Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Разговарала Љиљана Богдановић
Најновији догађаји на Блиском и Средњем истоку, сврставања и манипулисање страног фактора у складу с девизом „завади, па владај“ довели су, у вихору тзв. „Арапског пролећа“, до продубљивања и заоштравања сунитско-шиитских противречности
Помиње се у разјашњавању контекста и „позадине“ великих – актуелних и могућих још већих сукоба на Блиском истоку међуконфесионални рат, односно рат сунитског покрета против шиитског. Теоретичари, наиме, кажу:„У садашњем времену односи између Ирана и Саудијске Арабије се погоршавају до крајњих граница. То даје основу за мишљење како се арапске земље наоружавају због Ирана пошто се рат толиког обима са Израелом још увек не очекује.“ Појасните нам природу овог верског сукоба.
Сунитско-шиитски спор траје од VII века, кад је после Мухамедове смрти дошло до сукоба између оних који су заговарали демократску изборност његовог наследника на челу муслиманске заједнице – халифе, и присталице наслеђивања на основу сродства с Веровесником, а самим тим и харизме коју то сродство као Божје надахнуће подразумева. Већина је прихватила изборно наслеђивање које се касније изродило у династички принцип. То су сунити који чине приближно 90 одсто укупне муслиманске популације у свету, док шиити и даље сматрају да је људским преузимањем прерогатива бирања вође власт у исламу заправо узурпирана и да би се морала вратити Мухамедовим наследницима – имамима. Између сунита и шиита током целе историје ислама владали су неповерење и омраза, а неретко је долазило и до отвореног сукобљавања и ратова. Било је и покушаја, како у ранијим епохама, тако и у новије доба да се овај раскол превазиђе афирмисањем општемуслиманског јединства у покоравању Алаху, а модерно доба је заједно с процесом секуларизације, којим су запљуснута и муслиманска друштва, донело извесно ублажавање појавне стране сунитско-шиитског сукобљавања. Најновији догађаји на Блиском и Средњем истоку, нарочито од инвазије на Ирак и рушења режима Садама Хусеина, као и сврставања и манипулисање страног фактора у складу с девизом „завади, па владај“ , довели су, у вихору тзв. „Арапског пролећа“, до продубљивања и заоштравања сунитско-шиитских противречности. Образовао се прави фронт унутарисламског секташког „светог рата“, од Јемена, преко Бахреина, Сирије, Либана и Ирака, до Ирана и Пакистана, што је потенцијално веома опасна и запаљива димензија смутње која потреса и распиње исламски свет. Реч је понајвише о колатералној последици грубог и безобзирног западњачког војнополитичког инжењеринга на Блиском истоку. Узалуд сад, кад је опаки дух пуштен из боце, један од виновника смутње, турски премијер Ердоган, с говорнице заседања Евроазијског исламског савета у Истанбулу поручује, говорећи о Сирији, да би све муслимане требало да повезује ислам, а не да их раздвајају секташке поделе. Истовремено, „секуларни“ турски Парламент, у којем Ердоганова партија има раскошну већину, обзнањује да се традиционалне алевитске (шиитске) богомоље „џемеви“ не могу сматрати местом где се муслимани могу правоверно молити.
Постоји мишљење да САД „напуштају“ Блиски исток и „одлазе“ у Азију да „решавају“ кинеско питање. Према Вашим сазнањима, може ли се закључити да притисак Вашингтона на Иран стварно попушта?
Глобално-стратегијски посматрано, оно што називате „кинеским питањем“ несумњиво је ноћна мора и главна преокупација свих који се на разне начине старају о америчком националном интересу. Исто важи и за Кину у погледу „америчког питања“. Требало би, међутим, схватити да велике силе своје регионално деловање увек функционално пројектују и с обзиром на дугорочне и крајње стратегијске циљеве. Понекад то буде и дисфункционално, односно погрешно прорачунато, па се онда приступа промени тактике. У конкретном случају, мислим да је регион Блиског и Средњег истока, у координатама текуће „макрорегионализације“ света и успостављања сфера утицаја, стратегијски исувише битан за САД да би га оне напустиле. Напротив, рушећи непоћудне режиме на Блиском истоку, Америка и њени савезници стално мисле на Русију и на Кину, а наравно и на Иран, као њихово „предсобље“. Сумњам да ту може бити стварног одступања, сем евентуално привремених промена тежишта и начина деловања.
Запад, како видимо, на све могуће начине покушава да Техеран посвађа са Москвом. Појасните нам шта се овде догађа, посебно у дискусији око „Иранског утицаја на Јужном Кавказу“?
Руско-ирански односи имају дуг и противречан историјат и веома сложену садашњицу, а Русија и Иран се толико добро познају да их нико са Запада не може посвађати више него што су, као регионални ривали, неминовно „посвађани“, али ни одвратити од сарадње у свему што сматрају обострано и шире геополитички корисним. Разлози за сарадњу тренутно претежу, па је још руски МИП Козирјев 1993. године руско-иранске односе оценио као „стратегијско партнерство“, а Владимир Путин је ове године изјавио да су руска и иранска „регионална и међународна добробит умногоме међузависне“. Од почетка XIX века, кад се царска Русија територијално проширила на Кавказу (Тбилиси, Баку, Јереван, Нахичеван…), траје иранско-руско надгорњавање око поменутих и неких других суседних области, али је оно сада у сенци ширих регионалних и глобалних консидерација. Иако Иран тако рећи по навици „вршља“ на Кавказу, с Русијом га повезује заједничко зазирање од сунитског исламистичког екстремизма вехабистичког и талибанског типа. Русији, затим, као извозници енергената, економски објективно одговара ембарго на иранску нафту, али се и противи додатним санкцијама против Ирана због нуклеарног програма, па чак с Техераном остварује војнотрговинску сарадњу. Каспијско море их зближава, али и удаљава. Као азијске државе, Русија и Иран настоје да спрече ширење америчког утицаја на исток, а истовремено се сударају у јачању сопственог утицаја на Кавказу и у Централној Азији – Азербејџану, природним гасом пребогатом Туркменистану (где је Иран снажно присутан),Таџикистану… Обе имају специфичне односе у троуглу с Кином. Све у свему, проблематика руско-иранских односа одвише је комплексна да би се могла осветлити одговором на само једно питање. Ма колико упоран и препреден био, уплив са Запада на те односе није пресудан.
Какво је данас стање иранске економије и ко све спречава продају иранске нафте и гаса на светском тржишту?
Нисам економиста, а и недовољно ми је познато стање иранске привреде. У најопштијем смислу може се рећи да иранска економија пати од инфраструктурних и системских слабости које у условима међународних санкција развојно не може лако отклонити. Ипак, њену виталност и издржљивост не би требало потцењивати. Демографска слика Ирана, с несразмерним учешћем младих (30 одсто млађих од 15 година!) у укупном становништву, стално опадање БНП и привредног раста, с последицом у све већој незапослености (видео сам како то драматично изгледа на техеранским улицама и у великом Базару!), растућа корупција… све су то неповољни елементи економског стања у земљи. Оштре санкције међународне заједнице, а посебно западних земаља, којима је знатно ограничен извоз иранске нафте и природног гаса, иначе главни извор прихода државе, обустављање платног промета и дестимулисање инвестиција, чиниоци су који битно уназађују привреду и снижавају животни стандард просечног Иранца. Иако се у Техерану из разумљивих разлога нерадо износе одређеније процене о размерама негативног утицаја међународних економских санкција на привреду земље, председник Парламента Али Лариџани, иначе оштар критичар неких аспеката владине политике, недавно је саопштио да се удео санкција у економским проблемима земље креће око 20 одсто. Вероватно је и већи. За Иран је срећна околност у томе што многе државе увознице енергената без много ентузијазма следе ритам и тежину санкција који диктирају и настоје контролисати САД, па налазе начина да их заобиђу или изврдају.
Недавно је у Русији, са високог места (С. Лавров), Западу било предложено „партнерство цивилизација“, уз подразумевање комплексног суживота и какве-такве хармоничне сарадње сада готово хладноратовски супротстављених друштвено-економских система и култура. Може ли се управо таква формула (партнерство цивилизација!) разумети као једини пут „одрживе“ интеграције Блиског истока у глобални, разједињени свет?
Претпостављам да мислите на идеје изнете у веома садржајном обраћању шефа руске дипломатије учесницима 48. минхенске конференције о безбедности, почетком ове године, кад је, између осталог, позвао Европу да подржи Путина као што је у своје време подржала Петра Великог. Том приликом је говорио и о пројекту „Партнерство за модернизацију“. Уопште, после појављивања већ чувеног Хантингтоновог огледа, а потом и књиге „Судар цивилизација“ (1992, 1996), почела се обраћати пажња на модеран, суженом рационалношћу потиснути концепт цивилизације. ОУН је, на предлог Ирана, 2001. прогласила за „Годину дијалога цивилизација“, затим су Турска и Шпанија 2005. покренуле иницијативу „Алијанса цивилизација“, а Лавров говори о „партнерству цивилизација“. Све је то лепо, мудро и корисно, поготово настојање да се „стара Европа“ убеди да одавно није центар света и да се почне понашати у складу с том реалношћу, али нажалост мало утиче на преусмеравање антицивилизацијске матице токова у међународним односима, коју пресудно усмеравају силе нихилизма и разарања свих традиционалних и хуманистичких вредности човечанства.
Какав је данас, у контексту блискоисточних, али и ширих прилика у свету, положај и улога државе Израел?
Положај Израела је данас крајње незавидан, а перспективно неизвестан. Навикли смо да на Израел гледамо као на најбоље уређену, напредну и војно најснажнију државу Блиског истока која побеђује у свим ратовима. Много је разлога који годинама утичу на стварање одређеног нерасположења према израелској политици у знатном делу наше јавности: безусловна подршка САД-а јеврејској држави и игнорисање критичких ставова међународне заједнице у вези с израелском политиком, посебно према Палестинцима, дугогодишња окупација арапских територија, потресни медијски призори до зуба наоружаних и савремено опремљених израелских војника који се сурово обрачунавају с голоруким или у најбољем случају каменицама снабдевеним палестинским цивилима, укључујући децу, рушење стамбених објеката, погибије и страдање становништва у Гази, резидуална душебрижничка свест из времена Покрета несврстаних и инерција осећања моралне обавезе подршке свим „ослободилачким покретима“, истакнута улога представника америчког политичког естаблишмента јеврејског порекла у процесу разбијања Југославије и „кажњавања“ Србије и српског народа, арогантно наступање појединих израелских политичара… поменути и још неки непоменути разлози замагљују и из видног поља потискују извесне суштински битне компоненте блискоисточне ситуације, односа снага и развојне динамике у израелско-арапском сукобљавању. Морали бисмо се оспособити за објективније и претходних вредносних судова максимално растерећено сагледавање сложених ситуација и превазилажење варљивих стереотипа који у великој мери премрежавају наше геополитичке видокруге, и то не само у вези с Блиским истоком. А Израелу је објективно све теже и теже да с поуздањем и миром гледа на своју будућност у бројчано вишеструко надмоћном, несклоном, па и отворено непријатељском окружењу које се све наглашеније хомогенизује на исламистичкој идеолошкој основи. Данас је неупоредиво смисленије разматрати положај него улогу јеврејске државе на узаврелом Блиском истоку. Време не ради за Израел. Отуд и резумљива нервоза и прибегавање све мање ефикасним и успешним казненим мерама против прекограничних изазивача, на које се, од несрећног рата против Хезболаха у Либану (2006), па кроз две кампање према Гази (2009, 2012), израелско вођство у новије време одлучује. Жељених трајнијих учинака нема, а медијски рат се незаустављиво губи, с последицом даљег погоршавања израелског „имиџа“ у свету, док борбени потенцијали израелских непријатеља евидентно јачају. Ако се речном додају и све одређенији наговештаји релативизовања западне, па чак и кључне, неупитне америчке подршке робусној самозаштитној политици јеврејске државе, постаје сасвим јасно да Израелу предстоје велика искушења. Нема сумње да су носиоци власти у Тел Авиву и Јерусалиму тога савршено свесни и да ће учинити све што је у њиховој моћи да примереним, антиципативним потезима покушају да зауставе описани неповољни тренд, премда у погледу логике и природе тих потеза међу Израелцима постоје донекле различита, па и опречна мишљења. У погледу одсудне битке за опстанак биће, међутим, сигурно јединствени.
Коментатор нашег листа – познати публициста Тјери Мејсан, у тексту објављеном у прошлом броју „Печата“, тврди да је Израел сада практично „тигар од папира“. Колико је, према Вашим увидима, ова тврдња заснована на чињеницама?
Мислим да је Тјери Мејсан тако снажном формулацијом наслова свог занимљивог аналитичког прилога желео да укаже на оно што сам у претходном одговору и ја имао у виду: потребу да се уваже нове реалности у арапско-израелском односу снага, где је апсолутна супериорност Израела озбиљно доведена у питање, с тенденцијом даљег проблематизовања његове укупне безбедносне ситуације. Прејако је, иначе, за земљу која једина располаже респектабилним нуклеарним арсеналом у региону и има једну од најбоље обучених и опремљених армија на свету, са, бар досад, високим квалитетом моралног фактора, рећи да је „тигар од папира“. Пажњу привлачи Мејсаново предвиђање да ће Израел, чији су интереси током последње 64 године били у ратовању, „морати да избегава да улази у било какве сукобе, јер је то сада питање живота или смрти“. Оваквом проценом руководе се и одређене политичке снаге и део јавног мњења у Израелу, што доводи до опирања резолутном курсу премијера Нетанијахуа и његове коалиционе владе, па чак и уличних протеста. Хамасове ракете досад су му, међутим, увек притицале у помоћ. Да ли ће се тако и наставити после најновијег примирја, али и спектакуларног обележавања 25. рођендана ове милитантне палестинске организације у Гази и понављања завета о уништењу Израела, као коначног циља палестинске борбе, на који се пред хиљадама еуфоричних присталица обавезао Халид Мешал, Хамасов лидер у егзилу, а који је за ову прилику из Египта прешао у Газу? Не би требало заборавити ни то да су Палестинцима у Гази у јеку израелског бомбардовања непосредну подршку на терену пружили министри иностраних послова Египта и Туниса, што би још недавно било незамисливо. Обојица представљају новоформиране исламистичке владе, с идеолошким педигреом из расадника „Муслиманске браће“, а истом јату припада и нетом устоличени вођа објединитељ крајње хетерогене сиријске опозиције, наводно умерени Ахмед Муаз ал Хатиб, одраније познат по жустрим антијеврејским иступима, наравно из Каира. Под идеолошким вођством и уз координацију од стране „Муслиманске браће“, исламистички обруч око Израела се све конзистентније уобличава и почиње стезати. Израелци заиста немају добрих разлога да се радују евентуалном паду Башара ал Асада! Није, међутим, уопште извесно да ће Израел на све ово реаговати избегавањем било каквих сукоба, како претпоставља Тјери Мејсан, премда се и унутар коалиције на власти у Тел Авиву све чешће могу чути гласови, чак и са деснице, који позивају на прагматично прилагођавање неповољној конјунктури и већу отвореност за компромисе. Тешко је поверовати да је заговорник тврде линије, потпредседник Владе и министар иностраних послова Авигдор Либерман, уочи важних избора, поднео оставку само због оптужби за опструкцију правног поступка. Можда ће се Израел заиста приклонити дефанзивнијем држању, а можда ће излаз из сталног слабљења властите позиције потражити баш у максималном заоштравању ситуације, како би своје главне прекоокеанске савезнике и покровитеље ставио пред свршен чин и принудио да га и даље безрезервно подржавају. Видеће се ускоро.
