RUPA NA VODI

Piše Nebojša Jevrić

Crna rupa na nebu je naša dominantna zvezda. Kada se računa horoskop Srbije, uvek bi trebalo uzeti koordinate Crne rupe u koju nas je stavila istorija, a mi joj u tome blagonaklono pomogli

Februar 1999. Dan kao proljećni.
Krenuo sam sa ćerkom Ikom (5) i Acom (4) pet kilometara uz rijeku.
Do mjesta gdje sam hteo da pravim sojanicu.
Vozi nas Acin tata Zoran. Sa nama je Acina mama Lili.
Zoran ,taksista nekada, obožava Bukovskog. Sprema se da piše knjige kao Bukovski – u pedesetoj.
Zato ga zovem Bukovski.
Za Iku, to je njihovo prezime. Malog Acu zove Aca Bukovski, njegovu mamu Lili Bukovski.
Aca i Ika se igraju u pijesku.
Po nasipu pasu ovce.
Iza nasipa čuje se krkljanje, krik – glas podseća na ljudski.
Sumanuta žena, izobličena, razjarena, šutira zaostalu jagnjad.
Dvoje bijelih i jedno crno. Četvrto jagnje, crno, drži za vrat.
Jagnjad su sasvim mala, februarska.
Drugom rukom vuče raščupano dijete.
Dijete plače, ali plač se ne čuje od urlika, od krikova, od bjesova žene. Tek poneku razabiram:
„…crkli…dijete i ja …ulica …veštica… crkli…i…i..!!“
Jagnje, visoko odignuto, stisnuto za vrat, batrga nožicama.
Baca ga. Jagnje se dočekuje na noge i pokušava da izmakne.
Presporo za njen bijes.
Uzima motku debelu kao ruka i udara ga po vratu.
Beživotno telašce baca u rijeku.
Trajalo je kratko. Mnogo kraće nego priča.
Uspio sam samo da Iki pokrijem oči.
„Zašto je teta bacila jagnje u reku?!“, pita u kolima Aca Bukovski
„Mora da se kupa!“

[restrictedarea] Tako sam započeo KOKOŠINJI RAT.
2.
Ika uskoro puni devetnaest godina. Sprema se da upiše novinarstvo. A na mestu gde je bačeno jagnje ostala je rupa u vodi. Rupa koju vidim kad god tuda prođem biciklom. Bila je to najava zla koje nas je zadesilo. Pedeset država,
Hrvati, Arnauti, muslimani, crnogorske ustaše, svi su krenuli na nas. Moćne multinacionalne kompanije.
Kad će nam biti dobro.
Biće, o biće nam dobro, kad Beograd postane Distriht. Kad nas svedu na fildžan državu. Tada će biti zadovoljena srbijanska piljarska politika, daće nam novca da preživimo, biće nam dobro, stvarno dobro. Tu na slobodi. U debelom crevu slobode. Tamo je tako toplo. Tamo je tako dobro. U beogradskom pašaluku, koji su za nas odredili, biće dobro. Bar tako verujem. Uostalom u Beogradu su naši neprijatelji uvek imali podršku.
U martu devedeset prve kod Bosanskog Broda izvadili smo leš Srbina iz Save kome su ruke do pola bile presečene žicom. Na lobanji je bila velika rupa. Mozak ispran.
Rupa koja me proganja. Kud god da se osvrnem niz našu istoriju, nailazimo na rupe. Nema kamena bez rupa. Svugde su jame bezdanice, svugde su rupe u sećanju, svugde su rupe u kojima je naša istorija, život i smrt.
3.
Bilo je to pre neku godinu. Odlazeći japanski ambasador je gostovao na beogradskoj televiziji. Pitala ga je novinarka leptirica zujeći oko njega da li ima neki konkretan savet koji bi na rastanku dao Srbima. Kao predstavnik praktične nacije.
Japanac je bio zbunjen. Bilo mu je neprijatno. Plašio se da ne uvredi domaćina.
„Znate, rekao je, putujući vašom lepom zemljom primetio sam mnogo rupa na asfaltu. Znam, siromaštvo je, i nema novca za novi asfalt. Ali se rupe mogu popraviti. Ako ih ne popravite ove godine, sledeće godine one će biti još veće. Neće se smanjiti.“
Niko nije čuo zen priču premudrog Japanca. Rupe su pojele asfalt. Rupe i robijaši budući koji se o rupama brinu.
Stradaju automobili i ljudi, a potrebno je tako malo, dve, tri lopate asfalta.
Ali naše rupe su u međuvremenu porasle. Gutaju cele ljude. Cele porodice. Rupe bezdanice. Jame. Polako se pretvaramo u rupu na mapi sveta. Tamo gde je nekada bila Srbija nalazi se sada velika rupa, na licu Evrope.
4.
Tamo gde je bilo Kosovo sada je rupa. Ulicom hodaju ljudi sa rupama u duši. Prognanici sa Grmeča. Iz Slunja. Dobri moj doktore Subotiću, uzalud sanjate Islam Grčki i Kulu Janković Stojana. Tamo gde su se nalazili sada je velika rupa. Rupa za Srbe pobijene u operaciji „Maslenički most“. Tamo gde je bila Republika Srpska Krajina nalazi se rupa. Rupa u srcu prognanika. Prognanika iz Republike Srpske Krajine, prognanika sa Kosova, prognanika iz Crne Gore.
O vođama našim, koji su slepi, pisao je još Raka Domanović. Svoje pisanije Raka je skromno nazivao uzgrednicama.
Sedeo je i pio rakiju u rakijdžinici u Lominoj ulici kod izvesnog Petrovića. Ostale su sačuvane knjige šanka.
Krčmar Petrović piše:„Juče je u moju rakijdžinicu svratio kralj Petar. Kralj je molio onu pijanduru od Rake, koji mi je dužan 25 rakija, da mu ne dira ministra vojnog, jer izgleda da ćemo ratovati sa Bugarima.“
Šta je srpska književnost nego zatrpavanje rupa. Iz rupe izlazimo, u rupu se vraćamo.
Crna rupa na nebu je naša dominantna zvezda. Kada se računa horoskop Srbije, uvek bi trebalo uzeti koordinate Crne rupe u koju nas je stavila istorija, a mi joj u tome blagonaklono pomogli. [/restrictedarea]