Почетна / Друштво / О слободи и одговорности

О слободи и одговорности

Пише Миодраг Зарковић

(Одговор Љиљани Смајловић, председници Удружења новинара Србије, на текст „О новцима и новинарима“ објављен у „Времену“)

Већ у првој реченици тврдите да нисам „умео да срочим критику програма РТВ Војводине“. Одакле вам та идеја? На основу чега сте помислили да сам уопште па желео да срочим критику програма?! Да ли ви стварно верујете да се мој чланак о РТВ-у бавио њиховим програмом, само што су неумешно нагурани и какви неприлични садржаји који чланак кваре и умањују му вредност?!

Ако је то заиста ваш закључак, не могу ни да појмим шта вас је толико удаљило од истине. Зар назив рубрике („Друштво“), и наслов текста („Ди су наши ТВ новци?), нису довољно назначили суштину чланка? Да вас није моје име збунило, у смислу да иначе имам редовну телевизијску колумну, због чега бих ваљда у сваком тексту морао да се бавим програмом, програмом и само програмом?! Шта год да је довело до збрке, дозволите ми да вас разуверим. То није била ТВ колумна. Тема није била каквоћа програма. Тема су биле новчане злоупотребе и политички утицаји. Можда нисам умео да срочим то како ваља, али то јесте оно што сам пробао да срочим.

Одмах затим, појашњавате да се Удружење новинара Србије „лако одлучило да подржи колеге са војвођанске телевизије који су протестовали што им се пребројавају национална крвна зрнца“. Одлично, само бих вас замолио да, једнако лако, ускоро одлучите још нешто: да ли „колеге са војвођанске телевизије“ подржавате и у намери да туже „Печат“? Видите, да је остало на њиховом протестовању, све би било јасно. Они протестовали, ви подржали. Али, умешала се успут и њихова најава тужбе. И? Они туже, а ви… шта?! Подржавате? Не подржавате? Ни једно ни друго? Пошто већ онако смело подвлачите шта вам у мом писанију „лично није било нарочито симпатично“, да ли бисте били љубазни да кроз ваше личне и нарочите симпатије провучете и РТВ-ову претњу тужбом против „Печата“?

Уколико их подржавате и у покретању тужбе, реците, а ја ћу вас питати: на основу чега? Који смо то закон прекршили спорним текстом? Видим да пљуште оптужбе и осуде са свих страна, али нико, па ни ви, да конкретно укаже на реч, израз или пасус који пркосе том и том закону. Чак и Драган Ђилас уме да артикулише шта му само смета, а шта сматра кривичним делом. Пробајте и ви, иначе ћу ваш коментар доживети као необичну пријаву на конкурс за уредничко место у „Печату“. Пријава је утолико чуднија што је послата са страница непосредне, на киосцима редовно потучене конкуренције, па и због тога што никаквог конкурса нема, али, да ли у вашим придикама има још нечега поред уредничког прекора? Не свиђа вам се ово, мрштите се на оно, смета вам нешто треће… Добро, поделили сте са јавношћу личне утиске о „Печату“ и о мени као новинару, али зар основни повод вашег осврта није моје наводно противзаконито писање? Зар не би требало да, поред свега што је недовољно пристојно, наведете и шта је све недовољно законито у мом тексту?

Уколико се, пак, не слажете са тужбом РТВ-а, па што не кажете то? Шта спречава то неслагање да избије на површину, да стане раме уз раме са гнушањем које исказујете према мени и Сабахудину Динку Грухоњићу?

Када смо већ код Грухоњића, заказало вам је чуло мириса. Кажете да је то, што га називам Сабахудином иако се он сам свуда представља као Динко, вама „мирисало на етничку денунцијацију“. Преварио вас је нос, пошто то није била никаква денунцијација, па ни етничка. То је било чисто изазивање Грухоњића. Видите, на основу онога што пише, прича и ради, тај човек одавно не заслужује да према њему показујем икакве обзире. Српска јавност заслужује; као учесник у јавној расправи, дужан сам да у сваком иступу поштујем уврежена правила понашања и да не залазим у неукус; то што у освртима на Грухоњића нисам оштрији и грубљи – какав ћу бити у прижељкиваном непосредном суочавању са њим – у ствари је моја обавеза према српском друштву, а не према, далеко било, Грухоњићу. Што се њега тиче, увек ми успева да, како бисте ви рекли, лако донесем одлуку да га изазивам тако што ћу истицати све оно што би он да сакрије. Отуд и Сабахудин уз Динка. Уопште нисам дубље улазио у разлоге његовог преименовања самог себе, нити у етнички корен једног односно другог имена. Уопште, избегавам да копам по нечијим етничким коренима, јер обично и нема потребе за тим. Најчешће је довољно веровати људима. Када један Иво и један Мехмед и један Емир кажу да су Срби, верујем им, а још ми је, као родољубу и националисти, необично драго што су изабрали да припадају мом народу. Када једна Биљана каже да није Српкиња, ко сам ја да јој противречим?! Поготово због тога што ми је, искрено, веома драго што је као таква изабрала да не припада мом народу. Не знам, дакле, да ли се Грухоњић осећа Србином, Французом или Канађанином, али ме и не занима. Шта год да је по националности, сврстао се у непријатеље оног часа када је почео да вређа мој народ. Он о Србима пише да су генетски склони све краћим ногама и све тупљим погледима; најмање што ја онда морам, јесте да га изазивам тако што ћу у свакој пригодној прилици да извлачим Сабахудина, којег он крије из ко зна каквих разлога; и што ћу да га именујем као медијског зликовца, јер медији јесу основно поље његовог злочиначког деловања.

Мало сте параноични, изгледа, чим нападнутог Грухоњића поистовећујете са нападнутом самом собом, али на то имате право. Оно што, међутим, не бисте смели себи да допустите, јесте да мене једначите са Грухоњићем. Под један, радите то крајње нечасно. Када вам делује угрожен, онда је Грухоњић сличан вама; када у њему препознајете насилника, одједном је налик мени. Ви га својатајте колико год хоћете, улогу жртве делите са њим одавде до вечности, јер ме у тај плићак нити ико зове, нити бих се таквом отужном позиву одазвао. Али, немојте Грухоњића натурати мени када год вам се учини да се измигољио из редова страдалника и прелетео на страну злочинаца. Тачније, немојте се Грухоњићем као посредником служити како бисте, избегавајући директно сучељавање себе и мене, изокола наметнули некакву моралну или етичку предност у којој се ви као бајаги налазите у односу на моју маленкост. Ако збиља сматрате да сте морално и етички надмоћни, докажите то у директном одмеравању. Можете да упоредите вашу и моју садашњу улогу у друштву, можете да нам упоредите биографије, можете и једно и друго, како год вам воља. Само изоставите Динка и Сабахудина.

Под два, једначење вам је логички неодрживо. Ево, нека вам буде да и Грухоњић и ја користимо „тешке речи“ и „неодмерене оптужбе“ (мада, лично не видим шта је проблем у тешким речима уколико су истините, нити оптужбе које износим сматрам неодмереним). И то вам је довољно да нас стрпате у исти кош?! Је ли могуће да је ваша наглашена одмереност толико крхка, па морате да је чувате бекством на једнаку удаљеност и од мене и од Грухоњића?! Да ли ће се та ваша одмереност истопити уколико се удостојите да донесете вредносни суд о ономе што тврдим ја, и о ономе што тврди Грухоњић, па још упоредите та два и установите шта је исправније, часније, искреније? Он вређа Србе, а ја зато њега – то је вама исто?! Он пљује по целом народу, мом народу, све живећи са тим народом и хранећи се на муци тог народа, па ја онда без претераног зазора и увијања оспем по њему – а ви поистоветите нас двојицу?! Како уопште успевате да, без посезања за увозном робом Дарка Шарића, у ономе што Грухоњић ради видите „борбу за мултикултуралну Војводину“?!

Под три, једначење вам је неискрено, јер нас и ви јасно разликујете. Грухоњића углавном не читате али га се зато плашите, с обзиром на то да изгледа немате баш најјаснији увид у то шта све тај човек дозвољава себи да изговори и напише, и на то да се, колико знам, до сада нисте усуђивали да га критикујете, барем не јавно. Насупрот томе, моје текстове читате, али ме се нимало не бојите. Ова разлика између Грухоњића и мене требало би да вам доста тога каже и о њему, и о мени, и о вама.

Животно избегавам да се поносим овим или оним, али сам, најискреније, просто усхићен тиме што ништа у мом раду не личи ни на шта у Грухоњићевом. Од недавно ме радује што не личим ни на вас. Кажете: „Захвалније је и лакше у данашњој Србији борити се за права Данице Вученић него Милијане Балетић…“ У корену се, на моје нескривено задовољство, не слажем са вама по овом питању. Да сте написали да је материјално и статусно исплативије бранити Даницу Вученић него Милијану Балетић, онда бисмо се сложили. Али, да је лакше и захвалније, није. Како може бити лако борити се за права Данице Вученић, када она има сва могућа права и ниједну једину обавезу? Која су то људска права остала некоме са стране да јој их избори? Како може бити тешко борити се за права Милијане Балетић, када су њена права непрестано угрожена и то без икаквог ваљаног образложења – има ли уочљивијег и прихватљивијег циља за било ког људскоправашког посвећеника у новинарству? По ком је основу, осим материјалном, незахвално бранити колеге које су са југословенских ратишта извештавале о свему ономе што Хашки трибунал сада панично крије како би ослободио Готовину, Маркача, Орића, Харадинаја? По ком је мерилу, осим статусном, захвално стати на страну рецимо Бранкице Станковић, када она недељама бљује огањ по целокупној српској заједници на северу Косова и Метохије, и када их оптужује за „велику патриотску пљачку“ (то „пребројавање националних крвних зрнаца“ мора да вам је промакло!), а да заузврат не наводи нити један опипљив и проверив доказ, изузев примера корупције који су још и мање застрашујући од оних уочених у остатку Србије?

Једино је у саможивом, егоцентричном доживљају стварности, могуће тако изокренутим аршинима мерити себе и друге. Само особа опседнута собом може да се до бескраја диви сопственом значају и да, наводно се борећи за права неког другог, своју борбу проглашава за тешку и незахвалну, а да и не хаје на мученика кога као штити, већ га даље понижава поредећи га са повлашћеним, уљуљканим, размаженим и бахатим „колегама“. Још једном ми је драго што у редовима жртава, тамо где сте уз себе сместили и Грухоњића, мене нити је било нити ће бити.

Исто тако ми је драго што се не препознајем у вашој одбрани професије, и што ниједан мој молекул не осећа било какву наклоност према „принципу непристрасности у новинарству“ који држите веома високо. Неупоредиво су ми у новинарству блискија начела слободе и одговорности – непристрасност је, најчешће, само безболан начин да се од оба ова начела побегне. Непристрасан нисам био никада, напросто због тога што када сам постао новинар нисам престао да будем живо биће. Настојим да све што пишем доприноси појединачним и заједничким слободама, а истовремено сам свестан да свака написана и изговорена реч сноси одређену одговорност. И нисам дошао до какве чаробне, универзално применљиве формуле, по којој се у свакој прилици може измерити где престаје слобода а почиње осионост, или где одговорност прелази у повлађивање моћнијима. Рекао бих да до такве формуле ни човечанство још није стигло, иако је потреба за њом далеко старија и од мене и од новинарства.

„Потребна је врхунска мудрост“, размишља јунакиња сјајног романа „Тамно скенирање“ Филипа К. Дика, „да би човек знао кад да примени неправду“. Не уображавам да сам ту мудрост достигао. Али, нећу престати да трагам за њом. А сигуран сам да ми у том трагању нимало неће помоћи непристрасност. Јер, како би било чија непристрасност, па и ваша, могла да ми појасни сву ту галаму, надиглу око текста у „Печату“? Шта о новинарској непристрасности говори то што сте је погазили баш ви, који сте њен можда и најпознатији мегданџија? Не личи ли вам тај идеал, управо због своје плитке коначности, на логички и надасве морални парадокс, који у тешким временима – нудећи бесплодну замршеност свакоме ко нешто тако плитко покушава да примени на било какав трајнији контекст – постаје идеално уточиште свима којима општи напредак није толико драгоцен да би зарад њега пристали на икакву, макар и краткотрајну угроженост?

