Đilasov čas istine

Nesmotrenom predsedniku DS-a izletelo je iz usta priznanje da zvanična presuda za ubistvo srpskog premijera nikako ne pije vodu

Kada bi vam „Pečat“ tvrdio da u ovdašnjim proevropskim krugovima niko ne veruje u to da iza ubistva Zorana Đinđića stoji nekakav nacionalistički lobi, verovatno biste pomislili da „Pečat“ preteruje. Zato poslušajte šta o tome ima da kaže sadašnji predsednik Demokratske stranke. On će vas, možda, lakše ubediti.
Reč je, naravno, o već legendarnom Draganu Đilasu, društveno-biološkoj suprotnosti svake odmerenosti, koji je 17. februara gostovao u „Stavu Srbije“ na „Prvoj televiziji“. Voditelj Dragan Bujošević je, pored Đilasa, pozvao i Ivana Cvejića, glavnog urednika novinske agencije „Beta“, te Dragoljuba Petrovića, kolumnistu lista „Danas“, a tema emisije glasila je „Raskršće demokrata“. S obzirom na to da se emisija datumski poklopila sa petom godišnjicom Prištinske deklaracije, razgovor se neizbežno dotakao i kosovsko-metohijskog čvorišta, što je voditelju Bujoševiću poslužilo kao pokriće za predvidljivo otužan panegirik Zoranu Đinđiću, uvijen u preterano bajkovito prisećanje na Đinđićeve diplomatske inicijative vezane za sudbinu okupirane pokrajine.
Ubrzo je reč dobio i Đilas, središnji gost u svakom smislu. I, Srbija je najzad imala priliku, jedinstvenu i dragocenu, da čuje šta o atentatu na Đinđića misle oni koji su Đinđića nasledili:
„Još je Zoran pre deset godina rekao da mora da se reši. S tim što je njegovo rešenje bilo vrlo jasno: podela Kosova. S tim što je on u celu priču onda postavio pitanje Republike Srpske, i verovatno da je i to jedan od razloga koji ga je koštao života, a ne samo borba sa ovim kriminalcima unutrašnjim, koji su posle pohapšeni“, rekao je Đilas, bacajući ozbiljnu senku na zvaničnu presudu za ubistvo Zorana Đinđića.

[restrictedarea] Čak i više od senke, to je dokaz da Đilas, a samim tim i rukovodstvo DS-a, zna nešto što mi ostali ne znamo, mada uveliko naslućujemo. Đinđić je, dakle, onima kojima je nudio podelu Kosmeta postavio i pitanje Republike Srpske, pokušavajući da određene ustupke na jednom polju nadoknadi dobicima na drugom. I to je verovatno, kako kaže Đilas, bio „jedan od razloga koji ga je koštao života“, a taj razlog, takođe, izgleda nije povezan sa „ovim kriminalcima unutrašnjim koji su posle pohapšeni“.
To se sasvim kosi sa urbanom mitologijom koju nam već deset godina nabijaju na nos preko najuticajnijih glasila: da je Đinđića, samim tim i napredak, i razvoj, i svetlu budućnost (citat iz „Blica“ – prim. aut.) ubila mračna nacionalistička Srbija, čiji su „politički inspiratori“ bili DSS, SPC, Rusi i Putin lično. Đinđića su, prema tome, usmrtili oni koji nastoje da od Srbije otmu celo Kosovo i Metohiju, i koji istovremeno pokušavaju da okuju Republiku Srpsku osuđujući je na večnost u BiH.
To nikako ne može da bude Zemunski klan. Niti je mogao da bude. A to su sasvim sigurno znali i ovi koji nam već deset godina ispiraju mozak tako što krivicu za Đinđićevu smrt naturaju „srpskom nacionalizmu“. Jer, Đilas je inženjerski mozak, kojeg, kako i sam često priznaje, ne zanimaju stvari izvan njegovog polja rada. Svakako da nije Đilas uzeo da vrši istragu Đinđićevog ubistva, pa onda došao do sumnji koje je izneo pred Bujoševića; taman posla; sva je prilika da to i nisu sumnje koje izvorno pripadaju Đilasu, već ih je on usput pokupio kao nešto uvreženo, kao opšte mesto, pa ih je onda nesmotreno – inženjerski mozak je to! – izrekao u uživo prenošenoj televizijskoj emisiji.
Rečito je i to što niko od Đilasovih sagovornika u dotičnoj emisiji, a radi se o dva urednika i jednom kolumnisti, nije beogradskom gradonačelniku postavio ni pitanjce u vezi sa ovom šokantnom izjavom. Sadašnji predsednik DS-a je rekao da je njegov čuveni prethodnik stradao iz mnogo drugačijih razloga nego što se veruje, ali prisutnoj gospodi na pamet nije palo da mu zatraže dodatno pojašnjenje takve tvrdnje! Eto kolike su razmere opijenosti opisanom mitologijom, kojom se srpska javnost bezočno truje još od 12. marta 2003. godine.
(Biće zanimljivo videti da li će se sada Teofil Pančić rugati i predsedniku DS-a, recimo tako što će ga nazivati Dragan Treći Metak Đilas).
***
Kada bi „Pečat“ priredio rubriku u kojoj tvrdi da je, kao časopis, neophodan Srbiji, ali da Srbija još nije spremna za njega, pa da zato mora da ga trpi ovakvog kakav je iako joj se možda i ne dopada, garantovano biste pomislili da su svi u „Pečatu“ poludeli. Upravo to je, međutim, uradio RTS, u emisiji „Da možda ne“ prikazanoj 14. februara. Tema su bile srpske televizije, ali se u stvari sve svelo na samohvalisanje Javnog servisa, jer je već uvežbanim dezavuisanjem u stilu „sram da bude rijaliti šouove“ pažnja nakrivo usmerena na sporedne pojave. Umesto o sramotnom informativnom programu RTS-a (i ostalih stanica, ali RTS-a prvenstveno), raspravljalo se o tome da li bi RRA trebalo da cenzuriše nepristojne sadržaje na komercijalnim televizijama ili ne.
Izbor gostiju je olakšao šaradu: Goran Karadžić iz RRA, retko neuk čovek koji je, između ostalog, lupio kako bi RTS morao da se stidi što nema emisije poput „Insajdera“; zatim Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, doživotno zaljubljena u lična dostignuća; Duško Bogdanović, novinar, živo podsećanje na to da visprenost nije oduvek bila preduslov za bavljenje TV kritikom; glavni urednik „Danasa“ Zoran Panović, kao podsećanje na to da u srpskom etru u svakom trenutku mora da bude prisutan neko iz „Danasa“; i na kraju Aleksandar Tijanić, glavom i bradom, generalni direktor Javnog servisa lično. Tako da otužno hvalisav ton emisije i nije bio za čuđenje. Više za žaljenje. Nad sudbinom svih nas koji smo čak i tu emisiju platili. Neka nam je sa srećom.
***
Kada bi „Pečat“ imao nacionalnu frekvenciju, pa na njoj prikazivao svoj informativni program, nikada ne bi pomagao neprijateljima Srbije, onako kako je to uradila B92 u nedelju, 17. februara: u njihovoj glavnoj emisiji „Vesti“ udarni prilog bio je o petoj godišnjici protivzakonitog otimanja srpske pokrajine, ali ni voditeljima u studiju, ni autorki priloga, nije bilo ni na kraj pameti da „nezavisnost Kosove“ opišu barem onim minimalnim pridevom „jednostrano proglašena“, kojim su ostale TV stanice služe kada govore o okupaciji Kosmeta. Uz krajnje afirmativno obojene prizore proslave iz Prištine, vrla „devedeset dvojka“ nije našla za shodno da se na bilo koji način ogradi od kriminalnog delovanja terorista odgovornih ne samo za protivpravnu secesiju, već i za nebrojene ratne i poratne zločine užasavajuće po monstruoznosti. [/restrictedarea]