Почетна / Колумне / РУПА НА ВОДИ

РУПА НА ВОДИ

Пише Небојша Јеврић

Црна рупа на небу је наша доминантна звезда. Када се рачуна хороскоп Србије, увек би требало узети координате Црне рупе у коју нас је ставила историја, а ми јој у томе благонаклоно помогли

Фебруар 1999. Дан као прољећни.
Кренуо сам са ћерком Иком (5) и Ацом (4) пет километара уз ријеку.
До мјеста гдје сам хтео да правим сојаницу.
Вози нас Ацин тата Зоран. Са нама је Ацина мама Лили.
Зоран ,таксиста некада, обожава Буковског. Спрема се да пише књиге као Буковски – у педесетој.
Зато га зовем Буковски.
За Ику, то је њихово презиме. Малог Ацу зове Аца Буковски, његову маму Лили Буковски.
Аца и Ика се играју у пијеску.
По насипу пасу овце.
Иза насипа чује се кркљање, крик – глас подсећа на људски.
Суманута жена, изобличена, разјарена, шутира заосталу јагњад.
Двоје бијелих и једно црно. Четврто јагње, црно, држи за врат.
Јагњад су сасвим мала, фебруарска.
Другом руком вуче рашчупано дијете.
Дијете плаче, али плач се не чује од урлика, од крикова, од бјесова жене. Тек понеку разабирам:
„…цркли…дијете и ја …улица …вештица… цркли…и…и..!!“
Јагње, високо одигнуто, стиснуто за врат, батрга ножицама.
Баца га. Јагње се дочекује на ноге и покушава да измакне.
Преспоро за њен бијес.
Узима мотку дебелу као рука и удара га по врату.
Беживотно телашце баца у ријеку.
Трајало је кратко. Много краће него прича.
Успио сам само да Ики покријем очи.
„Зашто је тета бацила јагње у реку?!“, пита у колима Аца Буковски
„Мора да се купа!“

[restrictedarea] Тако сам започео КОКОШИЊИ РАТ.
2.
Ика ускоро пуни деветнаест година. Спрема се да упише новинарство. А на месту где је бачено јагње остала је рупа у води. Рупа коју видим кад год туда прођем бициклом. Била је то најава зла које нас је задесило. Педесет држава,
Хрвати, Арнаути, муслимани, црногорске усташе, сви су кренули на нас. Моћне мултинационалне компаније.
Кад ће нам бити добро.
Биће, о биће нам добро, кад Београд постане Дистрихт. Кад нас сведу на филџан државу. Тада ће бити задовољена србијанска пиљарска политика, даће нам новца да преживимо, биће нам добро, стварно добро. Ту на слободи. У дебелом цреву слободе. Тамо је тако топло. Тамо је тако добро. У београдском пашалуку, који су за нас одредили, биће добро. Бар тако верујем. Уосталом у Београду су наши непријатељи увек имали подршку.
У марту деведесет прве код Босанског Брода извадили смо леш Србина из Саве коме су руке до пола биле пресечене жицом. На лобањи је била велика рупа. Мозак испран.
Рупа која ме прогања. Куд год да се осврнем низ нашу историју, наилазимо на рупе. Нема камена без рупа. Свугде су јаме безданице, свугде су рупе у сећању, свугде су рупе у којима је наша историја, живот и смрт.
3.
Било је то пре неку годину. Одлазећи јапански амбасадор је гостовао на београдској телевизији. Питала га је новинарка лептирица зујећи око њега да ли има неки конкретан савет који би на растанку дао Србима. Као представник практичне нације.
Јапанац је био збуњен. Било му је непријатно. Плашио се да не увреди домаћина.
„Знате, рекао је, путујући вашом лепом земљом приметио сам много рупа на асфалту. Знам, сиромаштво је, и нема новца за нови асфалт. Али се рупе могу поправити. Ако их не поправите ове године, следеће године оне ће бити још веће. Неће се смањити.“
Нико није чуо зен причу премудрог Јапанца. Рупе су појеле асфалт. Рупе и робијаши будући који се о рупама брину.
Страдају аутомобили и људи, а потребно је тако мало, две, три лопате асфалта.
Али наше рупе су у међувремену порасле. Гутају целе људе. Целе породице. Рупе безданице. Јаме. Полако се претварамо у рупу на мапи света. Тамо где је некада била Србија налази се сада велика рупа, на лицу Европе.
4.
Тамо где је било Косово сада је рупа. Улицом ходају људи са рупама у души. Прогнаници са Грмеча. Из Слуња. Добри мој докторе Суботићу, узалуд сањате Ислам Грчки и Кулу Јанковић Стојана. Тамо где су се налазили сада је велика рупа. Рупа за Србе побијене у операцији „Масленички мост“. Тамо где је била Република Српска Крајина налази се рупа. Рупа у срцу прогнаника. Прогнаника из Републике Српске Крајине, прогнаника са Косова, прогнаника из Црне Горе.
О вођама нашим, који су слепи, писао је још Рака Домановић. Своје писаније Рака је скромно називао узгредницама.
Седео је и пио ракију у ракијџиници у Ломиној улици код извесног Петровића. Остале су сачуване књиге шанка.
Крчмар Петровић пише:„Јуче је у моју ракијџиницу свратио краљ Петар. Краљ је молио ону пијандуру од Раке, који ми је дужан 25 ракија, да му не дира министра војног, јер изгледа да ћемо ратовати са Бугарима.“
Шта је српска књижевност него затрпавање рупа. Из рупе излазимо, у рупу се враћамо.
Црна рупа на небу је наша доминантна звезда. Када се рачуна хороскоп Србије, увек би требало узети координате Црне рупе у коју нас је ставила историја, а ми јој у томе благонаклоно помогли.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *