Dani državnosti

Piše Nikola Vrzić

Kakav su dogovor ove srede o gašenju Srbije na Kosovu i Metohiji u Briselu postigli Ivica Dačić i Hašim Tači, a šta im je još ostalo da se dogovore kada se ponovo budu sreli, u ponedeljak 4. marta? I kakvi su to stari uslovi postavljeni u Berlinu? U najkraćem, daju im Kosovo za datum…

Bilo je to u vreme podnošenja predsedničke kandidature. Grmeo je tada Tomislav Nikolić sa bine na Trgu Šumadija, u Kosovskoj Mitrovici koju je, uz pregršt namerne simbolike, odabrao za svoj prvi zvanični kandidatski nastup: „Kosovo nije moje, nije mi ga ostavio otac, nisam ga kupio, ne mogu da ga prodam, ne mogu nikome da ga poklonim, pripada svima vama – celoj Srbiji, svakom njenom građaninu pojedinačno, pa kako građani žele tako će i da bude. U Ustavu piše da žele da bude – Srbija, i biće Srbija dok poslednji Srbin hoda zemljom Srbijom!“ Bila je to njegova strašna kosovska zakletva, koja ga je strašno obavezala. I postao je predsednik Srbije.
Da bi veče pred svoj prvi predsednički Dan državnosti, inače, veče pred svoj rođendan, naciju obavestio da namerava da ukine paralelne, to jest institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji, baš kako to Priština, Brisel i Vašington zahtevaju, nazivajući ih paralelnim kao što je to, odjednom, i predsednik Srbije počeo da čini: „To je stvaranje novih kosovskih institucija, ali segmenta institucija koje bi vodili Srbi. I tu prestaju paralelne institucije. Ako kažu da je Srbija regulisala školstvo, zdravstvo, i, ako kažu da imamo sud u Kosovskoj Mitrovici i da imamo neke policijske snage na severu Kosova i Metohije, odjednom ovim našim predlogom – koji mora da se reši kroz Ustav Kosova, ali, ne zaboravite, i kroz Ustav Srbije – srpske institucije postaju kosovske institucije i njima upravljaju Srbi.“ Dodao je, štaviše, i da je već odustao od zahteva da „mi regulišemo zdravstvo u srpskoj nacionalnoj zajednici“, a da se Ivica Dačić, premijer Srbije, još nije ni susreo sa zahtevima svog kolege iz Prištine Hašima Tačija. Ivica Dačić, pak, najavljujući predstojeće razgovore o „funkcionisanju institucija na Kosovu, odnosu između srpskih i prištinskih institucija“, razgovore o „rešavanju ‚paralize i paralelizma‘“ – u skladu sa najavom svog predsednika da će te paralizovane i paralelne institucije države kojom rukovode biti ugašene – najavljuje da „ćemo pokušati da definišemo autonomiju Srba na Kosovu, odnosno autonomiju u autonomiji. Zajednica srpskih opština trebalo bi da ima jasne nadležnosti u obrazovanju, prosveti, pravosuđu u prvom i drugom stepenu. A policija bi održavala veze sa Prištinom, ali i sa Beogradom… Srbija neće priznati nezavisnost Kosova. Ali zato ćemo prihvatiti da se Srbi na KiM organizuju tako da mogu zaštititi svoje interese i prava.“

AHTISARIJEVE IDEJE Sa svoje strane, pak, uoči odlaska na dvodnevne (utorak i sreda) razgovore u Brisel, pošto su u Prištini proslavili petu godišnjicu svoje državnosti, Hašim Tači je članovima svog kabineta najavio postizanje dogovora o ukidanju „srpskih paralelnih struktura na severu“ i prostiranje vlasti Prištine na čitavoj teritoriji Kosova, u skladu sa ustavom i zakonima njihove nezavisne države. Pri čemu je njegov zamenik, vicepremijer Hajredin Kuči rekao i da „ima signala iz Beograda da će nelegalne bezbednosne strukture, koje je uspostavila Srbija, biti ukinute“, što, dodao je, „podržavaju i naši međunarodni partneri – EU i SAD“.
Šta je najgore u svim ovim najavama? To što i Hašim Tači i Hajredin Kuči, ali i Tomislav Nikolić i Ivica Dačić, iako naoko deluje da se nalaze na suprotstavljenim pozicijama, zapravo najavljuju jedno te isto: da svi zajedno nameravaju da do kraja sprovedu Ahtisarijev plan za komadanje Srbije i uspostavljanje nezavisnosti Kosova, plan na kojem je i zasnovan ustav nezavisnog Kosova…
Zajednica srpskih opština, o kojoj Dačić i Nikolić govore kao o svom veliku dostignuću u borbi za prava Srba na Kosmetu, naime, predviđena je upravo Ahtisarijevim planom (član 9, tačke 1 i 2 Aneksa 3, „Decentralizacija“): „Opštine će imati pravo da sarađuju i sklapaju partnerstva sa drugim opštinama na Kosovu… Opštine imaju pravo da obrazuju i učestvuju u udruženjima opština Kosova.“ Ova zajednica, iliti udruženje opština, navodi dalje ovaj aneks Ahtisarijevog plana, moći će i direktno da sarađuju sa institucijama države Srbije, i da od njih primaju finansijsku pomoć („preko računa u poslovnim bankama, koje overava Centralna bankarska uprava Kosova“ – tačka 11.1.2), s tim što sve to mora da se prijavi Ministarstvu lokalne samouprave (nezavisnog) Kosova (tačka 10.2), a može i da bude (tačka 10.4) „podvrgnuto reviziji“ ovog ministarstva… Ali, Nikolić i Dačić tvrde i da će se iz sve snage boriti da srpske opštine dobiju velike nadležnosti u obrazovanju, pravosuđu, policiji…? Da, boriće se da Srbima na Kosmetu obezbede ono što im je već dato u Ahtisarijevom planu za nezavisno Kosovo; za nadležnosti u „obezbeđivanju javnog predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja“ (3.1.h), „obezbeđivanju javne primarne zdravstvene zaštite“ (3.1.i), za „nadležnost za visoko obrazovanje“ (4.1.1), sekundarnu zdravstvenu zaštitu, „veća prava da učestvuju u imenovanju komandira policijskih stanica“ (4.1.3.b), prikupljanje lokalnih poreza i taksi, formiranje osnovnih sudova…
Što će reći da im je namera da svoju predaju Kosova i Metohije, kosovskih i metohijskih Srba u krvave ruke Hašima Tačija i Martija Ahtisarija, predstave kao sopstveni veliki uspeh u borbi za zaštitu prava kosmetskih Srba. Fantastično.
Uostalom, baš kao što reče Bekim Čolaku, politički savetnik Hašima Tačija, njihovi „međunarodni partneri“, EU i SAD, ne pritiskaju Prištinu da Srbima ponudi išta što izlazi „izvan Ahtisarijevog paketa“…
Ipak, najavljuje se i da će Srbija doneti svoj ustavni zakon, zakon o suštinskoj autonomiji AP KiM koji će urediti sve ovo što nam, kada ovako sagledamo, zaudara na potpunu izdaju Kosova i Metohije. E, pa, taj će ustavni zakon Srbiji i Srbima na Kosmetu značiti koliko bi i Anđelini Džoli značila Tviter poruka ovog novinara, u kojoj je obaveštava da je postala njegova žena; koliko bi, tim tvitom, ona bila obavezana da se zaista ponaša kao njegova žena, toliko će i ovakvim zakonom – donetim bez pristanka Prištine da Kosovo bude definisano kao suštinski autonomna srpska pokrajina, umesto kao nezavisna država – i Kosovo biti obavezano da se ponaša kao pokrajina sa suštinskom autonomijom u sastavu Srbije. Dakle, nimalo. Drugim rečima, bez takvog recipročnog dogovora, bez pristanka Prištine da bude u sastavu Srbije, najavljeno formiranje zajednice srpskih opština (umesto sadašnjih opština koje funkcionišu u ustavnom i zakonskom poretku Republike Srbije) značiće da se Srbija na Kosmetu ugasila, a da je uz to sve tamošnje Srbe potčinila ustavu i zakonima nezavisnog Kosova.

KLJUČNI BRISELSKI SASTANAK I sa takvim su idejama i planovima Ivica Dačić i Hašim Tači otputovali ovog utorka u Brisel, da sednu sa Ketrin Ešton, EU diplomatskom komesarkom, i dogovore se o sudbini Srba i Srbije.
Nisu se dogovorili, glasila je u sredu popodne udarna vest u srpskim medijima, posle drugog dana pete runde razgovora Dačića i Tačija, posle razgovora koji su potrajali četiri sata. Da li je zaista, i baš tako, ili je reč o bednom medijskom spinu, o još jednoj od laži kojima smo izloženi na našem evropskom putu? Sumnja je utoliko opravdanija što su razgovori – o ključnom državnom i nacionalnom pitanju, o sudbini kosmetskih Srba da i ne govorimo – netransparentniji, zaključani iza zatvorenih vrata kancelarije Ketrin Ešton, iza zlih namera saučesnika u tim sedeljkama, radnim ručkovima i večerama.
Najpre, trebalo bi naglasiti da su i Evropska unija, i Sjedinjene Američke Države – ti graditelji kosovske nezavisnosti, uzurpatori srpske državnosti – od ovonedeljne runde Dačića i Tačija imali velika očekivanja. U Vašingtonu je 14. februara (na Dan zaljubljenih, kad smo već kod dana, državnosti i datuma) novopostavljeni američki državni sekretar Džon Keri – među samo nekoliko rečenica koje je izgovorio pre sastanka sa Ketrin Ešton – odlučio baš da joj čestita na „izvanrednom naporu“ koji je uložila da bi Srbija i Kosovo došli do „konačnog rešenja“, na šta mu je komesarka uzvratila da je u Vašington doputovala da bi sa njim razgovarala i o „najvažnijem delu dijaloga Srbije i Kosova“. I Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, ovu je nedelju, posle sastanka sa Tačijem, nazvao „ključnom nedeljom u ovoj važnoj godini“. A u Brisel je samo zbog sastanka Dačića i Tačija, a da to nije učinio ni u jednoj od prethodne četiri runde, ove nedelje doputovao i Filip Riker, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, i razgovarao sa obojicom…
Očigledno, velika očekivanja od ovonedeljnog sastanka, i sa tim očekivanjima merljivi pritisci da sastanak donese rezultate po njihovoj meri. Veruje li, iko, da je Dačić, ionako opterećen Bananom i Šarićem, imao ikakve snage da se takvom pritisku odupre? I da im ne pruži ono što su od njega tražili – srpsku državnost na tacni.
Naravno da nije imao snage, popustio je, kako je uostalom i najavio i pre nego što je otputovao u Brisel. Da je zaista popustio, svedoči i saopštenje Ketrin Ešton, izdato posle sastanka: „Premijeri su zadovoljni značajnim napretkom koji su učinili, kao što sam i ja.“ I sam Dačić reče da je „ostvaren izvestan napredak“, te da je na sto stavljen „predlog o zajednici srpskih opština“, podvlačeći da je, uglavnom, spreman na gašenje institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji. Formulisao je to ovako, da se Vlasi ne dosete: „Mi nećemo dozvoliti nikakvo demontiranje institucija, dok se ne dogovorimo šta će ih zameniti.“ I još je dodao, s tim u vezi, da „pitanje zajednice srpskih opština uključuje brojna složena pitanja – sudstvo, bezbednost, zdravstvo i obrazovanje“. Isto to je, samo malo eksplicitnije, posle sastanka rekao i Hašim Tači: „Postoji spremnost da se pronađe prihvatljivo rešenje za normalizaciju odnosa na severu Kosova u skladu sa Ustavom Kosova, da se ukinu paralelne strukture, i uvedu red, zakoni i pravosudni sistem u sklopu kosovskog zakonodavstva (…) Bezbednosne strukture biće rasformirane, a pronaći ćemo način kako da se obrazovni, zdravstveni sistem i službenici opštinske administracije uklope u kosovski sistem ili transformišu.“
Ukratko, da sumiramo: dogovorili su se da institucije države Srbije, srpski Ustav i zakone, na Kosovu i Metohiji ukinu, da i na sever Kosova uvedu ustav i zakone njihove nezavisne države, i ostalo im je još samo da razrade detalje onoga što su se dogovorili da (nam) učine.
Ali, ako je zaista tako, ako je Dačić zaista popustio i ovakav dogovor, makar i okvirni, napravio, zašto nam to nije i saopšteno? Nego je Ketrin Ešton objavila da se Dačić i Tači „vraćaju u svoje prestonice na konsultacije, i vratiće se u Brisel 4. marta, na dalji sastanak“.
Moguće objašnjenje ovog odlaganja, preko „Tvitera“, pružio je izvesni Artan Haračija, saradnik Kosovskog centra za istraživačko novinarstvo: „Moji izvori u Vladi Kosova kažu mi da je Dačić zamolio za još vremena. Priština je zadovoljna dogovorom.“ Uostalom, videćemo.

NEMAČKI KRITERIJUMI Ali ni to nije sve. Ni za ovu pomoć Kosovu da svoju državnost rasprostre skroz do Jarinja i Brnjaka, preko krvi, pobune i izvađenih organa naših sunarodnika, našeg roda, datum za početak pregovora o učlanjenju u Evropsku uniju neće im dati.
To je ove srede, u Berlinu, saopšteno Aleksandru Vučiću, prvom potpredsedniku Dačićeve vlade. Čak je i javno, na konferenciji za novinare, to rekao Gvido Vestervele, šef nemačke diplomatije: „Nemačka neće postavljati nove zahteve, ali neće ni odustati od postavljenih kriterijuma.“
A znamo koje su to kriterijume Nemci postavili, ma koliko se mediji i ovdašnji euROPSKI nastrojeni političari trudili da to zaboravimo; kriterijume je, sećate se, minulog septembra u Beograd donela nemačka parlamentarna delegacija koju je predvodio Andreas Šokenhof, funkcioner vladajuće CDU. Među tim kriterijumima, uslovima, naredbama – a bilo ih je sedam, i svi su govorili o onome što Srbija mora da učini da bi dobila datum – jeste i „početak kontinuiranog ukidanja paralelnih struktura u bezbednosnom aparatu i upravi, kao i njihovog finansiranja“ (to je i zvanično formulisani uslov Evropske unije, o kojem Dačić i Tači sad i razgovaraju), ali su tu i neki od specifično nemačkih uslova, kakav je onaj o rasvetljavanju napada na nemačku ambasadu u februaru 2008. godine (polupano nekoliko prozora), ali i onaj najstrašniji, sedmi uslov, sedma naredba, da Srbija „pre pregovora mora da pokaže vidljivu volju da je spremna da postigne pravno-obavezujuću normalizaciju odnosa sa Kosovom“.
Da, ovo potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma sa nezavisnim Kosovom zaista nije novi zahtev, već je jedan od onih već postavljenih kriterijuma (u Berlinu, ne u Briselu) od kojih, kako obećava Vestervele, Nemačka odustati neće, ako Beograd hoće taj prokleti datum. Da za datum moramo da ispunimo i neke od uslova kojih nema u dokumentima Evropske komisije potvrdio je, avaj, ove srede i Aleksandar Vučić: „Dijalog Beograda i Prištine će se nastaviti 4. marta, i uveren sam da će se rešavati i neke ključne stvari kojih nema u izveštaju Evropske komisije.“
A šta nam sledi kad potpišemo ovaj pravno-obavezujući sporazum, kojim ćemo legalizovati njihovu agresiju i otimačinu Kosova, i istovremeno ilegalnim načiniti svako naše buduće nastojanje da Kosovo i Metohiju vratimo tamo gde i pripada, pod okrilje Srbije? Na osnovu ovog sporazuma uslediće zahtev da umolimo Rusiju da u Savetu bezbednosti ne uloži veto, i time Kosovu omogući da postane članica Ujedinjenih nacija; kao što je to Istočna Nemačka postala posle „sporazuma dve Nemačke“.
Pri tom, sve to mora da se završi do 15. aprila, najavljuje Sonja Biserko. Jer sledećeg dana, 16. aprila, Evropska komisija trebalo bi da preporuči da se Srbiji (ne) dodeli datum, i to baš na Vidovdan, 28. juna.
A posle toga, Srbija će morati i da promeni svoj Ustav, naravno, zbog preambule koja Kosovo i Metohiju tvrdoglavo definiše kao sastavni deo Srbije, i koja Dačićevu, Vučićevu i Nikolićevu vladu sprečava da već sada ispuni i sledeći EUslov: da Srbija i formalno prizna nezavisnost države Kosovo. Predsednica Odbora za evropske poslove francuskog parlamenta Danijela Oroa pridružila se ovih dana horu evropskih zvaničnika koji nam to otvoreno i direktno poručuju („Nije napismeno“, rekla je, takav zahtev formulisan u Briselu, „ali jeste usmeno! Za nas će to biti uslov ‚sine qua non’“), a isto je, boraveći u Prištini, nedavno poručio i jedan od berlinskih sagovornika ovonedeljne Vučićeve delegacije, Ginter Krihbaum, predsedavajući Komiteta za poslove EU nemačkog Bundestaga, rekavši da će „na kraju pregovora o članstvu u EU, Srbija morati da pruži jasan odgovor o nezavisnosti i priznanju Kosova“. Verica Kalanović, ministarka regionalnog razvoja i lokalne samouprave, promenu Ustava Srbije već je najavila…
A kad dođu sledeći predsednički izbori, sa bine na Trgu Šumadija u Kosovskoj Mitrovici glasačima će se, gromkim glasom, obratiti Hašim Tači ili Ramuš Haradinaj, Aljbin Kurti, ili već neki od njihovih predsedničkih kandidata. Zahvaljujući prethodnom predsedničkom kandidatu koji se sa tog mesta obraćao Mitrovčanima… A taj će, sve sa svojim premijerom, i dalje biti zaglavljen na svom putu euROPSKIH integracija. Hoće li se, kad dobije datum, setiti da je zbog tog datuma pogazio svoju zakletvu da Kosovo neće prodati, jer je Kosovo Srbija dok poslednji Srbin hoda zemljom Srbijom, i izneverio sve koji su mu, željni nade, u to poverovali?