Почетна / Друштво / Платформа наде, платформа стрепње

Платформа наде, платформа стрепње

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Да би признала власти у Приштини као власти своје Аутономне покрајине Косово и Метохија, Србија тражи каталонски модел за српске општине на КиМ и демилитаризацију своје јужне покрајине. Хоћемо ли остати истрајни у оваквим захтевима? Пошто смо у протекле четири године остајали истрајни само у својим уступцима

Парадокс наоко достиже врхунац. Поручују нам да можемо да учинимо све што од нас траже, али да преговоре о учлањењу у Европску унију свеједно започети нећемо, а и ако их започнемо не значи да ћемо их окончати чланством у ЕУ. А ми на то, у име почетка када неће бити преговора који не воде никуда, најављујемо да смо спремни на све косметске услове које нам за почетак преговора ЕУ поставља; да суверенитет Србије над Косовом бацимо Хашиму Тачију под ноге, и да још то назовемо сопственом платформом за решавање питања Косова и Метохије. Бриљантно. И само остајемо упитани да ли би оваква државотворна стратегија размене свега за ништа била пуки парадокс или невероватна великодушност, или пак отрежњујући, застрашујући доказ да власт у Србији може да се мења док год се не мења политика коју власт води.

Или, насупрот свему овоме, платформа уопште и није начињена да би закорачила ка испуњавању захтева Европске уније и Приштине? Већ да би, у једном сасвим неочекиваном преокрету, то испуњавање захтева зауставила, нудећи косовским властима независност од Београда какву Косово не може да прихвати.

АНГЕЛИНА ПОРУКА Најпре о нашој европској будућности. Прошлог четвртка, обраћајући се Бундестагу, немачка канцеларка Ангела Меркел обратила се и свима нама. Поручила нам је да чак ни од датума почетка преговора нема ништа:„Као и сваке године у децембру, Европски савет позабавиће се политиком проширења. По свему судећи, у јулу идуће године моћи ћемо да поздравимо Хрватску као 28. чланицу ЕУ. Али, гледајући у овом тренутку – министри спољних послова то су већ припремили – нећемо донети одлуку о почетку преговора за нове чланице. По нашем мишљењу, време није зрело за то.“ Да ли ће, и када ће, то време сазрети, канцеларки није било ни на крај памети да изговори, да се ни случајно не би обавезала, али је зато додала, ваљда да би нас додатно охрабрила, да ће „кандидати за проширење“ бити „испитивани пажљивије него раније“ како би преговоре уопште и започели…
Оваква најава – коју су српски медији из све снаге покушали да заташкају одмах по њеном објављивању, уместо да макар сада иницирају озбиљну расправу о нашој европској будућности, кад већ нису раније
– изненадила је само оне који верују да нас Европска унија чека раширених руку, и да од нас зависи када ћемо у њу ући. И коалициони договор владајуће црно-жуте коалиције у Немачкој (ЦДУ/ЦСУ и либерали), и сви важећи партијски манифести канцеларкиних хришћанских демократа, наводе – готово истим речима – да ће „преговори о проширењу (ЕУ) бити вођени без прејудицирања њиховог исхода“, да (говорећи управо о Западном Балкану, у Манифесту партије из 2007) „пуноправно чланство у ЕУ не може да буде једини одговор у сваком појединачном случају“, те да од пресудног значаја неће бити само „способност кандидата за приступ“, већ „капацитет ЕУ да апсорбује нове чланице“. Ако пак неко мисли да је ово став само једне од две највеће партије најважније државе ЕУ – и да би ствари могле да се преокрену ако СДП изненади и следеће године победи на изборима у Немачкој
– није, и неће. Не само да и СДП мисли исто, већ је реч о ставу читаве Европске уније, израженом још у јуну 1993. године у Копенхагену; међу тим, чувеним критеријумима из Копенхагена за пријем нових чланица ЕУ, налази се и онај који говори о „капацитету Уније да апсорбује нове чланице“ као једном од услова за пријем нових чланица…
Имајући у виду овакву перспективу наших ЕУ интеграција, окрећемо се кључном услову за (непостојећи) наставак тих интеграција. Окрећемо се, јасно, Косову и Метохији, пошто смо према независном Косову већ успешно изградили државну границу. Ако је и било икакве дилеме о томе да ли је на Јарињу успостављен интегрисани административни прелаз или интегрисани гранични прелаз, те дилеме више нема; посведочила нам је о томе сама Влада Србије, својом Стратегијом интегрисаног управљања границом у Републици Србији. У њему је објаснила шта овај појам, заправо, значи – није реч о интегрисању, спајању пунктова београдских и приштинских власти како је могло да се помисли на основу званичних објашњења онога што нам се догодило на Јарињу, а до Нове године нам следи и на Брњаку. Уместо тога, „интегрисано управљање границом подразумева уређену сарадњу свих служби присутних на граничним прелазима (унутар, између и међународну сарадњу), као и других државних органа и институција у циљу постизања отворености границе за кретање лица и трговину, и затворености граница за све криминалне и друге активности које угрожавају стабилност у региону“. Штавише, „као извор примера добре праксе и усвојених стандарда у овој области коришћене су Смернице Европске комисије за интегрисано управљање границама за државе Западног Балкана, Шенгенски каталог, Шенген правне тековине…“, то јест исти они прописи који се, у складу са бриселским „Договореним закључцима о ИБМ“ (фуснота 2) примењују и на прелазима према Косову. Речју: некакво интегрисано управљање административним прелазима не постоји, постоји само интегрисано управљање државном границом. Додајмо и да је Мајкл Ман, један од портпарола шефа ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, у среду преко „Твитера“ пренео комесаркино задовољство радом београдско-приштинске „радне групе за Интегрисано управљање границом (border)“, а не административном линијом (boundarу)… При том, у недавно усвојеном – удахните дубоко – Акционом плану (Владе Србије) за испуњавање препорука Европске комисије садржаних у Годишњем извештају о напретку Републике Србије у процесу европских интеграција за 2012. годину, у тачки 43, читамо и да је Србија, заиста, званично потписала „претходно парафирани“ Технички протокол о ИБМ, протокол којем досад још није успело да процури до јавности и нико не зна шта у њему стоји… Док овонедељна тврдња Дејана Павићевића, шефа београдског Преговарачког тима, да је с приштинским колегама постигао сагласност да се „роба која улази на север Косова, као и акцизна роба до три и по тоне“, на северним прелазима евидентира „искључиво ради статистике“, али да се на њу не наплаћује царина, поново остаје без икакве потврде или гаранције да ће тако заиста и бити, не само сада већ и када други интегрисани прелаз на северу Космета профункционише, за срећну нову 2013. годину…

ДРЖАВНА ТАЈНА У ПРИШТИНИ Прелудијум за српску платформу је, дакле, сасвим невесео. Обеспокојавајући. Још и више обесхрабрује све што се са платформом досад догађало: њено објављивање најављује се месецима и непрекидно одлаже; успут се помаже Косову да се науштрб Србије и њеног устава, јер другачије и не може, заокружи као држава; платформа се саставља у уском кругу људи, и то оних који подржавају границу на Јарињу (и Брњаку) и подржавају састанке са Хашимом Тачијем, најављујући приде и успостављање неке врсте дипломатских односа с његовим Косовом („особе за везу“); саставља се, при том, у тајности (проглашена је за државну тајну), да би онда, тако државна и тајна, најпре била подељена страним амбасадорима.
На нашу (српску) велику срамоту делови платформе потом се појављују у приштинској штампи. Појављују се истог дана – у уторак – и у београдској штампи („Вечерње новости“), али мање тачни; иако предлог за територијалном аутономијом у оквиру Косова платформа заиста нуди, „модела Републике Српске“ за српске општине на Космету, о којем пишу наше „Новости“, у њој нема, али зато има свега онога што пише приштински „Експрес“ – захтева за територијалном аутономијом, за расформирањем косовских безбедносних снага, и захтева за успостављањем Дводомог косовског парламента. Реагујући на откривену им платформу, известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин изјављује да решења садржана у платформи он „разуме као значајан корак даље“, шеф ЕУ делегације у Србији Венсан Дежер каже да је „јасно да постоје неке ствари за које ценимо да иду у правом смеру, а постоји и нешто теже“, шеф посланичке групе СПС-а у Скупштини Србије Бранко Ружић упозорава да би платформа „требало да кореспондира с неким елементима тог (Ахтисаријевог) плана“… Али упркос свему томе, Хашим Тачи реагује више него жустро:„То је план који у процесу нормализације односа са Косовом, Србију враћа уназад. То је антиевропски план, план против мира и стабилности на Косову и региону. Слободно могу да кажем да ће тај пројекат остати у фиокама, међу жељама Београда, као што су неостварљиви били и сви пројекти, од Гарашанина до председника Николића.“ И неки Арбер Влахију, портпарол председнице „Косова“ Атифете Јахјаге, кипти од беса:„Предлог Србије није легалан, нити легитиман, јер се односи на територију друге, независне и суверене државе. Овај предлог представља препреку процесу дијалога који се води у Бриселу уз посредовање ЕУ и подршку САД-а.“
Ма, о чему се ту ради? Ако платформа прихвата елементе Ахтисаријевог плана који су ионако уграђени у „Устав“ „Косова“, ако је ЕУ поборници косовске независности поздрављају као корак у добром правцу, зашто се Тачи и онај други толико љуте? Том љутњом граде себи (још чвршћу) преговарачку позицију или платформа, упркос сасвим ниским очекивањима, заиста садржи разлоге за њихову љутњу и наше задовољство?

ШТА ПИШЕ У ПЛАТФОРМИ „Печат“ је ове среде, заслугом једног бившег америчког дипломате, дошао до (незваничног) текста српске платформе, то јест до „нон-пејпера“ написаног на енглеском језику за који се наводи да представља аутентични текст српске платформе. Текст кореспондира са оним што је објавила приштинска штампа, и кореспондира са Тачијевом љутњом.
Платформа, ако правилно читамо оно што у њој пише, упркос захтевима за територијалном аутономијом Срба унутар Косова, не заговара поделу Косова; напротив, залаже се за поштовање територијалног интегритета Косова, чак и „највишег правног акта“ Косова. Косова које остаје под суверенитетом Србије.
„У складу са својим Уставом и основним принципима међународног права“, стоји на почетку текста, „Република Србија, у доброј вери, нуди политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини (ПИС)…“ Дакле, шта нуди?
Можемо рећи да нуди извесно охрабрење да ћемо наставити да се боримо за наш Космет. Заправо, само да аутори платформе у међувремену нису изградили границу на Јарињу и спровели све остале бриселске споразуме, иза оваквог документа стали бисмо свим срцем. Јер:„Влада Републике Србије, у циљу заштите интереса своје државе, уздржава се од постизања било каквих даљих парцијалних договора са ПИС у оквиру такозваног техничког дијалога, због чињенице да они воде до промене стања на терену у корист ПИС, а истовремено слабе преговарачку позицију Србије у политичком дијалогу на високом нивоу и могу да воде до потенцијалне дестабилизације безбедносних прилика.“
„Основна, полазна тачка за преговоре са ПИС јесте да“, стоји даље, и то масним словима, „Република Србија, сходно међународном праву, и надаље, сходно свом Уставу и вољи народа, не признаје и никада неће признати једнострано проглашену ‚независност‘ Косова.“ Добро, ово смо чули много пута досад, па је Косово свеједно наставило да добија атрибуте државности. Али овде следи потенцијално кључни пасус, који би могао да значи да се Србија овом платформом не одриче свог суверенитета над Косовом. Импликације су потенцијално далекосежне:„Сва права и надлежности, којима ПИС могу да буду награђене као резултат преговора, само ће бити пребачене на органе АП КиМ у складу са Уставом, законима и осталим актима Републике Србије.“ Ако тумачимо исправно, а не само у складу са својим жељама и емоцијама, ово би требало да значи да Србија не само што неће (формално) признати независност Косова и Метохије, већ његову државност – насупрот захтевима ЕУ и САД – неће ни прихватити, настављајући уместо тога да заступа став садржан у Преамбули Устава Србије, да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије“. А онда, пошто Тачија прихватимо као чиновника државе Србије, нема Косова у Уједињеним нацијама, и нема Косова као праве државе…
Ако је, дакле, тако како тумачимо читајући онај кључни пасус, онда је далеко лакше сагласити се и са свиме осталим што следи у документу. А следи „основни принцип преговора: ‚ништа није договорено док све није договорено‘“, а затим и предлог да се угасе постојеће институције државе Србије на Косову, односно да се „превазиђе институционални паралелизам на територији АП КиМ, не задирући у питање међународног и државносног статуса ПИС-а, с циљем успостављања власти на територији Покрајине које ће бити признате од свих страна укључених у процес“. Тако што ће се те, постојеће српске државне институције на Космету, заменити структурама предложеним овом платформом.
И ту се, пре него што прођемо кроз овај предлог – који и чини пет шестина платформе – закратко враћамо на онај кључни пасус. Ако ће, дакле, институције Србије на КиМ бити угашене и замењене институцијама под формалним суверенитетом власти у Приштини, а те власти у Приштини бити под формалним суверенитетом власти у Београду, онда предлог није неприхватљив. Ако, међутим, онај кључни пасус не значи то што мислимо (надамо се) да значи, онда Србија своје институције на КиМ гаси да би наставила да спроводи Ахтисаријев план, у модификованој Ахтисари плус верзији. То јест, да предлаже аутономију за Србе у оквиру независног Косова, а не у оквиру АП КиМ у оквиру суверенитета Републике Србије. Толико.
Разрада ове аутономије, то јест разрада новог устројства АП КиМ, рекосмо, чини пет шестина документа. Укупно, шест тачака. У првој, која је и најдужа, по угледу на статус Каталоније у Шпанији (спомиње се на осам, а не на седам места, како су погрешно избројали неки незадовољни приштински коментатори), говори се о успостављању Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији (ЗСО КиМ). ЗСО би требало да чине четири општине на северу Косова и остале општине са већински српским становништвом (Грачаница, Штрпце, Гора…), и требало би да има специјални Статут који ће бити гарантован „највишим правним актом Покрајине“ (не користи се израз „устав“). Ова аутономија требало би да има државолике надлежности – од школства и здравства, преко образовања, телекомуникација, фискалне политике и сопствених симбола до надлежности у пољопривреди, шумарству, лову и риболову, уз могућност одржавања директне везе, финансијске и сваке друге, са Србијом
– укључујући и две најважније: сопствено правосуђе и унутрашњи послови, који би (само) у „формалном смислу били део косовских полицијских снага“, „иако би функционисали под окриљем Извршног већа ЗСО КиМ“.
Друга тачка предвиђа специјални статус за сеоске енклаве у којима су Срби и други неалбанци већина – и у којима су били већина пре етничког чишћења – при чему би надлежности ових енклава биле уже него ЗСО-а. Трећа тачка је уговорни однос између Српске православне цркве и ПИС-а, састављен по угледу на латерански споразум Католичке цркве и Италије. Четвртом тачком, која би морала да буде уграђена у „највиши правни акт АП КиМ“, гарантовао би се повратак свих прогнаних лица, „као и њихових потомака“.
Пета тачка је посебно занимљива; тражи дефинисање покрајине као демилитаризоване зоне, то јест укидање војске независног Косова у настајању, при чему би „једине легалне оружане снаге биле Косовска полиција и Аутономна полиција ЗСО КиМ, која би, у формалном смислу, била њен интегрални део“. „Гаранти безбедности и демилитаризованог статуса АП КиМ могли би да буду војне снаге ЕУ (EUROCORPS), Војска Србије и Војне снаге Републике Албаније“, стоји, изненађујуће, у овој тачки. И, коначно, шеста тачка платформе предвиђа успостављање Дводоме скупштине АП КиМ, у којој би били успостављени механизми заштите мањинских заједница од прегласавања албанске већине.
На овом предлогу ће, како стоји у документу, „Република Србија, преко посебно овлашћеног високог политичког представника, и посебно овлашћеног Преговарачког тима, посебно инсистирати“.
Није потребно много видовитости да би се предвидело да ће и приштинске власти, и ЕУ и САД као њихови спонзори, одбити овакво решење за Аутономну покрајину Косово и Метохија. И да ће све своје снаге усмерити не на разраду решења садржаних у платформи, већ на спречавање да она, у оваквом облику, уопште и постане платформа ове државе за наставак преговора са приштинским властима. Што ће рећи да ће се наша истрајност моментално наћи на жестоком испиту. А удари су већ кренули, осим ако се случајношћу може назвати што је Тања Фајон, известилац ЕП за визну либерализацију, припретила укидањем безвизног режима само дан пошто је ЕУ амбасадорима у Србији показана наша преговарачка платформа. Али, после онаквог става немачке канцеларке Ангеле Меркел, и њихови су штапови и шаргарепе постали много краћи…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *