Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarala Ljiljana Bogdanović
Najnoviji događaji na Bliskom i Srednjem istoku, svrstavanja i manipulisanje stranog faktora u skladu s devizom „zavadi, pa vladaj“ doveli su, u vihoru tzv. „Arapskog proleća“, do produbljivanja i zaoštravanja sunitsko-šiitskih protivrečnosti
Pominje se u razjašnjavanju konteksta i „pozadine“ velikih – aktuelnih i mogućih još većih sukoba na Bliskom istoku međukonfesionalni rat, odnosno rat sunitskog pokreta protiv šiitskog. Teoretičari, naime, kažu:„U sadašnjem vremenu odnosi između Irana i Saudijske Arabije se pogoršavaju do krajnjih granica. To daje osnovu za mišljenje kako se arapske zemlje naoružavaju zbog Irana pošto se rat tolikog obima sa Izraelom još uvek ne očekuje.“ Pojasnite nam prirodu ovog verskog sukoba.
Sunitsko-šiitski spor traje od VII veka, kad je posle Muhamedove smrti došlo do sukoba između onih koji su zagovarali demokratsku izbornost njegovog naslednika na čelu muslimanske zajednice – halife, i pristalice nasleđivanja na osnovu srodstva s Verovesnikom, a samim tim i harizme koju to srodstvo kao Božje nadahnuće podrazumeva. Većina je prihvatila izborno nasleđivanje koje se kasnije izrodilo u dinastički princip. To su suniti koji čine približno 90 odsto ukupne muslimanske populacije u svetu, dok šiiti i dalje smatraju da je ljudskim preuzimanjem prerogativa biranja vođe vlast u islamu zapravo uzurpirana i da bi se morala vratiti Muhamedovim naslednicima – imamima. Između sunita i šiita tokom cele istorije islama vladali su nepoverenje i omraza, a neretko je dolazilo i do otvorenog sukobljavanja i ratova. Bilo je i pokušaja, kako u ranijim epohama, tako i u novije doba da se ovaj raskol prevaziđe afirmisanjem opštemuslimanskog jedinstva u pokoravanju Alahu, a moderno doba je zajedno s procesom sekularizacije, kojim su zapljusnuta i muslimanska društva, donelo izvesno ublažavanje pojavne strane sunitsko-šiitskog sukobljavanja. Najnoviji događaji na Bliskom i Srednjem istoku, naročito od invazije na Irak i rušenja režima Sadama Huseina, kao i svrstavanja i manipulisanje stranog faktora u skladu s devizom „zavadi, pa vladaj“ , doveli su, u vihoru tzv. „Arapskog proleća“, do produbljivanja i zaoštravanja sunitsko-šiitskih protivrečnosti. Obrazovao se pravi front unutarislamskog sektaškog „svetog rata“, od Jemena, preko Bahreina, Sirije, Libana i Iraka, do Irana i Pakistana, što je potencijalno veoma opasna i zapaljiva dimenzija smutnje koja potresa i raspinje islamski svet. Reč je ponajviše o kolateralnoj posledici grubog i bezobzirnog zapadnjačkog vojnopolitičkog inženjeringa na Bliskom istoku. Uzalud sad, kad je opaki duh pušten iz boce, jedan od vinovnika smutnje, turski premijer Erdogan, s govornice zasedanja Evroazijskog islamskog saveta u Istanbulu poručuje, govoreći o Siriji, da bi sve muslimane trebalo da povezuje islam, a ne da ih razdvajaju sektaške podele. Istovremeno, „sekularni“ turski Parlament, u kojem Erdoganova partija ima raskošnu većinu, obznanjuje da se tradicionalne alevitske (šiitske) bogomolje „džemevi“ ne mogu smatrati mestom gde se muslimani mogu pravoverno moliti.
Postoji mišljenje da SAD „napuštaju“ Bliski istok i „odlaze“ u Aziju da „rešavaju“ kinesko pitanje. Prema Vašim saznanjima, može li se zaključiti da pritisak Vašingtona na Iran stvarno popušta?
Globalno-strategijski posmatrano, ono što nazivate „kineskim pitanjem“ nesumnjivo je noćna mora i glavna preokupacija svih koji se na razne načine staraju o američkom nacionalnom interesu. Isto važi i za Kinu u pogledu „američkog pitanja“. Trebalo bi, međutim, shvatiti da velike sile svoje regionalno delovanje uvek funkcionalno projektuju i s obzirom na dugoročne i krajnje strategijske ciljeve. Ponekad to bude i disfunkcionalno, odnosno pogrešno proračunato, pa se onda pristupa promeni taktike. U konkretnom slučaju, mislim da je region Bliskog i Srednjeg istoka, u koordinatama tekuće „makroregionalizacije“ sveta i uspostavljanja sfera uticaja, strategijski isuviše bitan za SAD da bi ga one napustile. Naprotiv, rušeći nepoćudne režime na Bliskom istoku, Amerika i njeni saveznici stalno misle na Rusiju i na Kinu, a naravno i na Iran, kao njihovo „predsoblje“. Sumnjam da tu može biti stvarnog odstupanja, sem eventualno privremenih promena težišta i načina delovanja.
Zapad, kako vidimo, na sve moguće načine pokušava da Teheran posvađa sa Moskvom. Pojasnite nam šta se ovde događa, posebno u diskusiji oko „Iranskog uticaja na Južnom Kavkazu“?
Rusko-iranski odnosi imaju dug i protivrečan istorijat i veoma složenu sadašnjicu, a Rusija i Iran se toliko dobro poznaju da ih niko sa Zapada ne može posvađati više nego što su, kao regionalni rivali, neminovno „posvađani“, ali ni odvratiti od saradnje u svemu što smatraju obostrano i šire geopolitički korisnim. Razlozi za saradnju trenutno pretežu, pa je još ruski MIP Kozirjev 1993. godine rusko-iranske odnose ocenio kao „strategijsko partnerstvo“, a Vladimir Putin je ove godine izjavio da su ruska i iranska „regionalna i međunarodna dobrobit umnogome međuzavisne“. Od početka XIX veka, kad se carska Rusija teritorijalno proširila na Kavkazu (Tbilisi, Baku, Jerevan, Nahičevan…), traje iransko-rusko nadgornjavanje oko pomenutih i nekih drugih susednih oblasti, ali je ono sada u senci širih regionalnih i globalnih konsideracija. Iako Iran tako reći po navici „vršlja“ na Kavkazu, s Rusijom ga povezuje zajedničko zaziranje od sunitskog islamističkog ekstremizma vehabističkog i talibanskog tipa. Rusiji, zatim, kao izvoznici energenata, ekonomski objektivno odgovara embargo na iransku naftu, ali se i protivi dodatnim sankcijama protiv Irana zbog nuklearnog programa, pa čak s Teheranom ostvaruje vojnotrgovinsku saradnju. Kaspijsko more ih zbližava, ali i udaljava. Kao azijske države, Rusija i Iran nastoje da spreče širenje američkog uticaja na istok, a istovremeno se sudaraju u jačanju sopstvenog uticaja na Kavkazu i u Centralnoj Aziji – Azerbejdžanu, prirodnim gasom prebogatom Turkmenistanu (gde je Iran snažno prisutan),Tadžikistanu… Obe imaju specifične odnose u trouglu s Kinom. Sve u svemu, problematika rusko-iranskih odnosa odviše je kompleksna da bi se mogla osvetliti odgovorom na samo jedno pitanje. Ma koliko uporan i prepreden bio, upliv sa Zapada na te odnose nije presudan.
Kakvo je danas stanje iranske ekonomije i ko sve sprečava prodaju iranske nafte i gasa na svetskom tržištu?
Nisam ekonomista, a i nedovoljno mi je poznato stanje iranske privrede. U najopštijem smislu može se reći da iranska ekonomija pati od infrastrukturnih i sistemskih slabosti koje u uslovima međunarodnih sankcija razvojno ne može lako otkloniti. Ipak, njenu vitalnost i izdržljivost ne bi trebalo potcenjivati. Demografska slika Irana, s nesrazmernim učešćem mladih (30 odsto mlađih od 15 godina!) u ukupnom stanovništvu, stalno opadanje BNP i privrednog rasta, s posledicom u sve većoj nezaposlenosti (video sam kako to dramatično izgleda na teheranskim ulicama i u velikom Bazaru!), rastuća korupcija… sve su to nepovoljni elementi ekonomskog stanja u zemlji. Oštre sankcije međunarodne zajednice, a posebno zapadnih zemalja, kojima je znatno ograničen izvoz iranske nafte i prirodnog gasa, inače glavni izvor prihoda države, obustavljanje platnog prometa i destimulisanje investicija, činioci su koji bitno unazađuju privredu i snižavaju životni standard prosečnog Iranca. Iako se u Teheranu iz razumljivih razloga nerado iznose određenije procene o razmerama negativnog uticaja međunarodnih ekonomskih sankcija na privredu zemlje, predsednik Parlamenta Ali Laridžani, inače oštar kritičar nekih aspekata vladine politike, nedavno je saopštio da se udeo sankcija u ekonomskim problemima zemlje kreće oko 20 odsto. Verovatno je i veći. Za Iran je srećna okolnost u tome što mnoge države uvoznice energenata bez mnogo entuzijazma slede ritam i težinu sankcija koji diktiraju i nastoje kontrolisati SAD, pa nalaze načina da ih zaobiđu ili izvrdaju.
