Колонија и говор мржње

Пише МИЛО ЛОМПАР

Када је угледао Ашкенази Јеврејина – приповеда Адолф Хитлер – осетио је огромну одвратност, која му је сведочила како том народу нема места у немачком окружењу. То је класичан пример када један спољашњи утисак – о нечијем изгледу – прераста у идеолошки и политички став. У часу када нечије личне особине бивају толико уопштене да се претворе у особине народа којем припада, онда је то знак како је индивидуална патологија на путу да постане друштвена чињеница: није ли – не тако давно, у тексту намењеном „Пешчанику“ – холандска новинарка повезивала браду и нос Новака Ђоковића са нацијом којој припада?
Када у расправи посегнемо – уместо аргумената везаних за природу спора – за ружењем личних особина нашег неистомишљеника, онда је то поуздан знак да нешто није у реду са нашим аргументима. Када посегнемо за ружењем човековог физичког изгледа, било његове висине или дебљине, било његове боје гласа или тикова на лицу, онда то показује да нам је циљ уништење човека, а не расправа са њим: то је знак наше индивидуалне патологије. Када особине једног човека преносимо на његов народ – на делу је распростирање социјалне патологије. Зашто нико није реаговао када је – у 2010. години, из Новог Сада – оглашено да су деца рођена у Бањалуци, зато што припадају српској нацији, осуђена на то да им ноге буду све краће, а погледи све тупљи? Зато што је то пожељан облик јавне дискриминације у нас.
Поимање говора мржње у нашој јавној свести битно је одређено укупном колонијално-окупационом ситуацијом. Она подразумева нарастајућу идеологизацију јавне свести: не, дакле, природну и демократску сукобљеност више различитих схватања живота и политике, културе и јавности, са релативно уравнотеженом заступљеношћу у јавном простору, него једнообразно наметање владајућег поретка сила и вредности. Зато се више нико не сећа да нам је списак неподобних личности подарио Хелсиншки одбор још 2007. године. Јер, колонијална идеологизација почива на асиметричном симетризму као основном облику наше јавне свести.
Како то изгледа? Када описује како је – „у току ‚антибирократске револуције‘“, дакле 1988. године – мотивисан околношћу да су „Словенци… стављали примедбе“, Михаило Швабић „говорио на митингу на Ушћу и рекао: ‚Ако им се не свиђа нека иду у Филаделфију‘“, Латинка Перовић веома строго оцењује такав исказ, јер каже како „то чак није ни анахроно, то је ирационално, то је болесно“. Она поставља питање: „Какво је то схватање народа? Нас интересује територија, а не људи.“ Али, шта се догађа са њеном критичком пажњом у часу када Марти Ахтисари – у 2012. години – каже како „Србија може да иде у Русију ако не призна независност Косова“? Зашто она не укаже на то колико је такав начин мишљења ирационалан и болестан? Не постоје два мерила за потпуно истоветан исказ. Или, можда, ипак постоје?

[restrictedarea] Околност да постоји „Гвантанамо, али дође нови председник САД-а и каже да је то морална катастрофа, и да се тај затвор мора укинути“ представља – за Латинку Перовић – знак да „свет јасно дефинише своје проблеме и мобилише своја друштва да траже решења“, а „тога овде нема“. Али, шта за њу представља околност да високи комесар за људска права Уједињених нација – како извештава агенција „Бета“ 23. јануара 2012. године – наглашава како Гвантанамо „наставља да постоји и појединци и даље бивају притварани без суђења, на неодређено време, што је очигледно кршење међународног права“? Зашто она пред овако драстичним оповргавањима њених исказа не покаже спремност да их промени и преиспита сопствени начин размишљања? Зато што између универзализма који представљају Уједињене нације и америчких интереса, она непогрешиво – као и „Пешчаник“ – следи америчке интересе.
То је институционално заковано у четворогодишњој владавини пароле да Европа нема алтернативу. Тада је оглашен и наум о неопходности промене српског културног обрасца. Будући да је та промена неминовна, пошто нема алтернативу, сваки јавни улог у корист колонијалне идеологизације има привилегован положај. Јер, он води промени културног обрасца.
Да ли је говор мржње када „Пешчаник“ назове председавајућег УН – „наопаким националфашистичким умом“? Могло би се тако помислити, јер ништа у његовом понашању не нуди оправдање за такво именовање: његови поступци нам могу изгледати више или мање симпатични, више или мање користољубиви, више или мање оправдани или сврсисходни, како кад и како коме, али никако нису – ни по једном критеријуму – фашистички. Ако се, међутим, сетимо да је он добио ту ознаку због извођења „Марша на Дрину“ на светској позорници, ствари постају јасније. Јер, то извођење се не уклапа у задату промену српског културног обрасца.
Како се догодило да је наше секуларно свештенство у длаку истоветно реаговало као и босански глобални и локални медијски тужиоци, док је чак и њујоршки дневник знао да је „Марш на Дрину“ композиција посвећена одбрамбеном рату Србије из 1914. године? Зато што наше секуларно свештенство тежи продужавању и унапређивању титоистичког наслеђа, јер у њему одлучујуће место заузима појам српске кривице. Отуд је „Марш на Дрину“ постао знак за нечији ни мање, ни више него – фашизам. Под сумњом је, дакле, целокупна српска историја: није ли не тако давно пала реч о неопходном преиспитивању улоге и смисла Карађорђевог устанка? Неопходно је, дакле, испунити осећањем кривице сваку пору српске самосвести и историјског трајања, као што је неопходно обременити сваког младог човека теретом идеологизоване кривице.
Ако су то оквири које нам је завештала политика да Европа нема алтернативу, зашто су они остали такви и у часу када су њени носиоци – вољом народа – упућени да потраже светионик као лично обећање среће? Зашто нема отклона од те политике? Зато што је сада постала владајућа – ренегатска психологија. Она испуњава владајуће понашање и ствара друштвену патологију. То није нужно својство сваке промењене политике. Јер, промењена политика подразумева усклађивање са околностима и политичка уверења која – ма колико да су нова у односу на човекову прошлост – испуњавају нову политичку адресу. Отуд и на новој адреси мора бити алтернативе.
Одсуство сваког политичког уверења није најважније својство ренегатске политике. То је безглаво бежање од било какве везе са пређашњим уверењима које води у неупитно (лишено размишљања) прилагођавање околностима по сваку цену: ту нема ни свести о алтернативи. Јер, за његове протагонисте – како каже Хана Арент – „најмање је вероватно да ће се упустити у мишљење, било оно опасно или не“. Нема већег страха од ренегатског: протагонисти владајуће политике испуњени су страхом да ће бити одбачени од обале до које су тако мучно и тегобно допливали. Они не могу назад: нема истине на коју би се могли ослонити, као што нема ни оних које би могли у огледалу угледати. Скоро сваки аплауз који добијају долази са погрешне стране.
Уклештени између њиховог страха и колонијалног налога, као они који су „били најнепоузданији елемент старог поретка“, као они који „ни сада неће постати ништа послушнији“, принуђени смо да – како каже средњовековни летописац – у понижењу дубоком стојимо: гоњени силом куда нећемо. И на то би се требало припремити. Требало би бити спреман: то је све.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    a ” Renegat sam, tim se dicim !” – tajna ‘himna’ “drustveno korektnih i odgovornih” ?!

  2. Avatar

    Prof. dr Milo Lompar svakim novim tekstom ili intervjuom pokazuje zašto je neprevazidjen intelektualac u nas.

  3. Avatar

    Шта је “везала” годпоја холандеза, није ни битно, јер је НОВАК СРБИН ПОВЕЗАО ТРЕЋУ ТИТУЛУ ЗА РЕДОМ У Мелбурну, што НИКОМЕ до НОЛЕТУ СРБИНУ није пошло за руком ! Рекох ли да је ПРВИ међу СЕДАМ МИЛИЈАРДИ људи или људског рода ?????! А да је СРБИН и припада САРПСКОМ РОДУ на ПОНОС ?????!
    Госпоја холандеза нема појма ни о МУШКОСТИ, ни о МУШКАРЧИНАМА ! Да је “обрнуто”, знала би ШТА и КОЛИКА ЗАДОВОЉСТВА нуде мушкарци са таквим носом и брадом!
    Уосталом, ИЗЛИЗАЛА се басна о ЛИЈИ и НЕДОСТИЖНОМ грожђу, те Јој не ЗАМЕРАМО ! Моја баба Цмиљана би рекла:… “да је СРЕЂНА Јаглика, са је ОПАУЧИ Владика”… ал’ ко да се БАХЋЕ са холандезом ?!
    Потреба је људска да се пропрати рарзноразни текст,мишљење итд., али информативно, па макар он био део ПРОПАЛИХ и НЕИСКАЗАНИХ комуњар-либерала или чега већ. Много битније је ПРОЧИТАТИ ИСТОРИЈУ СРБА и ЗАУВЕК ИЗБРИСАТИ из ВРЕДНОСНОГ СИСТЕМА германску бајаги-историју у којој постоје МНОГЕ ЦРНЕ РУПЕ у времену, простору, народима, догађајима, а ПОСЕБНО за СРБЕ и не само њих … ма сетите се НОВИЈИХ “историја” и Алда Мора, Црвениг бригада, 11. септембра, “милосрдних” звери и зверињака … РАДИ ТОГА се ДРЖИТЕ историје коју пишу ХРАБРИ историчари и цењене Госпође од науке, без страха и стида, ЧИЊЕНИЦАМА ПРОТИВ ЛАЖИ и ПОЛУИСТИНА !!!!
    ПЕШЧАНИК је одавно ЗАСТАРЕЛИ начин мерења времена, те небих ЗАМЛАЂИВАО НАРОД том “справицом”…ПРЕВАЗИЂЕНО !!! Са Њим једино се уклапа АНТИХРИДТ или АРТИСАРИ – свеједно !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *