Мучни хрватско-српски парадокс

Пише Игор Ивановић

У Хрватској је Србија тема која лебди изнад сваког педља територије, у Србији Хрватска постоји као тема само код „хрватског лобија“. На нашу несрећу, овај лоби је утемељен на многим моћним позицијама у медијима и државним институцијама…

Када је, у време велике офанзиве против корупције у држави, „Печат“ објавио текст о несавесном пословању у РТ „Војводина“, кренула је масовна паљба на овај недељник. Пуцало се рафално, али нико није говорио у прилог одбране од Зарковићевих оптужби за малверзације, већ су сви двогледе усмерили према „хрватском лобију“. Преко ноћи се подигао организовани корпус кроатофила који је, увредљивом паљбом по „Печату“, јасно назначио координате хрватског лобија. Уз обилато коришћење мантре о људским правима и ресурсе које им је ова држава уступила, хрватски лоби је показао да његова снага не лежи у етничкој концентрацији, нити у културној доминацији, већ у језуитској политици. Интереси ове политике су да се она у српској јавности што мање види, јер би је свако истеривање на чистину извело на клизав терен историјских и културно-етичких чињеница.

ДРУГОСРБИЈАНЦИ – ИЗВОРНИ ТИТОИСТИ Судећи по неопрезној и нервозној реакцији, очигледно да их је аутор „Печата“ погодио право у срце када је обелоданио њихово постојање и деловање. Као у оној народној: „Не пада снег да покрије брег, већ да звери оставе трагове“…
Природно је да свака држава има своје лобисте у суседству, да би остварила утицај и прибавила економску корист. Али, хрватски лоби у притаји има, поред наведеног, и много сложенију идеолошку улогу. То је реконструкција југословенског државно-културног простора, овог пута са хрватском доминацијом. Оваква доктрина се изводи уз подршку свих значајних држава Запада, па не чуди да хрватски лоби баштини исте домаће „агенте од утицаја“ које користе и велике западне силе. Историјски посматрано, творци ове доктрине су Ватикан и Велика Британија, чији су пројекти Дунавске конфедерације и Интермаријума предвиђали заједничку државу Јужних Словена са католичким вођством. Временом и под диктатом непредвидљивих околности, доктрина се прилагођавала и мењала, али је задржала базичну поставку сакаћења сваке идеје стварања снажне српске демократске државе на Балкану, која би заокружила животни простор српског народа. Иако Брозова владавина није изворно на трагу предметне доктрине, узет је историјски предах у којем је Брозов режим корак по корак стварао услове за њену каснију имплементацију. Зато је данашњи неотитоизам кључна шифра за обнову југоносталгичарског културног простора и кадровска база политичке елите у будућем неојугословенском региону. И зато су другосрбијанци (као изворни титоисти) извођачи тих грубих радова, са плаћеним задатком да се обрачунавају са српским културним и политичким становиштем. Јер, свака нова југословенска идеја мора да спута српску културну доминацију и спречи српски реметилачки слободарски фактор кроз учитавање „српске кривице“. Али где је ту, поред служења западном фактору, хрватски интерес?

[restrictedarea]

ТРНОВИТ ЈЕ ТО ПУТ Процес придруживања ЕУ је осакатио Хрватску, поделио јој територију, натерао је да западним компанијама прода сва здрава и конкурентна предузећа, и задужио је до пуцања. Самим чином пријема плен постаје и обала на Јадрану. Хрватска интелигенција се полако трезни, после „еуропејског“ банчења, схватајући да 1.000 км обале не могу да бране, а после тога њихова улога у ЕУ не постоји. Постаће културна забит на маргинама католичанства, немачка колонија склона асимилацији. Зато им је културно-политичка реконструкција југословенског простора једини излаз у очувању идентитета и интегритета. Враћају се на Крлежине позиције, који је ову стратегију добро разумео: хрватски народ није у историјском смислу европски већ балкански, и његова улога је да уз помоћ западних сила доминира тим јужнословенским простором. Трновит је пут до тог циља, посебно ако се има у виду да је хрватска култура и поред језичке подударности херметична и непријемчива за остале народе у региону. Када је реч о Србији, постоји и доза инфериорности настала из перманентног и хистеричног осећања негације, као и сазнање о супериорности српске културе. У Хрватској је Србија тема која лебди изнад сваког педља територије, у Србији Хрватска постоји као тема само код „хрватског лобија“. На нашу несрећу, овај лоби је утемељен на многим моћним позицијама у медијима и државним институцијама. Најјаче политичко упориште је имао у политици Бориса Тадића који то није крио, већ се поносио тиме.
У „независним“ медијима који су у власништву западних корпорација („Блиц“) или се дотирају од западних влада (Б92) приметна је промоција хрватске културе, као стожера будућег југословенства. Парадокс лежи у чињеници да су се кроз историју балкански народи различитих вера некада уједињавали у заједничкој борби за слободу против западних окупатора, док данас поменути медији промовишу заједничку окупацију над тим истим народима од стране истог окупатора!

[/restrictedarea]