Platforma nade, platforma strepnje

Piše NIKOLA VRZIĆ

Da bi priznala vlasti u Prištini kao vlasti svoje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Srbija traži katalonski model za srpske opštine na KiM i demilitarizaciju svoje južne pokrajine. Hoćemo li ostati istrajni u ovakvim zahtevima? Pošto smo u protekle četiri godine ostajali istrajni samo u svojim ustupcima

Paradoks naoko dostiže vrhunac. Poručuju nam da možemo da učinimo sve što od nas traže, ali da pregovore o učlanjenju u Evropsku uniju svejedno započeti nećemo, a i ako ih započnemo ne znači da ćemo ih okončati članstvom u EU. A mi na to, u ime početka kada neće biti pregovora koji ne vode nikuda, najavljujemo da smo spremni na sve kosmetske uslove koje nam za početak pregovora EU postavlja; da suverenitet Srbije nad Kosovom bacimo Hašimu Tačiju pod noge, i da još to nazovemo sopstvenom platformom za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Briljantno. I samo ostajemo upitani da li bi ovakva državotvorna strategija razmene svega za ništa bila puki paradoks ili neverovatna velikodušnost, ili pak otrežnjujući, zastrašujući dokaz da vlast u Srbiji može da se menja dok god se ne menja politika koju vlast vodi.

Ili, nasuprot svemu ovome, platforma uopšte i nije načinjena da bi zakoračila ka ispunjavanju zahteva Evropske unije i Prištine? Već da bi, u jednom sasvim neočekivanom preokretu, to ispunjavanje zahteva zaustavila, nudeći kosovskim vlastima nezavisnost od Beograda kakvu Kosovo ne može da prihvati.

ANGELINA PORUKA Najpre o našoj evropskoj budućnosti. Prošlog četvrtka, obraćajući se Bundestagu, nemačka kancelarka Angela Merkel obratila se i svima nama. Poručila nam je da čak ni od datuma početka pregovora nema ništa:„Kao i svake godine u decembru, Evropski savet pozabaviće se politikom proširenja. Po svemu sudeći, u julu iduće godine moći ćemo da pozdravimo Hrvatsku kao 28. članicu EU. Ali, gledajući u ovom trenutku – ministri spoljnih poslova to su već pripremili – nećemo doneti odluku o početku pregovora za nove članice. Po našem mišljenju, vreme nije zrelo za to.“ Da li će, i kada će, to vreme sazreti, kancelarki nije bilo ni na kraj pameti da izgovori, da se ni slučajno ne bi obavezala, ali je zato dodala, valjda da bi nas dodatno ohrabrila, da će „kandidati za proširenje“ biti „ispitivani pažljivije nego ranije“ kako bi pregovore uopšte i započeli…
Ovakva najava – koju su srpski mediji iz sve snage pokušali da zataškaju odmah po njenom objavljivanju, umesto da makar sada iniciraju ozbiljnu raspravu o našoj evropskoj budućnosti, kad već nisu ranije
– iznenadila je samo one koji veruju da nas Evropska unija čeka raširenih ruku, i da od nas zavisi kada ćemo u nju ući. I koalicioni dogovor vladajuće crno-žute koalicije u Nemačkoj (CDU/CSU i liberali), i svi važeći partijski manifesti kancelarkinih hrišćanskih demokrata, navode – gotovo istim rečima – da će „pregovori o proširenju (EU) biti vođeni bez prejudiciranja njihovog ishoda“, da (govoreći upravo o Zapadnom Balkanu, u Manifestu partije iz 2007) „punopravno članstvo u EU ne može da bude jedini odgovor u svakom pojedinačnom slučaju“, te da od presudnog značaja neće biti samo „sposobnost kandidata za pristup“, već „kapacitet EU da apsorbuje nove članice“. Ako pak neko misli da je ovo stav samo jedne od dve najveće partije najvažnije države EU – i da bi stvari mogle da se preokrenu ako SDP iznenadi i sledeće godine pobedi na izborima u Nemačkoj
– nije, i neće. Ne samo da i SDP misli isto, već je reč o stavu čitave Evropske unije, izraženom još u junu 1993. godine u Kopenhagenu; među tim, čuvenim kriterijumima iz Kopenhagena za prijem novih članica EU, nalazi se i onaj koji govori o „kapacitetu Unije da apsorbuje nove članice“ kao jednom od uslova za prijem novih članica…
Imajući u vidu ovakvu perspektivu naših EU integracija, okrećemo se ključnom uslovu za (nepostojeći) nastavak tih integracija. Okrećemo se, jasno, Kosovu i Metohiji, pošto smo prema nezavisnom Kosovu već uspešno izgradili državnu granicu. Ako je i bilo ikakve dileme o tome da li je na Jarinju uspostavljen integrisani administrativni prelaz ili integrisani granični prelaz, te dileme više nema; posvedočila nam je o tome sama Vlada Srbije, svojom Strategijom integrisanog upravljanja granicom u Republici Srbiji. U njemu je objasnila šta ovaj pojam, zapravo, znači – nije reč o integrisanju, spajanju punktova beogradskih i prištinskih vlasti kako je moglo da se pomisli na osnovu zvaničnih objašnjenja onoga što nam se dogodilo na Jarinju, a do Nove godine nam sledi i na Brnjaku. Umesto toga, „integrisano upravljanje granicom podrazumeva uređenu saradnju svih službi prisutnih na graničnim prelazima (unutar, između i međunarodnu saradnju), kao i drugih državnih organa i institucija u cilju postizanja otvorenosti granice za kretanje lica i trgovinu, i zatvorenosti granica za sve kriminalne i druge aktivnosti koje ugrožavaju stabilnost u regionu“. Štaviše, „kao izvor primera dobre prakse i usvojenih standarda u ovoj oblasti korišćene su Smernice Evropske komisije za integrisano upravljanje granicama za države Zapadnog Balkana, Šengenski katalog, Šengen pravne tekovine…“, to jest isti oni propisi koji se, u skladu sa briselskim „Dogovorenim zaključcima o IBM“ (fusnota 2) primenjuju i na prelazima prema Kosovu. Rečju: nekakvo integrisano upravljanje administrativnim prelazima ne postoji, postoji samo integrisano upravljanje državnom granicom. Dodajmo i da je Majkl Man, jedan od portparola šefa EU diplomatije Ketrin Ešton, u sredu preko „Tvitera“ preneo komesarkino zadovoljstvo radom beogradsko-prištinske „radne grupe za Integrisano upravljanje granicom (border)“, a ne administrativnom linijom (boundaru)… Pri tom, u nedavno usvojenom – udahnite duboko – Akcionom planu (Vlade Srbije) za ispunjavanje preporuka Evropske komisije sadržanih u Godišnjem izveštaju o napretku Republike Srbije u procesu evropskih integracija za 2012. godinu, u tački 43, čitamo i da je Srbija, zaista, zvanično potpisala „prethodno parafirani“ Tehnički protokol o IBM, protokol kojem dosad još nije uspelo da procuri do javnosti i niko ne zna šta u njemu stoji… Dok ovonedeljna tvrdnja Dejana Pavićevića, šefa beogradskog Pregovaračkog tima, da je s prištinskim kolegama postigao saglasnost da se „roba koja ulazi na sever Kosova, kao i akcizna roba do tri i po tone“, na severnim prelazima evidentira „isključivo radi statistike“, ali da se na nju ne naplaćuje carina, ponovo ostaje bez ikakve potvrde ili garancije da će tako zaista i biti, ne samo sada već i kada drugi integrisani prelaz na severu Kosmeta profunkcioniše, za srećnu novu 2013. godinu…

DRŽAVNA TAJNA U PRIŠTINI Preludijum za srpsku platformu je, dakle, sasvim neveseo. Obespokojavajući. Još i više obeshrabruje sve što se sa platformom dosad događalo: njeno objavljivanje najavljuje se mesecima i neprekidno odlaže; usput se pomaže Kosovu da se nauštrb Srbije i njenog ustava, jer drugačije i ne može, zaokruži kao država; platforma se sastavlja u uskom krugu ljudi, i to onih koji podržavaju granicu na Jarinju (i Brnjaku) i podržavaju sastanke sa Hašimom Tačijem, najavljujući pride i uspostavljanje neke vrste diplomatskih odnosa s njegovim Kosovom („osobe za vezu“); sastavlja se, pri tom, u tajnosti (proglašena je za državnu tajnu), da bi onda, tako državna i tajna, najpre bila podeljena stranim ambasadorima.
Na našu (srpsku) veliku sramotu delovi platforme potom se pojavljuju u prištinskoj štampi. Pojavljuju se istog dana – u utorak – i u beogradskoj štampi („Večernje novosti“), ali manje tačni; iako predlog za teritorijalnom autonomijom u okviru Kosova platforma zaista nudi, „modela Republike Srpske“ za srpske opštine na Kosmetu, o kojem pišu naše „Novosti“, u njoj nema, ali zato ima svega onoga što piše prištinski „Ekspres“ – zahteva za teritorijalnom autonomijom, za rasformiranjem kosovskih bezbednosnih snaga, i zahteva za uspostavljanjem Dvodomog kosovskog parlamenta. Reagujući na otkrivenu im platformu, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin izjavljuje da rešenja sadržana u platformi on „razume kao značajan korak dalje“, šef EU delegacije u Srbiji Vensan Dežer kaže da je „jasno da postoje neke stvari za koje cenimo da idu u pravom smeru, a postoji i nešto teže“, šef poslaničke grupe SPS-a u Skupštini Srbije Branko Ružić upozorava da bi platforma „trebalo da korespondira s nekim elementima tog (Ahtisarijevog) plana“… Ali uprkos svemu tome, Hašim Tači reaguje više nego žustro:„To je plan koji u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom, Srbiju vraća unazad. To je antievropski plan, plan protiv mira i stabilnosti na Kosovu i regionu. Slobodno mogu da kažem da će taj projekat ostati u fiokama, među željama Beograda, kao što su neostvarljivi bili i svi projekti, od Garašanina do predsednika Nikolića.“ I neki Arber Vlahiju, portparol predsednice „Kosova“ Atifete Jahjage, kipti od besa:„Predlog Srbije nije legalan, niti legitiman, jer se odnosi na teritoriju druge, nezavisne i suverene države. Ovaj predlog predstavlja prepreku procesu dijaloga koji se vodi u Briselu uz posredovanje EU i podršku SAD-a.“
Ma, o čemu se tu radi? Ako platforma prihvata elemente Ahtisarijevog plana koji su ionako ugrađeni u „Ustav“ „Kosova“, ako je EU pobornici kosovske nezavisnosti pozdravljaju kao korak u dobrom pravcu, zašto se Tači i onaj drugi toliko ljute? Tom ljutnjom grade sebi (još čvršću) pregovaračku poziciju ili platforma, uprkos sasvim niskim očekivanjima, zaista sadrži razloge za njihovu ljutnju i naše zadovoljstvo?

ŠTA PIŠE U PLATFORMI „Pečat“ je ove srede, zaslugom jednog bivšeg američkog diplomate, došao do (nezvaničnog) teksta srpske platforme, to jest do „non-pejpera“ napisanog na engleskom jeziku za koji se navodi da predstavlja autentični tekst srpske platforme. Tekst korespondira sa onim što je objavila prištinska štampa, i korespondira sa Tačijevom ljutnjom.
Platforma, ako pravilno čitamo ono što u njoj piše, uprkos zahtevima za teritorijalnom autonomijom Srba unutar Kosova, ne zagovara podelu Kosova; naprotiv, zalaže se za poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova, čak i „najvišeg pravnog akta“ Kosova. Kosova koje ostaje pod suverenitetom Srbije.
„U skladu sa svojim Ustavom i osnovnim principima međunarodnog prava“, stoji na početku teksta, „Republika Srbija, u dobroj veri, nudi političku platformu za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini (PIS)…“ Dakle, šta nudi?
Možemo reći da nudi izvesno ohrabrenje da ćemo nastaviti da se borimo za naš Kosmet. Zapravo, samo da autori platforme u međuvremenu nisu izgradili granicu na Jarinju i sproveli sve ostale briselske sporazume, iza ovakvog dokumenta stali bismo svim srcem. Jer:„Vlada Republike Srbije, u cilju zaštite interesa svoje države, uzdržava se od postizanja bilo kakvih daljih parcijalnih dogovora sa PIS u okviru takozvanog tehničkog dijaloga, zbog činjenice da oni vode do promene stanja na terenu u korist PIS, a istovremeno slabe pregovaračku poziciju Srbije u političkom dijalogu na visokom nivou i mogu da vode do potencijalne destabilizacije bezbednosnih prilika.“
„Osnovna, polazna tačka za pregovore sa PIS jeste da“, stoji dalje, i to masnim slovima, „Republika Srbija, shodno međunarodnom pravu, i nadalje, shodno svom Ustavu i volji naroda, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu ‚nezavisnost‘ Kosova.“ Dobro, ovo smo čuli mnogo puta dosad, pa je Kosovo svejedno nastavilo da dobija atribute državnosti. Ali ovde sledi potencijalno ključni pasus, koji bi mogao da znači da se Srbija ovom platformom ne odriče svog suvereniteta nad Kosovom. Implikacije su potencijalno dalekosežne:„Sva prava i nadležnosti, kojima PIS mogu da budu nagrađene kao rezultat pregovora, samo će biti prebačene na organe AP KiM u skladu sa Ustavom, zakonima i ostalim aktima Republike Srbije.“ Ako tumačimo ispravno, a ne samo u skladu sa svojim željama i emocijama, ovo bi trebalo da znači da Srbija ne samo što neće (formalno) priznati nezavisnost Kosova i Metohije, već njegovu državnost – nasuprot zahtevima EU i SAD – neće ni prihvatiti, nastavljajući umesto toga da zastupa stav sadržan u Preambuli Ustava Srbije, da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije“. A onda, pošto Tačija prihvatimo kao činovnika države Srbije, nema Kosova u Ujedinjenim nacijama, i nema Kosova kao prave države…
Ako je, dakle, tako kako tumačimo čitajući onaj ključni pasus, onda je daleko lakše saglasiti se i sa svime ostalim što sledi u dokumentu. A sledi „osnovni princip pregovora: ‚ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno‘“, a zatim i predlog da se ugase postojeće institucije države Srbije na Kosovu, odnosno da se „prevaziđe institucionalni paralelizam na teritoriji AP KiM, ne zadirući u pitanje međunarodnog i državnosnog statusa PIS-a, s ciljem uspostavljanja vlasti na teritoriji Pokrajine koje će biti priznate od svih strana uključenih u proces“. Tako što će se te, postojeće srpske državne institucije na Kosmetu, zameniti strukturama predloženim ovom platformom.
I tu se, pre nego što prođemo kroz ovaj predlog – koji i čini pet šestina platforme – zakratko vraćamo na onaj ključni pasus. Ako će, dakle, institucije Srbije na KiM biti ugašene i zamenjene institucijama pod formalnim suverenitetom vlasti u Prištini, a te vlasti u Prištini biti pod formalnim suverenitetom vlasti u Beogradu, onda predlog nije neprihvatljiv. Ako, međutim, onaj ključni pasus ne znači to što mislimo (nadamo se) da znači, onda Srbija svoje institucije na KiM gasi da bi nastavila da sprovodi Ahtisarijev plan, u modifikovanoj Ahtisari plus verziji. To jest, da predlaže autonomiju za Srbe u okviru nezavisnog Kosova, a ne u okviru AP KiM u okviru suvereniteta Republike Srbije. Toliko.
Razrada ove autonomije, to jest razrada novog ustrojstva AP KiM, rekosmo, čini pet šestina dokumenta. Ukupno, šest tačaka. U prvoj, koja je i najduža, po ugledu na status Katalonije u Španiji (spominje se na osam, a ne na sedam mesta, kako su pogrešno izbrojali neki nezadovoljni prištinski komentatori), govori se o uspostavljanju Autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji (ZSO KiM). ZSO bi trebalo da čine četiri opštine na severu Kosova i ostale opštine sa većinski srpskim stanovništvom (Gračanica, Štrpce, Gora…), i trebalo bi da ima specijalni Statut koji će biti garantovan „najvišim pravnim aktom Pokrajine“ (ne koristi se izraz „ustav“). Ova autonomija trebalo bi da ima državolike nadležnosti – od školstva i zdravstva, preko obrazovanja, telekomunikacija, fiskalne politike i sopstvenih simbola do nadležnosti u poljoprivredi, šumarstvu, lovu i ribolovu, uz mogućnost održavanja direktne veze, finansijske i svake druge, sa Srbijom
– uključujući i dve najvažnije: sopstveno pravosuđe i unutrašnji poslovi, koji bi (samo) u „formalnom smislu bili deo kosovskih policijskih snaga“, „iako bi funkcionisali pod okriljem Izvršnog veća ZSO KiM“.
Druga tačka predviđa specijalni status za seoske enklave u kojima su Srbi i drugi nealbanci većina – i u kojima su bili većina pre etničkog čišćenja – pri čemu bi nadležnosti ovih enklava bile uže nego ZSO-a. Treća tačka je ugovorni odnos između Srpske pravoslavne crkve i PIS-a, sastavljen po ugledu na lateranski sporazum Katoličke crkve i Italije. Četvrtom tačkom, koja bi morala da bude ugrađena u „najviši pravni akt AP KiM“, garantovao bi se povratak svih prognanih lica, „kao i njihovih potomaka“.
Peta tačka je posebno zanimljiva; traži definisanje pokrajine kao demilitarizovane zone, to jest ukidanje vojske nezavisnog Kosova u nastajanju, pri čemu bi „jedine legalne oružane snage bile Kosovska policija i Autonomna policija ZSO KiM, koja bi, u formalnom smislu, bila njen integralni deo“. „Garanti bezbednosti i demilitarizovanog statusa AP KiM mogli bi da budu vojne snage EU (EUROCORPS), Vojska Srbije i Vojne snage Republike Albanije“, stoji, iznenađujuće, u ovoj tački. I, konačno, šesta tačka platforme predviđa uspostavljanje Dvodome skupštine AP KiM, u kojoj bi bili uspostavljeni mehanizmi zaštite manjinskih zajednica od preglasavanja albanske većine.
Na ovom predlogu će, kako stoji u dokumentu, „Republika Srbija, preko posebno ovlašćenog visokog političkog predstavnika, i posebno ovlašćenog Pregovaračkog tima, posebno insistirati“.
Nije potrebno mnogo vidovitosti da bi se predvidelo da će i prištinske vlasti, i EU i SAD kao njihovi sponzori, odbiti ovakvo rešenje za Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. I da će sve svoje snage usmeriti ne na razradu rešenja sadržanih u platformi, već na sprečavanje da ona, u ovakvom obliku, uopšte i postane platforma ove države za nastavak pregovora sa prištinskim vlastima. Što će reći da će se naša istrajnost momentalno naći na žestokom ispitu. A udari su već krenuli, osim ako se slučajnošću može nazvati što je Tanja Fajon, izvestilac EP za viznu liberalizaciju, pripretila ukidanjem bezviznog režima samo dan pošto je EU ambasadorima u Srbiji pokazana naša pregovaračka platforma. Ali, posle onakvog stava nemačke kancelarke Angele Merkel, i njihovi su štapovi i šargarepe postali mnogo kraći…