Nedavno je u Rusiji, sa visokog mesta (S. Lavrov), Zapadu bilo predloženo „partnerstvo civilizacija“, uz podrazumevanje kompleksnog suživota i kakve-takve harmonične saradnje sada gotovo hladnoratovski suprotstavljenih društveno-ekonomskih sistema i kultura. Može li se upravo takva formula (partnerstvo civilizacija!) razumeti kao jedini put „održive“ integracije Bliskog istoka u globalni, razjedinjeni svet?
Pretpostavljam da mislite na ideje iznete u veoma sadržajnom obraćanju šefa ruske diplomatije učesnicima 48. minhenske konferencije o bezbednosti, početkom ove godine, kad je, između ostalog, pozvao Evropu da podrži Putina kao što je u svoje vreme podržala Petra Velikog. Tom prilikom je govorio i o projektu „Partnerstvo za modernizaciju“. Uopšte, posle pojavljivanja već čuvenog Hantingtonovog ogleda, a potom i knjige „Sudar civilizacija“ (1992, 1996), počela se obraćati pažnja na moderan, suženom racionalnošću potisnuti koncept civilizacije. OUN je, na predlog Irana, 2001. proglasila za „Godinu dijaloga civilizacija“, zatim su Turska i Španija 2005. pokrenule inicijativu „Alijansa civilizacija“, a Lavrov govori o „partnerstvu civilizacija“. Sve je to lepo, mudro i korisno, pogotovo nastojanje da se „stara Evropa“ ubedi da odavno nije centar sveta i da se počne ponašati u skladu s tom realnošću, ali nažalost malo utiče na preusmeravanje anticivilizacijske matice tokova u međunarodnim odnosima, koju presudno usmeravaju sile nihilizma i razaranja svih tradicionalnih i humanističkih vrednosti čovečanstva.
Kakav je danas, u kontekstu bliskoistočnih, ali i širih prilika u svetu, položaj i uloga države Izrael?
Položaj Izraela je danas krajnje nezavidan, a perspektivno neizvestan. Navikli smo da na Izrael gledamo kao na najbolje uređenu, naprednu i vojno najsnažniju državu Bliskog istoka koja pobeđuje u svim ratovima. Mnogo je razloga koji godinama utiču na stvaranje određenog neraspoloženja prema izraelskoj politici u znatnom delu naše javnosti: bezuslovna podrška SAD-a jevrejskoj državi i ignorisanje kritičkih stavova međunarodne zajednice u vezi s izraelskom politikom, posebno prema Palestincima, dugogodišnja okupacija arapskih teritorija, potresni medijski prizori do zuba naoružanih i savremeno opremljenih izraelskih vojnika koji se surovo obračunavaju s golorukim ili u najboljem slučaju kamenicama snabdevenim palestinskim civilima, uključujući decu, rušenje stambenih objekata, pogibije i stradanje stanovništva u Gazi, rezidualna dušebrižnička svest iz vremena Pokreta nesvrstanih i inercija osećanja moralne obaveze podrške svim „oslobodilačkim pokretima“, istaknuta uloga predstavnika američkog političkog establišmenta jevrejskog porekla u procesu razbijanja Jugoslavije i „kažnjavanja“ Srbije i srpskog naroda, arogantno nastupanje pojedinih izraelskih političara… pomenuti i još neki nepomenuti razlozi zamagljuju i iz vidnog polja potiskuju izvesne suštinski bitne komponente bliskoistočne situacije, odnosa snaga i razvojne dinamike u izraelsko-arapskom sukobljavanju. Morali bismo se osposobiti za objektivnije i prethodnih vrednosnih sudova maksimalno rasterećeno sagledavanje složenih situacija i prevazilaženje varljivih stereotipa koji u velikoj meri premrežavaju naše geopolitičke vidokruge, i to ne samo u vezi s Bliskim istokom. A Izraelu je objektivno sve teže i teže da s pouzdanjem i mirom gleda na svoju budućnost u brojčano višestruko nadmoćnom, nesklonom, pa i otvoreno neprijateljskom okruženju koje se sve naglašenije homogenizuje na islamističkoj ideološkoj osnovi. Danas je neuporedivo smislenije razmatrati položaj nego ulogu jevrejske države na uzavrelom Bliskom istoku. Vreme ne radi za Izrael. Otud i rezumljiva nervoza i pribegavanje sve manje efikasnim i uspešnim kaznenim merama protiv prekograničnih izazivača, na koje se, od nesrećnog rata protiv Hezbolaha u Libanu (2006), pa kroz dve kampanje prema Gazi (2009, 2012), izraelsko vođstvo u novije vreme odlučuje. Željenih trajnijih učinaka nema, a medijski rat se nezaustavljivo gubi, s posledicom daljeg pogoršavanja izraelskog „imidža“ u svetu, dok borbeni potencijali izraelskih neprijatelja evidentno jačaju. Ako se rečnom dodaju i sve određeniji nagoveštaji relativizovanja zapadne, pa čak i ključne, neupitne američke podrške robusnoj samozaštitnoj politici jevrejske države, postaje sasvim jasno da Izraelu predstoje velika iskušenja. Nema sumnje da su nosioci vlasti u Tel Avivu i Jerusalimu toga savršeno svesni i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da primerenim, anticipativnim potezima pokušaju da zaustave opisani nepovoljni trend, premda u pogledu logike i prirode tih poteza među Izraelcima postoje donekle različita, pa i oprečna mišljenja. U pogledu odsudne bitke za opstanak biće, međutim, sigurno jedinstveni.
Komentator našeg lista – poznati publicista Tjeri Mejsan, u tekstu objavljenom u prošlom broju „Pečata“, tvrdi da je Izrael sada praktično „tigar od papira“. Koliko je, prema Vašim uvidima, ova tvrdnja zasnovana na činjenicama?
Mislim da je Tjeri Mejsan tako snažnom formulacijom naslova svog zanimljivog analitičkog priloga želeo da ukaže na ono što sam u prethodnom odgovoru i ja imao u vidu: potrebu da se uvaže nove realnosti u arapsko-izraelskom odnosu snaga, gde je apsolutna superiornost Izraela ozbiljno dovedena u pitanje, s tendencijom daljeg problematizovanja njegove ukupne bezbednosne situacije. Prejako je, inače, za zemlju koja jedina raspolaže respektabilnim nuklearnim arsenalom u regionu i ima jednu od najbolje obučenih i opremljenih armija na svetu, sa, bar dosad, visokim kvalitetom moralnog faktora, reći da je „tigar od papira“. Pažnju privlači Mejsanovo predviđanje da će Izrael, čiji su interesi tokom poslednje 64 godine bili u ratovanju, „morati da izbegava da ulazi u bilo kakve sukobe, jer je to sada pitanje života ili smrti“. Ovakvom procenom rukovode se i određene političke snage i deo javnog mnjenja u Izraelu, što dovodi do opiranja rezolutnom kursu premijera Netanijahua i njegove koalicione vlade, pa čak i uličnih protesta. Hamasove rakete dosad su mu, međutim, uvek priticale u pomoć. Da li će se tako i nastaviti posle najnovijeg primirja, ali i spektakularnog obeležavanja 25. rođendana ove militantne palestinske organizacije u Gazi i ponavljanja zaveta o uništenju Izraela, kao konačnog cilja palestinske borbe, na koji se pred hiljadama euforičnih pristalica obavezao Halid Mešal, Hamasov lider u egzilu, a koji je za ovu priliku iz Egipta prešao u Gazu? Ne bi trebalo zaboraviti ni to da su Palestincima u Gazi u jeku izraelskog bombardovanja neposrednu podršku na terenu pružili ministri inostranih poslova Egipta i Tunisa, što bi još nedavno bilo nezamislivo. Obojica predstavljaju novoformirane islamističke vlade, s ideološkim pedigreom iz rasadnika „Muslimanske braće“, a istom jatu pripada i netom ustoličeni vođa objedinitelj krajnje heterogene sirijske opozicije, navodno umereni Ahmed Muaz al Hatib, odranije poznat po žustrim antijevrejskim istupima, naravno iz Kaira. Pod ideološkim vođstvom i uz koordinaciju od strane „Muslimanske braće“, islamistički obruč oko Izraela se sve konzistentnije uobličava i počinje stezati. Izraelci zaista nemaju dobrih razloga da se raduju eventualnom padu Bašara al Asada! Nije, međutim, uopšte izvesno da će Izrael na sve ovo reagovati izbegavanjem bilo kakvih sukoba, kako pretpostavlja Tjeri Mejsan, premda se i unutar koalicije na vlasti u Tel Avivu sve češće mogu čuti glasovi, čak i sa desnice, koji pozivaju na pragmatično prilagođavanje nepovoljnoj konjunkturi i veću otvorenost za kompromise. Teško je poverovati da je zagovornik tvrde linije, potpredsednik Vlade i ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, uoči važnih izbora, podneo ostavku samo zbog optužbi za opstrukciju pravnog postupka. Možda će se Izrael zaista prikloniti defanzivnijem držanju, a možda će izlaz iz stalnog slabljenja vlastite pozicije potražiti baš u maksimalnom zaoštravanju situacije, kako bi svoje glavne prekookeanske saveznike i pokrovitelje stavio pred svršen čin i prinudio da ga i dalje bezrezervno podržavaju. Videće se uskoro.
