Kolonija i govor mržnje

Piše MILO LOMPAR

Kada je ugledao Aškenazi Jevrejina – pripoveda Adolf Hitler – osetio je ogromnu odvratnost, koja mu je svedočila kako tom narodu nema mesta u nemačkom okruženju. To je klasičan primer kada jedan spoljašnji utisak – o nečijem izgledu – prerasta u ideološki i politički stav. U času kada nečije lične osobine bivaju toliko uopštene da se pretvore u osobine naroda kojem pripada, onda je to znak kako je individualna patologija na putu da postane društvena činjenica: nije li – ne tako davno, u tekstu namenjenom „Peščaniku“ – holandska novinarka povezivala bradu i nos Novaka Đokovića sa nacijom kojoj pripada?
Kada u raspravi posegnemo – umesto argumenata vezanih za prirodu spora – za ruženjem ličnih osobina našeg neistomišljenika, onda je to pouzdan znak da nešto nije u redu sa našim argumentima. Kada posegnemo za ruženjem čovekovog fizičkog izgleda, bilo njegove visine ili debljine, bilo njegove boje glasa ili tikova na licu, onda to pokazuje da nam je cilj uništenje čoveka, a ne rasprava sa njim: to je znak naše individualne patologije. Kada osobine jednog čoveka prenosimo na njegov narod – na delu je rasprostiranje socijalne patologije. Zašto niko nije reagovao kada je – u 2010. godini, iz Novog Sada – oglašeno da su deca rođena u Banjaluci, zato što pripadaju srpskoj naciji, osuđena na to da im noge budu sve kraće, a pogledi sve tuplji? Zato što je to poželjan oblik javne diskriminacije u nas.
Poimanje govora mržnje u našoj javnoj svesti bitno je određeno ukupnom kolonijalno-okupacionom situacijom. Ona podrazumeva narastajuću ideologizaciju javne svesti: ne, dakle, prirodnu i demokratsku sukobljenost više različitih shvatanja života i politike, kulture i javnosti, sa relativno uravnoteženom zastupljenošću u javnom prostoru, nego jednoobrazno nametanje vladajućeg poretka sila i vrednosti. Zato se više niko ne seća da nam je spisak nepodobnih ličnosti podario Helsinški odbor još 2007. godine. Jer, kolonijalna ideologizacija počiva na asimetričnom simetrizmu kao osnovnom obliku naše javne svesti.
Kako to izgleda? Kada opisuje kako je – „u toku ‚antibirokratske revolucije‘“, dakle 1988. godine – motivisan okolnošću da su „Slovenci… stavljali primedbe“, Mihailo Švabić „govorio na mitingu na Ušću i rekao: ‚Ako im se ne sviđa neka idu u Filadelfiju‘“, Latinka Perović veoma strogo ocenjuje takav iskaz, jer kaže kako „to čak nije ni anahrono, to je iracionalno, to je bolesno“. Ona postavlja pitanje: „Kakvo je to shvatanje naroda? Nas interesuje teritorija, a ne ljudi.“ Ali, šta se događa sa njenom kritičkom pažnjom u času kada Marti Ahtisari – u 2012. godini – kaže kako „Srbija može da ide u Rusiju ako ne prizna nezavisnost Kosova“? Zašto ona ne ukaže na to koliko je takav način mišljenja iracionalan i bolestan? Ne postoje dva merila za potpuno istovetan iskaz. Ili, možda, ipak postoje?

[restrictedarea] Okolnost da postoji „Gvantanamo, ali dođe novi predsednik SAD-a i kaže da je to moralna katastrofa, i da se taj zatvor mora ukinuti“ predstavlja – za Latinku Perović – znak da „svet jasno definiše svoje probleme i mobiliše svoja društva da traže rešenja“, a „toga ovde nema“. Ali, šta za nju predstavlja okolnost da visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija – kako izveštava agencija „Beta“ 23. januara 2012. godine – naglašava kako Gvantanamo „nastavlja da postoji i pojedinci i dalje bivaju pritvarani bez suđenja, na neodređeno vreme, što je očigledno kršenje međunarodnog prava“? Zašto ona pred ovako drastičnim opovrgavanjima njenih iskaza ne pokaže spremnost da ih promeni i preispita sopstveni način razmišljanja? Zato što između univerzalizma koji predstavljaju Ujedinjene nacije i američkih interesa, ona nepogrešivo – kao i „Peščanik“ – sledi američke interese.
To je institucionalno zakovano u četvorogodišnjoj vladavini parole da Evropa nema alternativu. Tada je oglašen i naum o neophodnosti promene srpskog kulturnog obrasca. Budući da je ta promena neminovna, pošto nema alternativu, svaki javni ulog u korist kolonijalne ideologizacije ima privilegovan položaj. Jer, on vodi promeni kulturnog obrasca.
Da li je govor mržnje kada „Peščanik“ nazove predsedavajućeg UN – „naopakim nacionalfašističkim umom“? Moglo bi se tako pomisliti, jer ništa u njegovom ponašanju ne nudi opravdanje za takvo imenovanje: njegovi postupci nam mogu izgledati više ili manje simpatični, više ili manje koristoljubivi, više ili manje opravdani ili svrsishodni, kako kad i kako kome, ali nikako nisu – ni po jednom kriterijumu – fašistički. Ako se, međutim, setimo da je on dobio tu oznaku zbog izvođenja „Marša na Drinu“ na svetskoj pozornici, stvari postaju jasnije. Jer, to izvođenje se ne uklapa u zadatu promenu srpskog kulturnog obrasca.
Kako se dogodilo da je naše sekularno sveštenstvo u dlaku istovetno reagovalo kao i bosanski globalni i lokalni medijski tužioci, dok je čak i njujorški dnevnik znao da je „Marš na Drinu“ kompozicija posvećena odbrambenom ratu Srbije iz 1914. godine? Zato što naše sekularno sveštenstvo teži produžavanju i unapređivanju titoističkog nasleđa, jer u njemu odlučujuće mesto zauzima pojam srpske krivice. Otud je „Marš na Drinu“ postao znak za nečiji ni manje, ni više nego – fašizam. Pod sumnjom je, dakle, celokupna srpska istorija: nije li ne tako davno pala reč o neophodnom preispitivanju uloge i smisla Karađorđevog ustanka? Neophodno je, dakle, ispuniti osećanjem krivice svaku poru srpske samosvesti i istorijskog trajanja, kao što je neophodno obremeniti svakog mladog čoveka teretom ideologizovane krivice.
Ako su to okviri koje nam je zaveštala politika da Evropa nema alternativu, zašto su oni ostali takvi i u času kada su njeni nosioci – voljom naroda – upućeni da potraže svetionik kao lično obećanje sreće? Zašto nema otklona od te politike? Zato što je sada postala vladajuća – renegatska psihologija. Ona ispunjava vladajuće ponašanje i stvara društvenu patologiju. To nije nužno svojstvo svake promenjene politike. Jer, promenjena politika podrazumeva usklađivanje sa okolnostima i politička uverenja koja – ma koliko da su nova u odnosu na čovekovu prošlost – ispunjavaju novu političku adresu. Otud i na novoj adresi mora biti alternative.
Odsustvo svakog političkog uverenja nije najvažnije svojstvo renegatske politike. To je bezglavo bežanje od bilo kakve veze sa pređašnjim uverenjima koje vodi u neupitno (lišeno razmišljanja) prilagođavanje okolnostima po svaku cenu: tu nema ni svesti o alternativi. Jer, za njegove protagoniste – kako kaže Hana Arent – „najmanje je verovatno da će se upustiti u mišljenje, bilo ono opasno ili ne“. Nema većeg straha od renegatskog: protagonisti vladajuće politike ispunjeni su strahom da će biti odbačeni od obale do koje su tako mučno i tegobno doplivali. Oni ne mogu nazad: nema istine na koju bi se mogli osloniti, kao što nema ni onih koje bi mogli u ogledalu ugledati. Skoro svaki aplauz koji dobijaju dolazi sa pogrešne strane.
Uklešteni između njihovog straha i kolonijalnog naloga, kao oni koji su „bili najnepouzdaniji element starog poretka“, kao oni koji „ni sada neće postati ništa poslušniji“, prinuđeni smo da – kako kaže srednjovekovni letopisac – u poniženju dubokom stojimo: gonjeni silom kuda nećemo. I na to bi se trebalo pripremiti. Trebalo bi biti spreman: to je sve. [/restrictedarea]