Дани државности

Пише Никола Врзић

Какав су договор ове среде о гашењу Србије на Косову и Метохији у Бриселу постигли Ивица Дачић и Хашим Тачи, а шта им је још остало да се договоре када се поново буду срели, у понедељак 4. марта? И какви су то стари услови постављени у Берлину? У најкраћем, дају им Косово за датум…

Било је то у време подношења председничке кандидатуре. Грмео је тада Томислав Николић са бине на Тргу Шумадија, у Косовској Митровици коју је, уз прегршт намерне симболике, одабрао за свој први званични кандидатски наступ: „Косово није моје, није ми га оставио отац, нисам га купио, не могу да га продам, не могу никоме да га поклоним, припада свима вама – целој Србији, сваком њеном грађанину појединачно, па како грађани желе тако ће и да буде. У Уставу пише да желе да буде – Србија, и биће Србија док последњи Србин хода земљом Србијом!“ Била је то његова страшна косовска заклетва, која га је страшно обавезала. И постао је председник Србије.
Да би вече пред свој први председнички Дан државности, иначе, вече пред свој рођендан, нацију обавестио да намерава да укине паралелне, то јест институције државе Србије на Косову и Метохији, баш како то Приштина, Брисел и Вашингтон захтевају, називајући их паралелним као што је то, одједном, и председник Србије почео да чини: „То је стварање нових косовских институција, али сегмента институција које би водили Срби. И ту престају паралелне институције. Ако кажу да је Србија регулисала школство, здравство, и, ако кажу да имамо суд у Косовској Митровици и да имамо неке полицијске снаге на северу Косова и Метохије, одједном овим нашим предлогом – који мора да се реши кроз Устав Косова, али, не заборавите, и кроз Устав Србије – српске институције постају косовске институције и њима управљају Срби.“ Додао је, штавише, и да је већ одустао од захтева да „ми регулишемо здравство у српској националној заједници“, а да се Ивица Дачић, премијер Србије, још није ни сусрео са захтевима свог колеге из Приштине Хашима Тачија. Ивица Дачић, пак, најављујући предстојеће разговоре о „функционисању институција на Косову, односу између српских и приштинских институција“, разговоре о „решавању ‚парализе и паралелизма‘“ – у складу са најавом свог председника да ће те парализоване и паралелне институције државе којом руководе бити угашене – најављује да „ћемо покушати да дефинишемо аутономију Срба на Косову, односно аутономију у аутономији. Заједница српских општина требало би да има јасне надлежности у образовању, просвети, правосуђу у првом и другом степену. А полиција би одржавала везе са Приштином, али и са Београдом… Србија неће признати независност Косова. Али зато ћемо прихватити да се Срби на КиМ организују тако да могу заштитити своје интересе и права.“

АХТИСАРИЈЕВЕ ИДЕЈЕ Са своје стране, пак, уочи одласка на дводневне (уторак и среда) разговоре у Брисел, пошто су у Приштини прославили пету годишњицу своје државности, Хашим Тачи је члановима свог кабинета најавио постизање договора о укидању „српских паралелних структура на северу“ и простирање власти Приштине на читавој територији Косова, у складу са уставом и законима њихове независне државе. При чему је његов заменик, вицепремијер Хајредин Кучи рекао и да „има сигнала из Београда да ће нелегалне безбедносне структуре, које је успоставила Србија, бити укинуте“, што, додао је, „подржавају и наши међународни партнери – ЕУ и САД“.
Шта је најгоре у свим овим најавама? То што и Хашим Тачи и Хајредин Кучи, али и Томислав Николић и Ивица Дачић, иако наоко делује да се налазе на супротстављеним позицијама, заправо најављују једно те исто: да сви заједно намеравају да до краја спроведу Ахтисаријев план за комадање Србије и успостављање независности Косова, план на којем је и заснован устав независног Косова…
Заједница српских општина, о којој Дачић и Николић говоре као о свом велику достигнућу у борби за права Срба на Космету, наиме, предвиђена је управо Ахтисаријевим планом (члан 9, тачке 1 и 2 Анекса 3, „Децентрализација“): „Општине ће имати право да сарађују и склапају партнерства са другим општинама на Косову… Општине имају право да образују и учествују у удружењима општина Косова.“ Ова заједница, илити удружење општина, наводи даље овај анекс Ахтисаријевог плана, моћи ће и директно да сарађују са институцијама државе Србије, и да од њих примају финансијску помоћ („преко рачуна у пословним банкама, које оверава Централна банкарска управа Косова“ – тачка 11.1.2), с тим што све то мора да се пријави Министарству локалне самоуправе (независног) Косова (тачка 10.2), а може и да буде (тачка 10.4) „подвргнуто ревизији“ овог министарства… Али, Николић и Дачић тврде и да ће се из све снаге борити да српске општине добију велике надлежности у образовању, правосуђу, полицији…? Да, бориће се да Србима на Космету обезбеде оно што им је већ дато у Ахтисаријевом плану за независно Косово; за надлежности у „обезбеђивању јавног предшколског, основног и средњег образовања“ (3.1.х), „обезбеђивању јавне примарне здравствене заштите“ (3.1.и), за „надлежност за високо образовање“ (4.1.1), секундарну здравствену заштиту, „већа права да учествују у именовању командира полицијских станица“ (4.1.3.б), прикупљање локалних пореза и такси, формирање основних судова…
Што ће рећи да им је намера да своју предају Косова и Метохије, косовских и метохијских Срба у крваве руке Хашима Тачија и Мартија Ахтисарија, представе као сопствени велики успех у борби за заштиту права косметских Срба. Фантастично.
Уосталом, баш као што рече Беким Чолаку, политички саветник Хашима Тачија, њихови „међународни партнери“, ЕУ и САД, не притискају Приштину да Србима понуди ишта што излази „изван Ахтисаријевог пакета“…
Ипак, најављује се и да ће Србија донети свој уставни закон, закон о суштинској аутономији АП КиМ који ће уредити све ово што нам, када овако сагледамо, заудара на потпуну издају Косова и Метохије. Е, па, тај ће уставни закон Србији и Србима на Космету значити колико би и Анђелини Џоли значила Твитер порука овог новинара, у којој је обавештава да је постала његова жена; колико би, тим твитом, она била обавезана да се заиста понаша као његова жена, толико ће и оваквим законом – донетим без пристанка Приштине да Косово буде дефинисано као суштински аутономна српска покрајина, уместо као независна држава – и Косово бити обавезано да се понаша као покрајина са суштинском аутономијом у саставу Србије. Дакле, нимало. Другим речима, без таквог реципрочног договора, без пристанка Приштине да буде у саставу Србије, најављено формирање заједнице српских општина (уместо садашњих општина које функционишу у уставном и законском поретку Републике Србије) значиће да се Србија на Космету угасила, а да је уз то све тамошње Србе потчинила уставу и законима независног Косова.

КЉУЧНИ БРИСЕЛСКИ САСТАНАК И са таквим су идејама и плановима Ивица Дачић и Хашим Тачи отпутовали овог уторка у Брисел, да седну са Кетрин Ештон, ЕУ дипломатском комесарком, и договоре се о судбини Срба и Србије.
Нису се договорили, гласила је у среду поподне ударна вест у српским медијима, после другог дана пете рунде разговора Дачића и Тачија, после разговора који су потрајали четири сата. Да ли је заиста, и баш тако, или је реч о бедном медијском спину, о још једној од лажи којима смо изложени на нашем европском путу? Сумња је утолико оправданија што су разговори – о кључном државном и националном питању, о судбини косметских Срба да и не говоримо – нетранспарентнији, закључани иза затворених врата канцеларије Кетрин Ештон, иза злих намера саучесника у тим седељкама, радним ручковима и вечерама.
Најпре, требало би нагласити да су и Европска унија, и Сједињене Америчке Државе – ти градитељи косовске независности, узурпатори српске државности – од овонедељне рунде Дачића и Тачија имали велика очекивања. У Вашингтону је 14. фебруара (на Дан заљубљених, кад смо већ код дана, државности и датума) новопостављени амерички државни секретар Џон Кери – међу само неколико реченица које је изговорио пре састанка са Кетрин Ештон – одлучио баш да јој честита на „изванредном напору“ који је уложила да би Србија и Косово дошли до „коначног решења“, на шта му је комесарка узвратила да је у Вашингтон допутовала да би са њим разговарала и о „најважнијем делу дијалога Србије и Косова“. И Жозе Мануел Барозо, председник Европске комисије, ову је недељу, после састанка са Тачијем, назвао „кључном недељом у овој важној години“. А у Брисел је само због састанка Дачића и Тачија, а да то није учинио ни у једној од претходне четири рунде, ове недеље допутовао и Филип Рикер, заменик помоћника америчког државног секретара, и разговарао са обојицом…
Очигледно, велика очекивања од овонедељног састанка, и са тим очекивањима мерљиви притисци да састанак донесе резултате по њиховој мери. Верује ли, ико, да је Дачић, ионако оптерећен Бананом и Шарићем, имао икакве снаге да се таквом притиску одупре? И да им не пружи оно што су од њега тражили – српску државност на тацни.
Наравно да није имао снаге, попустио је, како је уосталом и најавио и пре него што је отпутовао у Брисел. Да је заиста попустио, сведочи и саопштење Кетрин Ештон, издато после састанка: „Премијери су задовољни значајним напретком који су учинили, као што сам и ја.“ И сам Дачић рече да је „остварен известан напредак“, те да је на сто стављен „предлог о заједници српских општина“, подвлачећи да је, углавном, спреман на гашење институција државе Србије на Косову и Метохији. Формулисао је то овако, да се Власи не досете: „Ми нећемо дозволити никакво демонтирање институција, док се не договоримо шта ће их заменити.“ И још је додао, с тим у вези, да „питање заједнице српских општина укључује бројна сложена питања – судство, безбедност, здравство и образовање“. Исто то је, само мало експлицитније, после састанка рекао и Хашим Тачи: „Постоји спремност да се пронађе прихватљиво решење за нормализацију односа на северу Косова у складу са Уставом Косова, да се укину паралелне структуре, и уведу ред, закони и правосудни систем у склопу косовског законодавства (…) Безбедносне структуре биће расформиране, а пронаћи ћемо начин како да се образовни, здравствени систем и службеници општинске администрације уклопе у косовски систем или трансформишу.“
Укратко, да сумирамо: договорили су се да институције државе Србије, српски Устав и законе, на Косову и Метохији укину, да и на север Косова уведу устав и законе њихове независне државе, и остало им је још само да разраде детаље онога што су се договорили да (нам) учине.
Али, ако је заиста тако, ако је Дачић заиста попустио и овакав договор, макар и оквирни, направио, зашто нам то није и саопштено? Него је Кетрин Ештон објавила да се Дачић и Тачи „враћају у своје престонице на консултације, и вратиће се у Брисел 4. марта, на даљи састанак“.
Могуће објашњење овог одлагања, преко „Твитера“, пружио је извесни Артан Харачија, сарадник Косовског центра за истраживачко новинарство: „Моји извори у Влади Косова кажу ми да је Дачић замолио за још времена. Приштина је задовољна договором.“ Уосталом, видећемо.

НЕМАЧКИ КРИТЕРИЈУМИ Али ни то није све. Ни за ову помоћ Косову да своју државност распростре скроз до Јариња и Брњака, преко крви, побуне и извађених органа наших сународника, нашег рода, датум за почетак преговора о учлањењу у Европску унију неће им дати.
То је ове среде, у Берлину, саопштено Александру Вучићу, првом потпредседнику Дачићеве владе. Чак је и јавно, на конференцији за новинаре, то рекао Гвидо Вестервеле, шеф немачке дипломатије: „Немачка неће постављати нове захтеве, али неће ни одустати од постављених критеријума.“
А знамо које су то критеријуме Немци поставили, ма колико се медији и овдашњи еуРОПСКИ настројени политичари трудили да то заборавимо; критеријуме је, сећате се, минулог септембра у Београд донела немачка парламентарна делегација коју је предводио Андреас Шокенхоф, функционер владајуће ЦДУ. Међу тим критеријумима, условима, наредбама – а било их је седам, и сви су говорили о ономе што Србија мора да учини да би добила датум – јесте и „почетак континуираног укидања паралелних структура у безбедносном апарату и управи, као и њиховог финансирања“ (то је и званично формулисани услов Европске уније, о којем Дачић и Тачи сад и разговарају), али су ту и неки од специфично немачких услова, какав је онај о расветљавању напада на немачку амбасаду у фебруару 2008. године (полупано неколико прозора), али и онај најстрашнији, седми услов, седма наредба, да Србија „пре преговора мора да покаже видљиву вољу да је спремна да постигне правно-обавезујућу нормализацију односа са Косовом“.
Да, ово потписивање правно-обавезујућег споразума са независним Косовом заиста није нови захтев, већ је један од оних већ постављених критеријума (у Берлину, не у Бриселу) од којих, како обећава Вестервеле, Немачка одустати неће, ако Београд хоће тај проклети датум. Да за датум морамо да испунимо и неке од услова којих нема у документима Европске комисије потврдио је, авај, ове среде и Александар Вучић: „Дијалог Београда и Приштине ће се наставити 4. марта, и уверен сам да ће се решавати и неке кључне ствари којих нема у извештају Европске комисије.“
А шта нам следи кад потпишемо овај правно-обавезујући споразум, којим ћемо легализовати њихову агресију и отимачину Косова, и истовремено илегалним начинити свако наше будуће настојање да Косово и Метохију вратимо тамо где и припада, под окриље Србије? На основу овог споразума уследиће захтев да умолимо Русију да у Савету безбедности не уложи вето, и тиме Косову омогући да постане чланица Уједињених нација; као што је то Источна Немачка постала после „споразума две Немачке“.
При том, све то мора да се заврши до 15. априла, најављује Соња Бисерко. Јер следећег дана, 16. априла, Европска комисија требало би да препоручи да се Србији (не) додели датум, и то баш на Видовдан, 28. јуна.
А после тога, Србија ће морати и да промени свој Устав, наравно, због преамбуле која Косово и Метохију тврдоглаво дефинише као саставни део Србије, и која Дачићеву, Вучићеву и Николићеву владу спречава да већ сада испуни и следећи ЕУслов: да Србија и формално призна независност државе Косово. Председница Одбора за европске послове француског парламента Данијела Ороа придружила се ових дана хору европских званичника који нам то отворено и директно поручују („Није написмено“, рекла је, такав захтев формулисан у Бриселу, „али јесте усмено! За нас ће то бити услов ‚sine qua non’“), а исто је, боравећи у Приштини, недавно поручио и један од берлинских саговорника овонедељне Вучићеве делегације, Гинтер Крихбаум, председавајући Комитета за послове ЕУ немачког Бундестага, рекавши да ће „на крају преговора о чланству у ЕУ, Србија морати да пружи јасан одговор о независности и признању Косова“. Верица Калановић, министарка регионалног развоја и локалне самоуправе, промену Устава Србије већ је најавила…
А кад дођу следећи председнички избори, са бине на Тргу Шумадија у Косовској Митровици гласачима ће се, громким гласом, обратити Хашим Тачи или Рамуш Харадинај, Аљбин Курти, или већ неки од њихових председничких кандидата. Захваљујући претходном председничком кандидату који се са тог места обраћао Митровчанима… А тај ће, све са својим премијером, и даље бити заглављен на свом путу еуРОПСКИХ интеграција. Хоће ли се, кад добије датум, сетити да је због тог датума погазио своју заклетву да Косово неће продати, јер је Косово Србија док последњи Србин хода земљом Србијом, и изневерио све који су му, жељни наде, у то поверовали?