Почетна / ТВ коментар / Ђиласов час истине

Ђиласов час истине

Несмотреном председнику ДС-а излетело је из уста признање да званична пресуда за убиство српског премијера никако не пије воду

Када би вам „Печат“ тврдио да у овдашњим проевропским круговима нико не верује у то да иза убиства Зорана Ђинђића стоји некакав националистички лоби, вероватно бисте помислили да „Печат“ претерује. Зато послушајте шта о томе има да каже садашњи председник Демократске странке. Он ће вас, можда, лакше убедити.
Реч је, наравно, о већ легендарном Драгану Ђиласу, друштвено-биолошкој супротности сваке одмерености, који је 17. фебруара гостовао у „Ставу Србије“ на „Првој телевизији“. Водитељ Драган Бујошевић је, поред Ђиласа, позвао и Ивана Цвејића, главног уредника новинске агенције „Бета“, те Драгољуба Петровића, колумнисту листа „Данас“, а тема емисије гласила је „Раскршће демократа“. С обзиром на то да се емисија датумски поклопила са петом годишњицом Приштинске декларације, разговор се неизбежно дотакао и косовско-метохијског чворишта, што је водитељу Бујошевићу послужило као покриће за предвидљиво отужан панегирик Зорану Ђинђићу, увијен у претерано бајковито присећање на Ђинђићеве дипломатске иницијативе везане за судбину окупиране покрајине.
Убрзо је реч добио и Ђилас, средишњи гост у сваком смислу. И, Србија је најзад имала прилику, јединствену и драгоцену, да чује шта о атентату на Ђинђића мисле они који су Ђинђића наследили:
„Још је Зоран пре десет година рекао да мора да се реши. С тим што је његово решење било врло јасно: подела Косова. С тим што је он у целу причу онда поставио питање Републике Српске, и вероватно да је и то један од разлога који га је коштао живота, а не само борба са овим криминалцима унутрашњим, који су после похапшени“, рекао је Ђилас, бацајући озбиљну сенку на званичну пресуду за убиство Зорана Ђинђића.

[restrictedarea] Чак и више од сенке, то је доказ да Ђилас, а самим тим и руководство ДС-а, зна нешто што ми остали не знамо, мада увелико наслућујемо. Ђинђић је, дакле, онима којима је нудио поделу Космета поставио и питање Републике Српске, покушавајући да одређене уступке на једном пољу надокнади добицима на другом. И то је вероватно, како каже Ђилас, био „један од разлога који га је коштао живота“, а тај разлог, такође, изгледа није повезан са „овим криминалцима унутрашњим који су после похапшени“.
То се сасвим коси са урбаном митологијом коју нам већ десет година набијају на нос преко најутицајнијих гласила: да је Ђинђића, самим тим и напредак, и развој, и светлу будућност (цитат из „Блица“ – прим. аут.) убила мрачна националистичка Србија, чији су „политички инспиратори“ били ДСС, СПЦ, Руси и Путин лично. Ђинђића су, према томе, усмртили они који настоје да од Србије отму цело Косово и Метохију, и који истовремено покушавају да окују Републику Српску осуђујући је на вечност у БиХ.
То никако не може да буде Земунски клан. Нити је могао да буде. А то су сасвим сигурно знали и ови који нам већ десет година испирају мозак тако што кривицу за Ђинђићеву смрт натурају „српском национализму“. Јер, Ђилас је инжењерски мозак, којег, како и сам често признаје, не занимају ствари изван његовог поља рада. Свакако да није Ђилас узео да врши истрагу Ђинђићевог убиства, па онда дошао до сумњи које је изнео пред Бујошевића; таман посла; сва је прилика да то и нису сумње које изворно припадају Ђиласу, већ их је он успут покупио као нешто уврежено, као опште место, па их је онда несмотрено – инжењерски мозак је то! – изрекао у уживо преношеној телевизијској емисији.
Речито је и то што нико од Ђиласових саговорника у дотичној емисији, а ради се о два уредника и једном колумнисти, није београдском градоначелнику поставио ни питањце у вези са овом шокантном изјавом. Садашњи председник ДС-а је рекао да је његов чувени претходник страдао из много другачијих разлога него што се верује, али присутној господи на памет није пало да му затраже додатно појашњење такве тврдње! Ето колике су размере опијености описаном митологијом, којом се српска јавност безочно трује још од 12. марта 2003. године.
(Биће занимљиво видети да ли ће се сада Теофил Панчић ругати и председнику ДС-а, рецимо тако што ће га називати Драган Трећи Метак Ђилас).
***
Када би „Печат“ приредио рубрику у којој тврди да је, као часопис, неопходан Србији, али да Србија још није спремна за њега, па да зато мора да га трпи оваквог какав је иако јој се можда и не допада, гарантовано бисте помислили да су сви у „Печату“ полудели. Управо то је, међутим, урадио РТС, у емисији „Да можда не“ приказаној 14. фебруара. Тема су биле српске телевизије, али се у ствари све свело на самохвалисање Јавног сервиса, јер је већ увежбаним дезавуисањем у стилу „срам да буде ријалити шоуове“ пажња накриво усмерена на споредне појаве. Уместо о срамотном информативном програму РТС-а (и осталих станица, али РТС-а првенствено), расправљало се о томе да ли би РРА требало да цензурише непристојне садржаје на комерцијалним телевизијама или не.
Избор гостију је олакшао шараду: Горан Караџић из РРА, ретко неук човек који је, између осталог, лупио како би РТС морао да се стиди што нема емисије попут „Инсајдера“; затим Љиљана Смајловић, председница УНС-а, доживотно заљубљена у лична достигнућа; Душко Богдановић, новинар, живо подсећање на то да виспреност није одувек била предуслов за бављење ТВ критиком; главни уредник „Данаса“ Зоран Пановић, као подсећање на то да у српском етру у сваком тренутку мора да буде присутан неко из „Данаса“; и на крају Александар Тијанић, главом и брадом, генерални директор Јавног сервиса лично. Тако да отужно хвалисав тон емисије и није био за чуђење. Више за жаљење. Над судбином свих нас који смо чак и ту емисију платили. Нека нам је са срећом.
***
Када би „Печат“ имао националну фреквенцију, па на њој приказивао свој информативни програм, никада не би помагао непријатељима Србије, онако како је то урадила Б92 у недељу, 17. фебруара: у њиховој главној емисији „Вести“ ударни прилог био је о петој годишњици противзаконитог отимања српске покрајине, али ни водитељима у студију, ни ауторки прилога, није било ни на крај памети да „независност Косове“ опишу барем оним минималним придевом „једнострано проглашена“, којим су остале ТВ станице служе када говоре о окупацији Космета. Уз крајње афирмативно обојене призоре прославе из Приштине, врла „деведесет двојка“ није нашла за сходно да се на било који начин огради од криминалног деловања терориста одговорних не само за противправну сецесију, већ и за небројене ратне и поратне злочине ужасавајуће по монструозности.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. баца ( nije Ci-CIJA)

    jel’te a koliki je procenat prisustva gljiv(ic)e „samozadovoljstva“ u ‘etru’ „vaseg prava da znate sve“ ?! Ispod ili iznad – ‘standarda’ ??




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *