Геноцид је злочин Хрвата, не само усташа

Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

Вођство КПЈ, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати док се Српству и Православној цркви не сломи кичма, стоји у члану 2 Споразума о сарадњи који су потписали Моша Пијаде у име комуниста и усташки идеолог Миле Будак

Проф. др Србољуб Живановић, антрополог светског гласа који више од пола века живи и ради у Лондону, сада председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, био је члан тима антрополога који је 1964. године истраживао гробнице у систему хрватских концентрационих логора „Јасеновац“ и „Доња Градина“. Хрвати су током Другог светског рата тамо починили још непризнат и некажњен геноцид над 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било и 110.000 деце млађе од 14 година, а онда немачке заробљенике 1946. године натерали да са лица земље збришу све доказе. Као један од ретких истражитеља на самом стратишту, професор Живановић је сведок од прворазредног значаја за доказивање страхота овог злочина, а чињенице до којих је његов тим дошао од посебне су важности за утврђивање броја жртава. Од те 1964. године када се суочио са садржајем непрегледних масовних гробница, проф. Живановић није имао други избор до да свој живот посвети трагању за истином о Јасеновцу. Резултат његовог истраживања је и најновија књига под насловом „Јасеновац“, у издању куће „Пешић и синови“, која је управо представљена у Београду и била повод за наш разговор са аутором.
Наиме, захваљујући групи младих београдских адвоката на челу са Михајлом Прицом, који је рекао да су он и његови пријатељи у свеопштем безнађу „искорак у смисао“ пронашли у дружењу и учењу од експерата из разних области, међу њима и са професором Живановићем као најбољим познаваоцем Јасеновца о којем се ћути, истина о овом злочину полако, али сигурно излази на видело!

Шта је ове младе људе подстакло да Вас позову и „саслушају“ у вези са геноцидом у Јасеновцу од пре скоро седам деценија?
Жеља за истином, односно бројем жртава којима се до данас манипулише! Као интелектуална елита ови млади Срби су схватили да се у школама у Србији ништа не учи о Јасеновцу као највећем гробљу на свету, и са највећим бројем српских мученика. Занима их и зашто медији у Србији, на челу са Јавним сервисом, геноцид у Јасеновцу помињу тек спорадично, и наглашено оскудно. А највише од свега се питају зашто власти ништа не чине или чак настоје да спрече свако упознавање младих генерација са чињеницом да су Хрвати још од Другог светског рата систематски убијали и искорењивали Србе, Јевреје и Роме у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Слажете ли се са њиховим мишљењем да је лицитирање бројем јасеновачких жртава производ сталних манипулација у циљу креирања нових политичких стварности, при чему је жртвама одавно одузет сваки пијетет?
Потпуно сам сагласан са њиховим ставом да жртве у Јасеновцу више нису ни бројеви, него статистичке грешке. Њих буне процене о броју страдалника до којих су дошли, а крећу се од милион и сто хиљада по Радомиру Булатовићу, до само 2.238 жртава по оцени комисије хрватског Сабора. То боли ове младе људе који су ми рекли да као сународници невиних жртава желе да негују успомену на њих и чувају их од сваког заборава. Зато трагају за истином и у коначном броју жртава не желе да виде ниједну фантомску жртву. Колико је Јасеновац био и остао опасна тема, сведочи и јавности непозната чињеница да је 14. новембра 1942. једна мала партизанска јединица у Карловцу штампала билтен који је умножаван на гештетнеру, у којем се неко усудио да објави чланак о страдању Срба у Јасеновцу. По наређењу ЦКХ сви су изведени пред преки суд и стрељани следећег дана.

Ко је био иницијатор формирања комисије антрополога за ископавања масовних гробница у Јасеновцу и Доњој Градини?
Почетком шездесетих година почело је да се говори о подизању споменика јасеновачким жртвама по пројекту архитекте Богдана Богдановића. У тадашњој Југославији било је још доста преживелих логораша, чланова њихових породица и рођака, као и много бораца против окупатора и хрватских злочинаца. Они су заједно извршили снажан притисак на комунистичко руководство државе да се већ једном изврши научно истраживање како би се открио злочин који су починили Хрвати. Споменик је требало да буде подигнут 1965, па је зато 1964. формирана комисија антрополога у којој су били Вида Бродар и Антон Погачник из Љубљане и ја. Организатор ископавања је био Здравко Марић, археолог из Земаљског музеја у Сарајеву.

Значи, нико из Хрватске није учествовао у раду комисије?
Не, нико из Хрватске, и нико од старих професора није желео да учествује у раду комисије јер су се плашили последица. Није било ни помоћи од државе, због чега смо се озбиљно припремали за рад. Вида Бродар и Антон Погачник су били асистенти чувеног светског антрополога проф. Боже Шкерља, који је као противник расизма био заточен у Дахауу и све време заточеништва провео у крематоријуму убацујући лешеве жртава у пећи. Мене је инструисао проф. Анте Премеру, Сплићанин, професор судске медицине на Медицинском факултету у Загребу и бивши декан, који је присилно пензионисан после Другог светског рата. Он је био преживели логораш „Јасеновца“, и њега су приморавали да ископава масовне гробнице и спаљује лешеве, јер су зликовци покушавали да умање своје грехе. Посетио сам и „Аушвиц“, а на располагању ми је била и документација из међународне комисије о злочину у Катинској шуми, где су Совјети мучким убијањем више хиљада пољских резервних официра уништили пољске интелектуалце.

Са чиме сте се суочили током истраживања масовних гробница?
Истраживања у Јасеновцу су обављена у јуну 1964, а у Доњој Градини у септембру исте године, на простору дугачком 12,5 и широком 4,5 километра. Екипа је добила задатак да отвори известан број сонди како би добила карактеристичну слику и увид у садржај масовних гробница, те да прикупи податке о броју жртава према истраженој кубатури сонди и одреди пол, узраст и евентуално начин убијања жртава. Отваране су сонде величине шест са четири метра, пребројани су костури у том простору и пописан сав нађени материјал. Број жртава је утврђен на основу броја десних бутних костију и по њима су одређени пол и старост жртава. На простору од два метра квадратна, што је величина једног обичног гроба, нађено је 27 скелета жртава. Ако се узме у обзир целокупна површина масовних гробница, онда се долази до броја већег од 700.000 жртава, али је комисија због могућности грешке тај број заокружила на 700.000 убијених Срба. Јевреји имају тачан број од 23.000 својих убијених сународника, а Рома је убијено 80.000.

[restrictedarea]

Јесте ли имали проблема током рада и шта се догодило са вашим налазима са терена?
Услови за рад су били веома неповољни. Екипа је морала да се сналази сама, није јој пружена никаква техничка помоћ за рад, а није дозвољено ни присуство новинара, ни снимање. Радови су нагло прекинути на захтев налогодавца дописом бр. 158 од 19. септембра 1964. који је потписао Душан Мисирача и дописом бр. 010-1744 такође од 19. септембра 1964, који је потписао Јакша Сингер. Своје налазе и закључке смо изнели у извештајима на које је одмах стављен ембарго. Јавност никако није смела да сазна за зверства која су починили Хрвати. Два дела извештаја, до којих је покојни Предраг Драгић Кијук дошао после две године трагања, објављена су у књизи „Catena Mundi“ тек 1992. Трећи део извештаја објављен је 2004. године на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу. Пре тога није био доступан јавности.

Приметно је да Ви, за разлику од оних који говоре о усташком злочину у Јасеновцу, говорите о геноциду Хрвата над Србима и другим жртвама! Мислите ли на појединачне припаднике хрватске нације или на хрватски народ?
То ме је на Конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму питао и представник Хрватске. Одговорио сам му да су клања, убијања, силовања, пљачкања, мучења и друге злочине вршили сви слојеви грађанства Хрватске, а не само усташе. То су радили и домобрани, и сељаци, и интелектуалци, и студенти, и часне сестре, и ђаци, и пре свих 1.400 католичких свештеника. У Хрватској није било фашиста, они су били у Италији. Није било ни нациста, јер Хрватску није окупирала Немачка. Према томе, у Хрватској су злочине чинили Хрвати подстакнути од Римокатоличке цркве и хрватске државе. Хрватски сабор је одмах после распада Краљевине Југославије 1941. донео расистички закон по којем су Срби и Јевреји лишени свих људских права. Сваки Хрват је могао слободно да убије, опљачка, мучи или силује сваког Србина или Јеврејина, а да за то никоме не одговара. Роме нису сматрали за људе већ за гамад коју би требало искоренити. Србима, Јеврејима и псима је забрањен улазак на јавна места, а морали су да иду средином улице као стока. Ти злогласни закони су донети и примењивани у НДХ и хрватском Сабору, у присуству загребачког надбискупа, ратног злочинца Алојзија Степинца, папског нунција и бискупа који су били чланови Сабора и који су сви гласали за те расистичке законе.

Трагајући за начинима мучења и убијања, утврдили сте више од 40 монструозних начина истребљења жртава. Који су били најчешћи?
Један од најчешћих начина мучења и убијања био је тешки рад уз изгладњивање и ижедњивање жртава, од чега је умро и велики број деце. Многи су затвореници страдали и од разних инфекција, инфестација и дејства глодара. Често је било и закивање жртава огромним ексерима за дрвеће, да би се дуго патиле и лагано умирале. У Доњој Градини до данас постоји конзервирана топола која сведочи о овој врсти мучења. О клању, специјалним ножем званим „србосек“, и такмичењима зликоваца ко ће током ноћи заклати брже и више Срба, да и не говорим! Многе невине жртве изгореле су у гротлу Пачилијеве пећи, међу којима и деца. Вешање је ређе примењивано, као и стрељање јер су Хрвати говорили да не би требало трошити муницију на „српске свиње“. Многи су излагани хладноћи, киши и снегу, па тако премрзли, још живи или умрли, бацани у ледену Саву. Чест начин убијања је био ударац маљем у главу, па гурање у јаме где се умирало у тешким мукама. У Доњој Градини још постоје казани за прављење сапуна у којима су жртве куване. Велики број девојчица, девојака и млађих жена су силоване до смрти, а онда им одсецане дојке, а у ране гуране шаке. Мајкама су из утробе вађена још нерођена деца, па им везана на груди и убијана да би оне патиле гледајући страдање својих чеда. Има још много морбидних начина мучења и убијања о којима доказе имају и САД, пошто су после Другог светског рата, како је на једној конференцији о Јасеновцу рекао професор Бернард Клајн из Њујорка, дошли у посед бројних архива.

Свему томе упркос, Хрвати кривицу за злочине почињене током Другог светског рата покушавају да припишу Немцима!
Покољ Срба, Јевреја и Рома, као и сви други злочини против њих започели су у Хрватској и БиХ више месеци пре него што су у Немачкој прорадили концентрациони логори. А први концентрациони логори у Хрватској су били у Јадовном и на Пагу, који су престали да раде када су Италијани окупирали тај простор. Они су претходница логора у Јасеновцу. Сада су обелодањена италијанска војна документа која показују згражање над злочинима које су Хрвати починили против Срба. Историчар Ђуро Затезало у свом капиталном делу „Јадовно“ даје на близу 2.000 страница документацију о страдању више од 40.000 Срба у тим логорима. Хрвати су исти такав злочин извршили и над Италијанима, без обзира на то што су они католици, јер су хтели да прошире своју територију на Далмацију и Истру где су они живели. Ми имамо доказе да су из појединих јама и вртача извучене италијанске војне ознаке које су носили њихови војници за случај да погину у рату. Не знам како италијанска држава може да пређе преко тога.

Интерес Хрвата да се о геноциду у Јасеновцу ћути и после злочина у последњем рату је више него разумљив. Али зашто власти у матици Србији на сваки начин избегавају и да спомињу геноцид у Хрватској?
То је суштинско питање, а одговор је садржан у Споразуму између комуниста и хрватског усташког покрета који су потписали Моша Пијаде, блиски сарадник Јосипа Броза, и усташки идеолог Миле Будак, познат по крилатици „Србе на врбе“. Овом споразуму претходила је одлука Петог конгреса Коминтерне из 1924. Године, да се разбије Краљевина Југославија и да се створе независне државе Хрватска, Словенија и Македонија. Да би могли да схватимо геноцид против српског народа који су спроводили Анте Павелић са Хрватима и Јосип Броз Тито, сарадник Ватикана током Другог светског рата, цитираћемо делове два члана споразума. У члану 2 стоји да „вођство КПЈ, свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати док се Српству и Православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на Запад, тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство спремно је да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва, и за уништење свега онога што је српско и православне вере“. У истом члану вођство хрватске усташке организације нуди своју сарадњу на том плану свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготово Комунистичкој партији. Зато у члану 3 вођство хрватске усташке организације каже „да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама које проводе комунистичке формације“. Вођство КП, наиме, сматра хрватску усташку организацију као важан фактор и помагача у промени стања и обећава му сваку помоћ, а међусобно се обавезују на избегавање свих несугласица. „Обострано и безусловно ћемо се потпомагати у случајевима демонстрација, револуција и рата, а особито оног што се тиче свега српског и православног, како је наглашено у тачки 2 овог споразума“, пише у овом документу.

Југословенски комунисти су, уместо да спрече, чак подржавали геноцид против Срба, Јевреја и Рома у НДХ. Зар ћутање наших демократских власти о том злочину није поновно убијање жртава?
После завршетка Другог светског рата уништени су сви трагови постојања јасеновачког система хрватских логора, а све јаме и вртаче у које су бацане хиљаде невиних жртава су забетониране. Међутим, Милован Симовић из Београда је само један од много сведока који је током 1945, па чак и 1946. из Саве у Београду вадио јасеновачке лешеве, понекад и код Панчевачког моста и код Вишњице. Он каже да је био препознатљив стил „маде ин Јасеновац“, јер су се на некима препознавали трагови клања, други су били обезглављени или разбијених лобања, а трећи повезани жицом или у металним бурадима. Било је ту људи, жена и деце, у скоро распаднутом стању. Исте призоре сам виђао и сам, а бивши министар иностраних послова Владислав Јовановић је на једном предавању у Њујорку рекао да је у Смедереву својим очима посматрао како Дунав носи или избацује не обалу лешеве из Јасеновца, који су сахрањивани као НН лица на локалним гробљима. И у Београду се налази једна велика гробница јасеновачких жртава, код Куле Небојше. Сматра се да у њој има више од 2.000 лешева. Гробница је необележена и зарасла у коров. Дуго после свршетка рата ову гробницу чували су људи у кожним капутима, па су после и они повучени. Наравно да је то поновно убијање жртава.

Другим речима, у Србији се ни после демократских промена није променио став власти према јасеновачким жртвама!?
Сада је познато да се Јосип Броз током Другог светског рата више пута састајао са поглавником Хрватске Антом Павелићем. О чему су разговарали није познато, али су последице по Србе, Јевреје и Роме биле кобне. Тито је неколико пута ишао и у Ватикан. После рата у Југославији је вођена политика „братства и јединства“ њених народа, па се о злочинима Хрвата, муслимана и других није смело говорити и писати да се не би повредила осећања кољача и убица Срба, Јевреја и Рома. Међутим, ни после обарања комунизма и такозваних демократских промена у Србији није се изменио став власти према јасеновачким жртвама. Проглашена је политика регионалне сарадње наметнута од стране ЕУ, САД-а и такозване међународне заједнице, па се поново потискује сећање на злочине Хрвата. Бивши председник Србије је јавно упутио опроштај убицама 110.000 деце, 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома иако за то није имао ни овлашћење, ни мандат.

По свему судећи, и најновија политичка класа на власти спремна је да удовољи жељи Хрватске и одустане од противтужбе за почињени геноцид над Србима?
Цело стратиште је претворено у празну ледину и у симболичком смислу то значи да је истина о Јасеновцу затрпана на свега 120 центиметара испод површине земље. Ако ми повучемо тужбу против Хрвата, то ће много лошега донети држави Србији. А ни Хрватима неће донети срећу, јер грех остаје грех и Хрвати не могу да пониште своју кривицу за геноцид. Јер, река Сава непрестано засеца обалу и стално отвара нове јаме. Пре или касније кости из тих масовних гробница мораће да се изместе и пренесу у неке костурнице. И дрвеће које је старо више од пола века својим огромним корењем улази у те јаме и отвара масовне гробнице, па кости излазе на површину. Пошто се кости налазе релативно плитко испод површине земље, она полако пуца и слеже се, па лешеви излазе на површину да сами сведоче о том ужасном геноциду који су Хрвати починили за време Другог светског рата.

Ако остане некажњен злочин геноцида, каква ће то порука да буде за младе генерације које би требало да живе у миру са собом, без терета наслеђеног греха?
Геноцид је тежак грех за наследнике његовог починиоца, а некажњен он је и знак да је дозвољено чинити геноцид, који поред убиства подразумева и планско протеривање одређене етничке групе или њено прекрштавање. Група Личана из Лондона је скоро одлучила да обиђе гробове својих предака, па су потражили каменоресца који би извршио поправке на споменицима. Јавио им се човек који је био Србин, и испричао како је морао да постане члан баптистичке секте јер као Србин не може да преживи у Хрватској. Наиме, Хрвати немају ништа против секти које штите своје чланове, важно им је једино да нема Срба. То је дугорочно планирана борба против Српства и православља. Постоји писмо папе још из времена Стефана Првог мађарског, коме је написао да би сада када је постао краљ требало да зна да у његовој краљевини постоји 62 шизматичка (православна) манастира, и ниједан католички, и нешто мора да се чини. Значи, још од Крсташких ратова је започела тешка борба против православља.

Шта Међународна комисија за истину о Јасеновцу, чији сте Ви председник, чини да свет сазна о овом злочину?
Ову комисију чине представници САД-а, Индије, Руске Федерације, Италије, Велике Британије, Немачке, и других земаља света, али не и земаља насталих распадом Југославије. Сада сам њен председник као представник Велике Британије, где живим више од пола века и тамо ме више не сматрају српским реметилачким фактором. Досад смо успели да утврђене бројке жртава у јасеновачком систему хрватских логора смрти постану званичне и међународно признате. Такође смо утврдили и саопштили да је међу жртвама било 110.000 деце и ставили тачку на ову непожељну лицитацију бројевима жртава. И Јад Вашем у Израелу сада признаје ове налазе. А на Петој међународној конференцији одржаној 2011. донета је Декларација о геноциду који су починили Хрвати у току Другог светског рата против Срба, Јевреја и Рома. Објављена је на осам језика и послата свим државама света. То је прва таква декларација која је резултат рада пет међународних конференција о Јасеновцу и истраживања Међународне комисије за истину о Јасеновцу.

Да ли сте текст Декларације послали и српском парламенту који је требало да донесе такав документ, али је уместо њега донео Декларацију о Сребреници?
Да, послали смо је и српским властима, али се тим поводом нико није огласио. А Сребреница није само питање муслимана, већ и САД-а које морају да оправдају бомбардовање Србије, и интервенције у Хрватској и БиХ. Иако се сада већ зна, из изјава многих Канађана и Холанђана у пристрасном Хашком трибуналу, да су муслимани убијали муслимане на захтев америчког председника Била Клинтона који је рекао Изетбеговићу – дајте ми 5.000 жртава да могу да започнем бомбардовање Срба. Био је то споразум између њих двојице, и зато је Насеру Орићу наложено да побије одређени број муслимана у Сребреници. А да би Бил Клинтон могао да дође у Сребреницу и положи венац на гробове муслимана, требало је направити неку масовну гробницу. Онда су по целој БиХ прекопавали гробове, па чак и српске, и све то доносили у Сребреницу и сахрањивали као муслиманске лешеве. Из тих разлога на Сребреницу је стављен ембарго у наредних 50 година.

Осим званичне политике, о геноциду у Јасеновцу ћути и САНУ као највиша и за то најпозванија научна институција у Србији!?
САНУ није дозволила да се издање „Magnum Crimen“ на енглеском језику дистрибуира по свету. Чудна је појава да се САНУ увек уздржава од било којег програма који би био од користи српском народу. Нама је било потребно да један од академика напише предговор за књигу. Он је био преплашен и молио да не вршимо притисак на њега. Кад сам га питао шта може да му се деси, а има више од 80 година, одговорио је да не могу да схватим какав је притисак у САНУ када је реч о страдању Срба. САНУ је била организовала Одбор за Јасеновац који је требало да ради, али када је умро академик Дедијер који га је водио, присуствовао сам обијању његових ормана у Академији и уништавању докумената. Видео сам то својим очима, и та комисија се више никада није састала. Владимир Дедијер је желео да се Хрватима суди у Раселовом суду, чији је оснивач био мој колега Родблат који је добио „Нобелову награду за мир“, и ја сам био веза између њих двојице. То суђење је било скоро припремљено, али је све стало када је Дедијер умро. То је последица 70 годишњег комунистичког васпитања.

Хоће ли се, после свега, више ико бавити Јасеновцем и покушати да докаже свету геноцид који су починили Хрвати, као што су Јермени доказали турски геноцид?
Сигуран сам да хоће. У Републици Српској постоји чврста намера да се о томе говори. Тамо је сасвим другачија политика према Јасеновцу него у српским властима. Пре свега, у РС се налази две трећине тог јасеновачког стратишта, у Доњој Градини, где су пострадали многи босански Срби. Тамо деца у школи уче о Јасеновцу, одлазе на место злочина, да се лично увере у величину трагедије, тамо се на стратишту подиже нова православна црква у моравском стилу. Председник Милорад Додик је, иначе, и пре две године и недавно у Дому Војске Србије у Београду говорио о Декларацији коју је донела Међународна комисија за истину о Јасеновцу.

Да ли је, уопште, могуће утврдити бар приближан број стварних жртава хрватског геноцида?
У Хрватској говоре да је злочин само онај у којем се знају починилац и жртва. Међутим, имена свих жртава и свих убица и кољача никада се неће сазнати. Како су се, на пример, звала нерођена деца извађена из утроба мајки? Како су се звали живи људи или лешеви спаљени у Пачилијевој пећи? Како су се звале особе које су скуване у казанима за прављење сапуна које се и данас налазе у Доњој Градини или чији су лешеви Савом стигли у Дунав и сахрањени као непознати? Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да су поједина места која се налазе на аустроугарским картама потпуно збрисана са лица земље. Сви објекти су уништени, све становништво побијено, и све матичне књиге спаљене.

Хрвати крвавих руку улазе у ЕУ

Хрватској држави је сада јако стало да бар формално има боље односе са Србијом, не само да би „чистих руку“ ушла у ЕУ, већ и због тога што нема чиме да храни туристе на Јадрану уколико храну не добије из Србије. Међутим хрватски националисти су подигли тужбу против српског народа и државе за наводни геноцид који су Срби починили у Хрватској, а у питању је страдање неколико хиљада Хрвата у грађанском рату који су они повели. Такође не признају да је евентуални геноцид починила ЈНА, а не Српска војска. С друге стране, противтужба Србије не оптужује Хрвате за геноцид у Другом светском рату.

Живи још могу да сведоче

На једној Међународној конференцији рекао сам да о злочину у Јасеновцу не могу да сведочим фотографијама, јер ми снимање није било дозвољено. Али сам зато замолио госпођу која је била присутна да изађе и покаже ожиљке на врату од клања. Испричала им је да је имала само осам година кад су Хрвати пред њом побили целу њену породицу, а њу је ухватила за косу и вукла једна часна сестра како би је кољач што лакше заклао. Али, рука му је задрхтала од њеног престрашеног погледа, па ју је само приклао и бацио у јаму, а она се током ноћи извукла испод лешева, изашла из јаме и побегла. Ова госпођа је и данас жива.

Зликовци чекали одликовања

О свим злочинима постоји огромна документација. Поједини римокатолички свештеници и кољачи чак су водили дневнике у које су записивали имена силованих жена, датуме и места силовања и потом убијања. Неки су католички попови о томе отворено говорили на суђењима после Другог светског рата. Пронађена су и писма која су слали влади у Загреб, и у којима су се хвалили извршеним злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима, очекујући одликовања за почињени злочин.

[/restrictedarea]

  unshaven girls займ денег нефтеюганскзайм на неименную карту мирзайм онлайн от екапусты отзывы