„Печат“ и ја смо спремни да страдамо, ако ће то допринети Србији или човечанству. Чак и у овом случају. Ево, узмимо да сте у праву, да смо текстовима о РТВ-у заиста направили неку врсту прекршаја. Занемаримо сада то што ни ви, ни било ко други, није успео да прстом покаже било на прекршај, било на законски пропис који тај прекршај препознаје, и претпоставимо да тај прекршај јесте садржан у реченици о националној припадности већине руководилаца војвођанског Јавног сервиса. Занемаримо сада и то што сам у следећем броју показао да тај податак није измишљен, већ да већина руководилаца јесте из хрватског националног корпуса. Занемаримо чак и то што нигде нисам именовао ко су ти конкретни руководиоци; што нисам чак ни њих сврстао у хрватски лоби већ сам само наговестио изгледну могућност да је такав састав подложан утицају хрватског лобија и да је хрватски лоби вероватно учествовао у постизању тог састава (свестан сам, дакле, теоретске могућности да неко од постављеника није ни у каквој повезаности са хрватским лобистима, већ је положаја допао личним заслугама или каквим сплетом околности); што нисам написао да Хрвати генетски нагињу кратким ногама и тупим погледима, већ сам, у преносном значењу, истакао да је руководство РТВ-а изгледа састављао неко ко верује да су Срби генетски неподобни за управљање гласилима. Занемаримо, дакле, све набројано и сложимо се на час да се у тој реченици ипак крије нека увреда.

Ништа страшно, зар не. „Печат“ ће, као и моја маленкост, у том случају остати окрњеног угледа, а уколико супротна страна истраје на судском поступку, осетићемо и по џепу. Али ће Србији бити чак и боље, пошто ће се целокупна јавност подсетити да то, но-но, не сме да се ради.

Шта ћемо, међутим, ако смо „Печат“ и ја у праву? Ако је оваквом саставу руководства РТВ-а заиста кумовао неко ко верује да Србима као таквима не би требало поверити покрајински Јавни сервис, већ да је далеко корисније окупити на челу РТВ-а кадрове који о српству имају изразито неповољне ставове? Како онда изгледа ваша непристрасност исказана клеветањем „Печата“ из „Времена“, ваше лако одлучивање, ваше једначење мене са Грухоњићем?

Шта ако збиља нечији нечасни мотиви стоје иза крајње неприродног састава руководства РТВ-а? А мотиви вас изгледа занимају, с обзиром на то да у „Времену“ јадикујете што „сада вероватно више никада нећемо сазнати је ли `Печату` сметао мањак транспарентности у трошењу државних пара или су паре само изговор за политички напад на руководиоце и новинаре којима је истраживано национално порекло“. Зашто себи, тако непристрасни, допуштате чепркање по мотивима „Печата“, али зато „Печату“ оспоравате право да прекопава мотиве руководилаца РТВ-а?!

Како, на крају, објашњавате то што се налазите на челу националног удружења новинара, иако се ваше поимање новинарства не подудара ни са чијим другим? То колико моје и „Печатово“ поимање одудара од вашег, ваљда сам успео да вам покажем и докажем. Али, колико је ваше поимање усамљено, види се по томе што нико не показује ни најмању намеру да послуша вашу суптилну препоруку и, независно од „Печата“, истражи надуване хонораре и службене трошкове „које је Зарковић обелоданио и на које руководиоци РТВ нису одговорили“. Да је проблем у оној једној реченици из мог текста, као што сте убеђени, зар не би остатак текста, обогаћен подацима, могао да користи колегама из других редакција да испитају рад руководства Јавног сервиса и, у ово доба са свих страна подржаване борбе против корупције, обруше се на бахате расипнике? Зашто колеге овако гласно ћуте о нечему што чак и ви признајете „Печату“ у заслугу? Како то да тачни подаци о злоупотребама и проневерама у Јавном сервису, објављени у најтиражнијем политичком недељнику у земљи, не привлаче пажњу јавности, али се зато пажња политички коректно усмерава на непостојећи „говор мржње“?!

Ево зашто: зато што говора мржње у „Печату“ нема. И зато што тужбе против „Печата“ неће бити, јер чак ни у „реформисаном“ правосуђу не можете без бруталне присиле осудити „Печат“ за говор мржње. И понајвише зато што неки – а можда баш они на које „Печат“ указује – држе челичне окове на јавном мњењу у Србији. Таквима је потребно само једно: да новинари у Србији масовно наставе политички коректну борбу за непристрасност, али да никада, ни под којим условима, не затраже слободу и не позову на одговорност.

6 коментара

  1. Браво Миодраже, није проблем велики разноразни сабахудини илидинко, него Љиљана и остала братија иѕ тзв независних удружења.




    0



    0
  2. Јесте, најбољи ТВ критичар у земљи је и превише благ према Љиљани Смајловић, и њеном неуспелом покушају васпостављања титоистичке симетрије унутар уже Србије. Љиљана Смајловић неће ни у сну помислити да прозове сејача анти-српске мржње Сабахудина – већ ће покушати да успостави лажну симетрију између агресора и жртве. Броз јесте мртав (знамо, титоисти то и даље не верују), али је зато жив – НАТО. Брисел. Берлин. Живи су настављачи брозовске геноцидне анти-српске политике, живи су центри који су иза те политике чврсто и стајали. И они и даље контролишу јавно мњење у Србији, и то су ти контролори којима се Љиљана Смајловић свесно или несвесно обраћа. Ово је још једна покушај враћања Србије у време тоталитарног мрака. Али такви покушаји су осуђени на неуспех. Колико год ко мислио да је Србија на коленима, није. Ево Миће Зарковића као доказа.




    0



    0
  3. Vrh! Eh, kad bi bilo vise Zarkovica i nedeljnika poput „Pecata “ . Hvala Vam za svaku visprenu rec .




    0



    0
  4. … i jos nesto : „Neuporedivo su mi u novinarstvu bliskija nacela slobode i odgovornosti – nepristrasnost je, najcesce , samo bezbolan nacin da se od oba ova nacela pobegne.“ I, posle se pitaju zasto se Pecat cita !?




    0



    0
  5. Ljiljana Smailović je imala novinarski talenat,obećavala je kratak period pisala dobro.Nekako sa sunovratom NIN-a desio se i njen.Osjetivši daoštro pero i kritičan stav ,osim moralne satifikacije i smiraja duše,ne donose ništa dobro,svjesno ili ne učlanila se u školu „podvižnika mecena i političkih moćnika“Aleksandra Tijanića.
    U Srpskoj je isto kao pomenuti pustila riječ kod Želje Kopanje u „Nezavisnim“,a tamo je sve na fonu da su Srbi i Karadžić rulja i zlikovci a Amerika i Srebrenica demokrate i stradalnici.Naravno tezgice je ostvarila i na okruglim stolovima tipa“Ave Dodik“ u Banja Luci ili u BH prijestolnici „Sarajevo ,bilo i ostalo multietično“.U Srbiji okupirana „Politika“, „Vreme,vojvodjani… i tako sve nekim pomirljivim tonom do luke novinara koji nema svoj stav,ali zato povećava regionalni ugled,“tijanizira se za novinarskog papu“ a pomalo i budjelar udebljava.
    Pošto sam radio i u medijima Srbije i Srpske,nažalost, takvi su danas medijski bogovi i uvažene „“lude“ na političkim dvorovima“sa pedigreom američkih pudlica koji su na mnogo većoj cjeni od razjarenih lavova.
    Zarkovićeve tekstove i tekstove bez cenzure i dvoličnosti u „Pečatu“(trenutno u Srpskoj i Srbiji samo u njemu) čitaju intelektualci,neklimoglavci,patriote-Srbi,ljudi željni istine i pravog stanja.Smailovićka i Tijanić su samo još neka od razočarenja u nizu u nikad jadnijoj novinarskoj profesiji na pomenutim prostorima.Ruku pod ruku sa plaćenim prozapadnim političarima,nevladinim organizacijama,prodavcima božanstava „koka kola,hamburger i američki predsjednik“.Nažalost taj voz nema zadnju stanicu ni konačnu cifru „srpskih brankovića“




    0



    0
  6. Каже госпођа Смајловић како се „Удружење новинара Србије лако одлучило да подржи колеге са војвођанске телевизије…“ Због те и такве подршке, ја сам већ више дана у дилеми да ли да вратим књижицу Удружења чији сам члан више од четири деценије.Задржала ме једино нада да ће после ове Управе доћи нека друга, часнија. И да се моје колеге и ја нећемо стидети њених изјава и „подршки“ гарнитури која треба да припреми јавно мнење Војводине за улазак у Подунавску конфедерацију под вођством старих, добрих Хабзбурга (уз обилату и планску подршку германског фактора…) Успут, веома ме занима ко то, који орган, или појединац, даје себи за право да иступа у име Удружења новинара.. Јер, тамо сам прочитао да је Удружење лако одлучило… Е па није Удружење, чији сам и ја члан, него, ваљда, госпођа Смајловић, коју најлепше молим да нас убудуће поштеди оваквих срамних „одлука“!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *