ насушна средства превасходно добија из државне касе: то је податак који нужно изазива изненађење, пошто су садржајна и политичка усмерења „Студија Б“ таква, да делује као да искључиво и једино зависе не чак ни од Скупштине града Београда, већ лично од градоначелника Драгана Ђиласа. Ако их већ издржава Република Србија, што значи – порески обвезници са целог подручја наше земље, због чега врло новинарски кадар „Студија Б“ служи само и једино оне београдске бираче који су на последњим изборима глас поверили Ђиласу?
У кукумавчењу је можда и најдаље отишла Сања Лубардић, једна од најупосленијих водитељки „Студија Б“, која се у петак, 29. марта, у Јутарњем програму похвалила како су она и њене колеге „истраживали“ сличне случајеве у другим земљама, и да су пронашли да и у Немачкој савезна влада издржава локална гласила. Када је истакла немачки пример, њеном усхићењу као да није било краја!

[restrictedarea] Поразна је истина, међутим, да је то што је тог јутра изговорила Сања Лубардић истовремено и једини пример истраживачког новинарства или било каквог новинарства, примећен у овом веку на „Студију Б“. Да су се судбином Србије, Косова и Метохије, Београда… бавили овако вредно како су прилегли на сопствени опстанак, можда „Студио Б“ не би имао мизерну гледаност, још слабији утицај, и још мање изгледе да преживи тржишну утакмицу у коју је све нас који га издржавамо охоло наговарао да улетимо.
***
На свој начин је закукао и генерални директор РТС-а Александар Тијанић, који је најаву укидања претплате и преласка Јавног сервиса на буџет испратио оценом да ће национална радио-телевизијска кућа због тога морати да стегне каиш, те отпусти преко хиљаду запослених, што ће исходовати сиромашнијим програмским садржајима.
Два питања. Прво: да ли је уопште могуће да програмски садржаји РТС-а буду сиромашнији од садашњих, који су практично непостојећи? Друго: уместо хиљаде запослених, због чега генерални директор РТС-а не би једном у животу показао пожртвованост па отпустио себе и своје најближе сараднике, што би као последицу неминовно имало укидање прескупих спољних продукција и одлазак преплаћених „ТВ звезда“ сакупљених протеклих година, што су највеће крвопије РТС-овог трошковника?
***
Чега би се пристојан човек стидео, тиме се Веран Матић поноси. Главни и одговорни уредник Б92 се у недавном интервјуу подичио тиме што је један видео клип, изашао из његове ТВ куће, на груб и непримерен начин узбуркао српску, па и ширу јавност.
Реч је о већ чувеном, минут и по дугом споту против породичног насиља, у којем је приказана млада жена наводно у раздобљу од једне календарске године, при чему је њено лице, што се спот више ближи крају, све нагрђеније масницама и посекотинама, последицама физичког злостављања. У последњем кадру, жена је већ сасвим унакажена од батина и држи натпис намењен гледалишту: „Помозите ми. Не знам да ли ћу дочекати сутра.“
С обзиром на то да је вешто снимљен, спот је лаковернијим гледаоцима деловао као истински приказ нечијих брачних страдања. Искусније ТВ очи са лакоћом су препознале да је радња инсценирана, те да је реч о режираном штиву које, истина, подсећа на истинске патње правих жртава породичног насиља, али ипак није аутентично, али су наивнији гледаоци поверовали да се можда ради о збиљи, односно да је жена коју гледамо у клипу одиста жртва насиља, која је своју уснимљену муку понудила јавности на увид (на „Ју тјубу“ је тај исти спот видело већ безмало четири милиона људи са свих крајева света, а реакције су и тамо сличне: многи су у недоумици да ли је снимак аутентичан).
Оно што је срамотно у целој причи, јесте то што је Б92, која је и снимила клип, свесрдно учествовала у ширењу забуне, данима подстичући „дилему“ да ли је снимак аутентичан, режиран или не. Једна је ствар када неко сними уверљиво штиво, чију је истинитост тешко одредити и које је самим тим занимљивије за гледање, па и проучавање. Сасвим је нешто друго, међутим, када исти онај који је штиво и снимио, надаље злоупотребљава могућности гласила – и то телевизијског гласила са националном фреквенцијом – како би од гледалаца покушавао да направи будале, обмањујући их лажима о наводној „дилеми“ да ли је снимак прави или не. У таквим поступцима би сваки психолог препознао крајњу себичност: нема ту бриге за праве жртве насиља, већ само жеље да се изрекламира сопствени рад, од којег никакве користи неће имати никаква жртва никаквог насиља, већ само и једино Б92.
Уосталом, од како је нагрнуо у наш живот, Б92 скоро да ништа друго и не ради, осим што изрежиране приче проноси као праве тешкоће. Некада је то Сребреница, некада север Косова и Метохије, а некада породично насиље, али је образац рада увек исти.

[/restrictedarea]