Srbija – žrtva nasilja

Piše Miodrag Zarković

Kako je jedan neobičan video-klip, zlonamerno potpomognut od strane B92, doprineo daljem ruženju naše države u svetskoj javnosti

Proslavljeni američki filozof i istoričar Vil Djurant je, već u uvodnom delu svog neprevaziđenog naučno-dokumentarnog poduhvata „Istorija civilizacije“, naveo osnovne preduslove koji su doprineli samom nastanku uređenog ljudskog društva. Među te preduslove svrstao je i osećaj sigurnosti: ukoliko se stanovništvo oseća nesigurno, ukoliko se na svakom koraku suočava sa pogubnim egzistencijalnim teškoćama, ništa od nastanka civilizacije.
Kako svedoči njegovo enciklopedijski bogato štivo, Djurant je ukupna dostignuća ljudskog roda možda sagledao bolje nego iko pre ili posle njega (istine radi, treba dodati da mu je svesrdno pomagala supruga Erijel, koja je potpisana kao koautor u kasnijim tomovima „Istorije civilizacije“), pa mu se može verovati na reč kada sabira i oduzima temelje za nastanak smislenog društvenog ustrojstva. Iz čega se potom može izvući zaključak da civilizacije ne bi ni bilo da je, kojim nesrećnim slučajem, drevni Sumer bio izložen nečemu što podseća na B92.
Teško je u dvodecenijskom delovanju „devedeset dvojke“, koje je od 2000. naovamo presudno ojačano televizijom, prepoznati važniju misiju od sejanja nesigurnosti po srpskoj javnosti. Bezmalo u svakom trenutku, B92 svojim gledaocima nudi povoda da se osećaju izdani i prevareni od strane države, nacije, čak i celokupnog društva. Izmišljanje teškoća tamo gde ih nema, odnosno prenaglašavanje istih tamo gde ih ima, jeste zadatak koji B92 obavlja bespoštedno i, nažalost, vrlo uspešno.
Protekle sedmice su ipak prevazišli sebe, kada su na svoj sajt okačili vest pod naslovom „Poziv upomoć zlostavljane devojke“, propraćenu odgovarajućim video-klipom. (Napomena: izvinjavamo se Ljiljani Smajlović na mogućem izlasku iz okvira stroge televizijske kolumne, mada kao opravdanje može da posluži činjenica da je ipak reč o klipu, dakle vizuelnom sadržaju, namenjenom gledanju na daljinu, što i jeste u osnovi samog pojma televizije.) Klip nazvan „Jedna fotografija dnevno u najgoroj godini života“ očigledno je snimljen u okviru neke kampanje protiv nasilja nad ženama, ali je već pri prvom pregledu jasno da se radi o igranom, a ne o dokumentarnom štivu: u krupnom planu vidi se lepa devojka, navodno uslikana svakog dana tokom kalendarske 2012. godine; kako promiču njene fotografije, sve su vidljivije rane i masnice po njenom licu, da bi na kraju klipa njeno lice bilo bezmalo unakaženo, a ona drži papir na kojoj je latinicom ispisano: „Pomozite mi. Ne znam da li ću dočekati sutra.“

I sam koncept, kao i tehnološka obrada snimka, ubedljivo upućuju na to da je reč o režiranom, dakle neautentičnom snimku. Uprkos tome, B92 je dotičnu vest plasirala krajnje tendenciozno, tako što je u tekstu pospešivala lažnu dilemu da li je reč o ipak autentičnom snimku. I sam snimak je na „Ju tjubu“, gde je privukao dosta pažnje sa svih meridijana, izazvao oprečne reakcije, pa i pitanja da li je prikazan istinski slučaj fizički zlostavljane devojke, te da li u Srbiji zaista ima takvog iživljavanja nad lepšim polom!
Nasilje nad ženama jeste jedan od društvenih problema u mnogim državama, ne samo u Srbiji, i žrtve tog nasilja stvarno zaslužuju i pomoć i pažnju. Ali, zlo i naopako ako ta pažnja stiže preko leđa takođe silovane i ponižavane Srbije. Poslednje što je potrebno srpskom društvu, pa i ženama u okviru njega, pa i napastvovanim ženama u okviru njega, jeste još malo zlog glasa o našoj državi, a upravo je ono to su autori pomenutog klipa (možda nevoljno) i B92 (verovatno vrlo voljno) postigli ovakvim snimkom i propratnom halabukom.
***
Na nedavnoj javnoj raspravi o Nacrtu zakona o medijima i informisanju, direktor prestoničke televizije „Studio B“ Aleksandar Timofejev istupio je iz opšteg diskursa debate, usmerenog ka ubrzanom povlačenju države iz vlasništva medija, i zatražio da se država ne povlači iz lokalnih medija:
„Studio B će biti ubijen ako se država povuče iz njegovog vlasništva“, kazao je Timofejev, dodajući da je iz budžeta Beograda na godišnjem nivou obezbeđeno 215 miliona dinara, što je svega 45-50 odsto mesečnih rashoda.
Ovakvim istupanjem, burleska je zaokružena: naravno da je Timofejev načelno u pravu i da država ne bi smela da se povlači iz medija; ali je licemerno što Timofejev to prepoznaje samo na sopstvenom primeru; a potpuno je sramotno što je njemu takvom uopšte predata u ruke gradska televizija, od koje je napravio ono televizijsko ruglo kakvo je sada.