Почетна / ТВ коментар / Србија – жртва насиља

Србија – жртва насиља

Пише Миодраг Зарковић

Како је један необичан видео-клип, злонамерно потпомогнут од стране Б92, допринео даљем ружењу наше државе у светској јавности

Прослављени амерички филозоф и историчар Вил Дјурант је, већ у уводном делу свог непревазиђеног научно-документарног подухвата „Историја цивилизације“, навео основне предуслове који су допринели самом настанку уређеног људског друштва. Међу те предуслове сврстао је и осећај сигурности: уколико се становништво осећа несигурно, уколико се на сваком кораку суочава са погубним егзистенцијалним тешкоћама, ништа од настанка цивилизације.
Како сведочи његово енциклопедијски богато штиво, Дјурант је укупна достигнућа људског рода можда сагледао боље него ико пре или после њега (истине ради, треба додати да му је свесрдно помагала супруга Еријел, која је потписана као коаутор у каснијим томовима „Историје цивилизације“), па му се може веровати на реч када сабира и одузима темеље за настанак смисленог друштвеног устројства. Из чега се потом може извући закључак да цивилизације не би ни било да је, којим несрећним случајем, древни Сумер био изложен нечему што подсећа на Б92.
Тешко је у дводеценијском деловању „деведесет двојке“, које је од 2000. наовамо пресудно ојачано телевизијом, препознати важнију мисију од сејања несигурности по српској јавности. Безмало у сваком тренутку, Б92 својим гледаоцима нуди повода да се осећају издани и преварени од стране државе, нације, чак и целокупног друштва. Измишљање тешкоћа тамо где их нема, односно пренаглашавање истих тамо где их има, јесте задатак који Б92 обавља беспоштедно и, нажалост, врло успешно.
Протекле седмице су ипак превазишли себе, када су на свој сајт окачили вест под насловом „Позив упомоћ злостављане девојке“, пропраћену одговарајућим видео-клипом. (Напомена: извињавамо се Љиљани Смајловић на могућем изласку из оквира строге телевизијске колумне, мада као оправдање може да послужи чињеница да је ипак реч о клипу, дакле визуелном садржају, намењеном гледању на даљину, што и јесте у основи самог појма телевизије.) Клип назван „Једна фотографија дневно у најгорој години живота“ очигледно је снимљен у оквиру неке кампање против насиља над женама, али је већ при првом прегледу јасно да се ради о играном, а не о документарном штиву: у крупном плану види се лепа девојка, наводно усликана сваког дана током календарске 2012. године; како промичу њене фотографије, све су видљивије ране и маснице по њеном лицу, да би на крају клипа њено лице било безмало унакажено, а она држи папир на којој је латиницом исписано: „Помозите ми. Не знам да ли ћу дочекати сутра.“

И сам концепт, као и технолошка обрада снимка, убедљиво упућују на то да је реч о режираном, дакле неаутентичном снимку. Упркос томе, Б92 је дотичну вест пласирала крајње тенденциозно, тако што је у тексту поспешивала лажну дилему да ли је реч о ипак аутентичном снимку. И сам снимак је на „Ју тјубу“, где је привукао доста пажње са свих меридијана, изазвао опречне реакције, па и питања да ли је приказан истински случај физички злостављане девојке, те да ли у Србији заиста има таквог иживљавања над лепшим полом!
Насиље над женама јесте један од друштвених проблема у многим државама, не само у Србији, и жртве тог насиља стварно заслужују и помоћ и пажњу. Али, зло и наопако ако та пажња стиже преко леђа такође силоване и понижаване Србије. Последње што је потребно српском друштву, па и женама у оквиру њега, па и напаствованим женама у оквиру њега, јесте још мало злог гласа о нашој држави, а управо је оно то су аутори поменутог клипа (можда невољно) и Б92 (вероватно врло вољно) постигли оваквим снимком и пропратном халабуком.
***
На недавној јавној расправи о Нацрту закона о медијима и информисању, директор престоничке телевизије „Студио Б“ Александар Тимофејев иступио је из општег дискурса дебате, усмереног ка убрзаном повлачењу државе из власништва медија, и затражио да се држава не повлачи из локалних медија:
„Студио Б ће бити убијен ако се држава повуче из његовог власништва“, казао је Тимофејев, додајући да је из буџета Београда на годишњем нивоу обезбеђено 215 милиона динара, што је свега 45-50 одсто месечних расхода.
Оваквим иступањем, бурлеска је заокружена: наравно да је Тимофејев начелно у праву и да држава не би смела да се повлачи из медија; али је лицемерно што Тимофејев то препознаје само на сопственом примеру; а потпуно је срамотно што је њему таквом уопште предата у руке градска телевизија, од које је направио оно телевизијско ругло какво је сада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *