O slobodi i odgovornosti

Piše Miodrag Zarković

(Odgovor Ljiljani Smajlović, predsednici Udruženja novinara Srbije, na tekst „O novcima i novinarima“ objavljen u „Vremenu“)

Već u prvoj rečenici tvrdite da nisam „umeo da sročim kritiku programa RTV Vojvodine“. Odakle vam ta ideja? Na osnovu čega ste pomislili da sam uopšte pa želeo da sročim kritiku programa?! Da li vi stvarno verujete da se moj članak o RTV-u bavio njihovim programom, samo što su neumešno nagurani i kakvi neprilični sadržaji koji članak kvare i umanjuju mu vrednost?!

Ako je to zaista vaš zaključak, ne mogu ni da pojmim šta vas je toliko udaljilo od istine. Zar naziv rubrike („Društvo“), i naslov teksta („Di su naši TV novci?), nisu dovoljno naznačili suštinu članka? Da vas nije moje ime zbunilo, u smislu da inače imam redovnu televizijsku kolumnu, zbog čega bih valjda u svakom tekstu morao da se bavim programom, programom i samo programom?! Šta god da je dovelo do zbrke, dozvolite mi da vas razuverim. To nije bila TV kolumna. Tema nije bila kakvoća programa. Tema su bile novčane zloupotrebe i politički uticaji. Možda nisam umeo da sročim to kako valja, ali to jeste ono što sam probao da sročim.

Odmah zatim, pojašnjavate da se Udruženje novinara Srbije „lako odlučilo da podrži kolege sa vojvođanske televizije koji su protestovali što im se prebrojavaju nacionalna krvna zrnca“. Odlično, samo bih vas zamolio da, jednako lako, uskoro odlučite još nešto: da li „kolege sa vojvođanske televizije“ podržavate i u nameri da tuže „Pečat“? Vidite, da je ostalo na njihovom protestovanju, sve bi bilo jasno. Oni protestovali, vi podržali. Ali, umešala se usput i njihova najava tužbe. I? Oni tuže, a vi… šta?! Podržavate? Ne podržavate? Ni jedno ni drugo? Pošto već onako smelo podvlačite šta vam u mom pisaniju „lično nije bilo naročito simpatično“, da li biste bili ljubazni da kroz vaše lične i naročite simpatije provučete i RTV-ovu pretnju tužbom protiv „Pečata“?

Ukoliko ih podržavate i u pokretanju tužbe, recite, a ja ću vas pitati: na osnovu čega? Koji smo to zakon prekršili spornim tekstom? Vidim da pljušte optužbe i osude sa svih strana, ali niko, pa ni vi, da konkretno ukaže na reč, izraz ili pasus koji prkose tom i tom zakonu. Čak i Dragan Đilas ume da artikuliše šta mu samo smeta, a šta smatra krivičnim delom. Probajte i vi, inače ću vaš komentar doživeti kao neobičnu prijavu na konkurs za uredničko mesto u „Pečatu“. Prijava je utoliko čudnija što je poslata sa stranica neposredne, na kioscima redovno potučene konkurencije, pa i zbog toga što nikakvog konkursa nema, ali, da li u vašim pridikama ima još nečega pored uredničkog prekora? Ne sviđa vam se ovo, mrštite se na ono, smeta vam nešto treće… Dobro, podelili ste sa javnošću lične utiske o „Pečatu“ i o meni kao novinaru, ali zar osnovni povod vašeg osvrta nije moje navodno protivzakonito pisanje? Zar ne bi trebalo da, pored svega što je nedovoljno pristojno, navedete i šta je sve nedovoljno zakonito u mom tekstu?

Ukoliko se, pak, ne slažete sa tužbom RTV-a, pa što ne kažete to? Šta sprečava to neslaganje da izbije na površinu, da stane rame uz rame sa gnušanjem koje iskazujete prema meni i Sabahudinu Dinku Gruhonjiću?

Kada smo već kod Gruhonjića, zakazalo vam je čulo mirisa. Kažete da je to, što ga nazivam Sabahudinom iako se on sam svuda predstavlja kao Dinko, vama „mirisalo na etničku denuncijaciju“. Prevario vas je nos, pošto to nije bila nikakva denuncijacija, pa ni etnička. To je bilo čisto izazivanje Gruhonjića. Vidite, na osnovu onoga što piše, priča i radi, taj čovek odavno ne zaslužuje da prema njemu pokazujem ikakve obzire. Srpska javnost zaslužuje; kao učesnik u javnoj raspravi, dužan sam da u svakom istupu poštujem uvrežena pravila ponašanja i da ne zalazim u neukus; to što u osvrtima na Gruhonjića nisam oštriji i grublji – kakav ću biti u priželjkivanom neposrednom suočavanju sa njim – u stvari je moja obaveza prema srpskom društvu, a ne prema, daleko bilo, Gruhonjiću. Što se njega tiče, uvek mi uspeva da, kako biste vi rekli, lako donesem odluku da ga izazivam tako što ću isticati sve ono što bi on da sakrije. Otud i Sabahudin uz Dinka. Uopšte nisam dublje ulazio u razloge njegovog preimenovanja samog sebe, niti u etnički koren jednog odnosno drugog imena. Uopšte, izbegavam da kopam po nečijim etničkim korenima, jer obično i nema potrebe za tim. Najčešće je dovoljno verovati ljudima. Kada jedan Ivo i jedan Mehmed i jedan Emir kažu da su Srbi, verujem im, a još mi je, kao rodoljubu i nacionalisti, neobično drago što su izabrali da pripadaju mom narodu. Kada jedna Biljana kaže da nije Srpkinja, ko sam ja da joj protivrečim?! Pogotovo zbog toga što mi je, iskreno, veoma drago što je kao takva izabrala da ne pripada mom narodu. Ne znam, dakle, da li se Gruhonjić oseća Srbinom, Francuzom ili Kanađaninom, ali me i ne zanima. Šta god da je po nacionalnosti, svrstao se u neprijatelje onog časa kada je počeo da vređa moj narod. On o Srbima piše da su genetski skloni sve kraćim nogama i sve tupljim pogledima; najmanje što ja onda moram, jeste da ga izazivam tako što ću u svakoj prigodnoj prilici da izvlačim Sabahudina, kojeg on krije iz ko zna kakvih razloga; i što ću da ga imenujem kao medijskog zlikovca, jer mediji jesu osnovno polje njegovog zločinačkog delovanja.

Malo ste paranoični, izgleda, čim napadnutog Gruhonjića poistovećujete sa napadnutom samom sobom, ali na to imate pravo. Ono što, međutim, ne biste smeli sebi da dopustite, jeste da mene jednačite sa Gruhonjićem. Pod jedan, radite to krajnje nečasno. Kada vam deluje ugrožen, onda je Gruhonjić sličan vama; kada u njemu prepoznajete nasilnika, odjednom je nalik meni. Vi ga svojatajte koliko god hoćete, ulogu žrtve delite sa njim odavde do večnosti, jer me u taj plićak niti iko zove, niti bih se takvom otužnom pozivu odazvao. Ali, nemojte Gruhonjića naturati meni kada god vam se učini da se izmigoljio iz redova stradalnika i preleteo na stranu zločinaca. Tačnije, nemojte se Gruhonjićem kao posrednikom služiti kako biste, izbegavajući direktno sučeljavanje sebe i mene, izokola nametnuli nekakvu moralnu ili etičku prednost u kojoj se vi kao bajagi nalazite u odnosu na moju malenkost. Ako zbilja smatrate da ste moralno i etički nadmoćni, dokažite to u direktnom odmeravanju. Možete da uporedite vašu i moju sadašnju ulogu u društvu, možete da nam uporedite biografije, možete i jedno i drugo, kako god vam volja. Samo izostavite Dinka i Sabahudina.

Pod dva, jednačenje vam je logički neodrživo. Evo, neka vam bude da i Gruhonjić i ja koristimo „teške reči“ i „neodmerene optužbe“ (mada, lično ne vidim šta je problem u teškim rečima ukoliko su istinite, niti optužbe koje iznosim smatram neodmerenim). I to vam je dovoljno da nas strpate u isti koš?! Je li moguće da je vaša naglašena odmerenost toliko krhka, pa morate da je čuvate bekstvom na jednaku udaljenost i od mene i od Gruhonjića?! Da li će se ta vaša odmerenost istopiti ukoliko se udostojite da donesete vrednosni sud o onome što tvrdim ja, i o onome što tvrdi Gruhonjić, pa još uporedite ta dva i ustanovite šta je ispravnije, časnije, iskrenije? On vređa Srbe, a ja zato njega – to je vama isto?! On pljuje po celom narodu, mom narodu, sve živeći sa tim narodom i hraneći se na muci tog naroda, pa ja onda bez preteranog zazora i uvijanja ospem po njemu – a vi poistovetite nas dvojicu?! Kako uopšte uspevate da, bez posezanja za uvoznom robom Darka Šarića, u onome što Gruhonjić radi vidite „borbu za multikulturalnu Vojvodinu“?!

Pod tri, jednačenje vam je neiskreno, jer nas i vi jasno razlikujete. Gruhonjića uglavnom ne čitate ali ga se zato plašite, s obzirom na to da izgleda nemate baš najjasniji uvid u to šta sve taj čovek dozvoljava sebi da izgovori i napiše, i na to da se, koliko znam, do sada niste usuđivali da ga kritikujete, barem ne javno. Nasuprot tome, moje tekstove čitate, ali me se nimalo ne bojite. Ova razlika između Gruhonjića i mene trebalo bi da vam dosta toga kaže i o njemu, i o meni, i o vama.

Životno izbegavam da se ponosim ovim ili onim, ali sam, najiskrenije, prosto ushićen time što ništa u mom radu ne liči ni na šta u Gruhonjićevom. Od nedavno me raduje što ne ličim ni na vas. Kažete: „Zahvalnije je i lakše u današnjoj Srbiji boriti se za prava Danice Vučenić nego Milijane Baletić…“ U korenu se, na moje neskriveno zadovoljstvo, ne slažem sa vama po ovom pitanju. Da ste napisali da je materijalno i statusno isplativije braniti Danicu Vučenić nego Milijanu Baletić, onda bismo se složili. Ali, da je lakše i zahvalnije, nije. Kako može biti lako boriti se za prava Danice Vučenić, kada ona ima sva moguća prava i nijednu jedinu obavezu? Koja su to ljudska prava ostala nekome sa strane da joj ih izbori? Kako može biti teško boriti se za prava Milijane Baletić, kada su njena prava neprestano ugrožena i to bez ikakvog valjanog obrazloženja – ima li uočljivijeg i prihvatljivijeg cilja za bilo kog ljudskopravaškog posvećenika u novinarstvu? Po kom je osnovu, osim materijalnom, nezahvalno braniti kolege koje su sa jugoslovenskih ratišta izveštavale o svemu onome što Haški tribunal sada panično krije kako bi oslobodio Gotovinu, Markača, Orića, Haradinaja? Po kom je merilu, osim statusnom, zahvalno stati na stranu recimo Brankice Stanković, kada ona nedeljama bljuje oganj po celokupnoj srpskoj zajednici na severu Kosova i Metohije, i kada ih optužuje za „veliku patriotsku pljačku“ (to „prebrojavanje nacionalnih krvnih zrnaca“ mora da vam je promaklo!), a da zauzvrat ne navodi niti jedan opipljiv i proveriv dokaz, izuzev primera korupcije koji su još i manje zastrašujući od onih uočenih u ostatku Srbije?

Jedino je u samoživom, egocentričnom doživljaju stvarnosti, moguće tako izokrenutim aršinima meriti sebe i druge. Samo osoba opsednuta sobom može da se do beskraja divi sopstvenom značaju i da, navodno se boreći za prava nekog drugog, svoju borbu proglašava za tešku i nezahvalnu, a da i ne haje na mučenika koga kao štiti, već ga dalje ponižava poredeći ga sa povlašćenim, uljuljkanim, razmaženim i bahatim „kolegama“. Još jednom mi je drago što u redovima žrtava, tamo gde ste uz sebe smestili i Gruhonjića, mene niti je bilo niti će biti.

Isto tako mi je drago što se ne prepoznajem u vašoj odbrani profesije, i što nijedan moj molekul ne oseća bilo kakvu naklonost prema „principu nepristrasnosti u novinarstvu“ koji držite veoma visoko. Neuporedivo su mi u novinarstvu bliskija načela slobode i odgovornosti – nepristrasnost je, najčešće, samo bezbolan način da se od oba ova načela pobegne. Nepristrasan nisam bio nikada, naprosto zbog toga što kada sam postao novinar nisam prestao da budem živo biće. Nastojim da sve što pišem doprinosi pojedinačnim i zajedničkim slobodama, a istovremeno sam svestan da svaka napisana i izgovorena reč snosi određenu odgovornost. I nisam došao do kakve čarobne, univerzalno primenljive formule, po kojoj se u svakoj prilici može izmeriti gde prestaje sloboda a počinje osionost, ili gde odgovornost prelazi u povlađivanje moćnijima. Rekao bih da do takve formule ni čovečanstvo još nije stiglo, iako je potreba za njom daleko starija i od mene i od novinarstva.

„Potrebna je vrhunska mudrost“, razmišlja junakinja sjajnog romana „Tamno skeniranje“ Filipa K. Dika, „da bi čovek znao kad da primeni nepravdu“. Ne uobražavam da sam tu mudrost dostigao. Ali, neću prestati da tragam za njom. A siguran sam da mi u tom traganju nimalo neće pomoći nepristrasnost. Jer, kako bi bilo čija nepristrasnost, pa i vaša, mogla da mi pojasni svu tu galamu, nadiglu oko teksta u „Pečatu“? Šta o novinarskoj nepristrasnosti govori to što ste je pogazili baš vi, koji ste njen možda i najpoznatiji megdandžija? Ne liči li vam taj ideal, upravo zbog svoje plitke konačnosti, na logički i nadasve moralni paradoks, koji u teškim vremenima – nudeći besplodnu zamršenost svakome ko nešto tako plitko pokušava da primeni na bilo kakav trajniji kontekst – postaje idealno utočište svima kojima opšti napredak nije toliko dragocen da bi zarad njega pristali na ikakvu, makar i kratkotrajnu ugroženost?

„Pečat“ i ja smo spremni da stradamo, ako će to doprineti Srbiji ili čovečanstvu. Čak i u ovom slučaju. Evo, uzmimo da ste u pravu, da smo tekstovima o RTV-u zaista napravili neku vrstu prekršaja. Zanemarimo sada to što ni vi, ni bilo ko drugi, nije uspeo da prstom pokaže bilo na prekršaj, bilo na zakonski propis koji taj prekršaj prepoznaje, i pretpostavimo da taj prekršaj jeste sadržan u rečenici o nacionalnoj pripadnosti većine rukovodilaca vojvođanskog Javnog servisa. Zanemarimo sada i to što sam u sledećem broju pokazao da taj podatak nije izmišljen, već da većina rukovodilaca jeste iz hrvatskog nacionalnog korpusa. Zanemarimo čak i to što nigde nisam imenovao ko su ti konkretni rukovodioci; što nisam čak ni njih svrstao u hrvatski lobi već sam samo nagovestio izglednu mogućnost da je takav sastav podložan uticaju hrvatskog lobija i da je hrvatski lobi verovatno učestvovao u postizanju tog sastava (svestan sam, dakle, teoretske mogućnosti da neko od postavljenika nije ni u kakvoj povezanosti sa hrvatskim lobistima, već je položaja dopao ličnim zaslugama ili kakvim spletom okolnosti); što nisam napisao da Hrvati genetski naginju kratkim nogama i tupim pogledima, već sam, u prenosnom značenju, istakao da je rukovodstvo RTV-a izgleda sastavljao neko ko veruje da su Srbi genetski nepodobni za upravljanje glasilima. Zanemarimo, dakle, sve nabrojano i složimo se na čas da se u toj rečenici ipak krije neka uvreda.

Ništa strašno, zar ne. „Pečat“ će, kao i moja malenkost, u tom slučaju ostati okrnjenog ugleda, a ukoliko suprotna strana istraje na sudskom postupku, osetićemo i po džepu. Ali će Srbiji biti čak i bolje, pošto će se celokupna javnost podsetiti da to, no-no, ne sme da se radi.

Šta ćemo, međutim, ako smo „Pečat“ i ja u pravu? Ako je ovakvom sastavu rukovodstva RTV-a zaista kumovao neko ko veruje da Srbima kao takvima ne bi trebalo poveriti pokrajinski Javni servis, već da je daleko korisnije okupiti na čelu RTV-a kadrove koji o srpstvu imaju izrazito nepovoljne stavove? Kako onda izgleda vaša nepristrasnost iskazana klevetanjem „Pečata“ iz „Vremena“, vaše lako odlučivanje, vaše jednačenje mene sa Gruhonjićem?

Šta ako zbilja nečiji nečasni motivi stoje iza krajnje neprirodnog sastava rukovodstva RTV-a? A motivi vas izgleda zanimaju, s obzirom na to da u „Vremenu“ jadikujete što „sada verovatno više nikada nećemo saznati je li `Pečatu` smetao manjak transparentnosti u trošenju državnih para ili su pare samo izgovor za politički napad na rukovodioce i novinare kojima je istraživano nacionalno poreklo“. Zašto sebi, tako nepristrasni, dopuštate čeprkanje po motivima „Pečata“, ali zato „Pečatu“ osporavate pravo da prekopava motive rukovodilaca RTV-a?!

Kako, na kraju, objašnjavate to što se nalazite na čelu nacionalnog udruženja novinara, iako se vaše poimanje novinarstva ne podudara ni sa čijim drugim? To koliko moje i „Pečatovo“ poimanje odudara od vašeg, valjda sam uspeo da vam pokažem i dokažem. Ali, koliko je vaše poimanje usamljeno, vidi se po tome što niko ne pokazuje ni najmanju nameru da posluša vašu suptilnu preporuku i, nezavisno od „Pečata“, istraži naduvane honorare i službene troškove „koje je Zarković obelodanio i na koje rukovodioci RTV nisu odgovorili“. Da je problem u onoj jednoj rečenici iz mog teksta, kao što ste ubeđeni, zar ne bi ostatak teksta, obogaćen podacima, mogao da koristi kolegama iz drugih redakcija da ispitaju rad rukovodstva Javnog servisa i, u ovo doba sa svih strana podržavane borbe protiv korupcije, obruše se na bahate rasipnike? Zašto kolege ovako glasno ćute o nečemu što čak i vi priznajete „Pečatu“ u zaslugu? Kako to da tačni podaci o zloupotrebama i proneverama u Javnom servisu, objavljeni u najtiražnijem političkom nedeljniku u zemlji, ne privlače pažnju javnosti, ali se zato pažnja politički korektno usmerava na nepostojeći „govor mržnje“?!

Evo zašto: zato što govora mržnje u „Pečatu“ nema. I zato što tužbe protiv „Pečata“ neće biti, jer čak ni u „reformisanom“ pravosuđu ne možete bez brutalne prisile osuditi „Pečat“ za govor mržnje. I ponajviše zato što neki – a možda baš oni na koje „Pečat“ ukazuje – drže čelične okove na javnom mnjenju u Srbiji. Takvima je potrebno samo jedno: da novinari u Srbiji masovno nastave politički korektnu borbu za nepristrasnost, ali da nikada, ni pod kojim uslovima, ne zatraže slobodu i ne pozovu na odgovornost.