Почетна / Друштво / Прислушни апарат

Прислушни апарат

Сазнали смо на који су начин нелегално прислушкивани Томислав Николић и Александар Вучић. Тако да нам сад остаје само да добијемо одговоре на два много важнија питања – ко је тај ко је злоупотребљавао службе безбедности, и чија се још имена и бројеви телефона налазе међу хиљадама прислушкиваних, а да за то није било разлога које предвиђа закон

Александар Вучић, први потпредседник Владе Србије задужен за борбу против корупције и жртва незаконитог прислушкивања, испунио је обећање које је дао прошле недеље; обећање да ће до краја те, прошле недеље, у јавност изаћи са подацима о прислушкивању. Испунио га је тако да су, после доказа које је изнео у суботу, незадовољни остали и они који би требало да буду срећни зато што је Вучић одржао реч, и они који су прижељкивали да од његове речи не буде ништа. Вучић је, наиме, о афери (пара)државног прислушкивања највиших државних функционера открио таман онолико колико је довољно да му се не приговори да није открио ништа. Што ће рећи да је иза тог открића остало много више питања него јасних одговора.

 

(ПАРА)ПОЛИТИЧКЕ МЕРЕ Опасне везе у врху српске државе на видело су избиле пре две недеље, када су председник Србије Томислав Николић и потпредседник Владе Александар Вучић, један за другим, у јавност изашли са открићем да је „једна група по налогу МУП-а прислушкивала највише државне функционере“. После почетних (медијских) сумњи да иза једне групе стоји начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић, и пошто је та сумња с УКП-а пребачена на Службу за борбу против организованог криминала (СБПОК) и њено Одељење за високо-технолошки криминал, истрага криваца одједном је утихнула. Делом – делом – зато што се чекало испуњење Вучићевог обећања. А обећао је, саопштивши да је „шокиран лажима које поједини представници МУП-а и Владе Републике Србије пласирају у појединим медијима поводом прислушкивања највиших државних функционера“, да ће до краја недеље „изнети податке о начину на који су прислушкивани политичари и ко је и какву улогу имао у том систему“. Своје обећање Вучић је испунио само до пола.
Изнео је, наиме, податке о начину на који су прислушкивани политичари, али не и „ко је и какву улогу имао у том систему“. Прво ћемо о начину, а онда о улогама.
Што се начина тиче, Вучић је објаснио да су се он, Николић и председник Скупштине Србије Небојша Стефановић на удару мера (прислушкивања, вађења листинга), као покриће за тај удар, нашли пошто је пресретнута њихова комуникација с неким ко је већ на мерама. Конкретно: „Наиме, постоји нека оперативна акција, неретко политичког карактера. А пошто сам лично у питању, а неки говоре да се то везује са криминалцем, ево, реч је о новинару Владимиру Ђукановићу који је стављен на мере још 2009. године, иначе члан је СНС. То је било искоришћено за вађење листинга Томислава Николића и мог листинга, и стављања на мере надзора. То је било 2009. и 2010. године.“ Додао је Вучић и да је последњи случај узимања захтева за његове, и листинге Небојше Стефановића, „због лица Звонимира М. Њега до сада никада нисмо ни видели, ни чули. Реч је о неком продуценту, културном раднику, не знам о чему се ради, очигледно да је реч о маски да би се дошло до наших контаката и кретања.“ Све у свему, навео је потпредседник Владе Србије, од 1. априла до 8. новембра његово се име спомиње у 84 извештаја о електронском надзору телекомуникација и информационих система, а Николићево у 103 таква извештаја, при чему су Николићу и њему у том периоду „урађена“ и по четири листинга.
Посебно пак забрињава следећа Вучићева информација: Николићу су једном – додуше безуспешно – покушали да изваде листинг пошто је постао председник Србије, док је, што се Вучића тиче, „било једно узимање листинга“ од када је постао потпредседник Владе Србије (бележимо, овде, извесно несагласје између ове, и тврдње премијера и министра полиције Ивице Дачића, који је рекао да током мандата актуелне владе није узет ниједан листинг телефонских позива највиших државних функционера, већ да је остало само на покушају).
Надзирање комуникација (а тиме и кретања) државних функционера једна је димензија ове приче; сведочи о постојању парадражавних, малигних структура које, приватизујући најосетљивије државне ресурсе, приватизују и саму државу у сврхе које по природи ствари не могу да буду корисне за државу. Али проблем је и многоструко шири, и искрсава чим се постави једноставно питање: ако су се (они) усудили да пресретну комуникације нај(за)штићенијих (председника државе, потпредседника владе и министра одбране, председника скупштине), колико ли су тек пресретали све остале који немају тај, то јест имају никакав степен заштите својих комуникација, телефонских и онлајн? Судећи по подацима које је објавио дневник „Информер“, позивајући се на поверљиви извештај Безбедносно-информативне агенције, број надзираних у Србији мери се хиљадама (преко 12 и по хиљада прошле и претпрошле године, више од 11 хиљада до новембра ове године); у примени мера, према овим подацима, убедљиво је предњачио МУП, за њим, са скоро дупло мање, БИА, а убедљиво најмање прислушних мера (тек неколико десетина, спрам више хиљада) примењивала је ВБА, Војнобезбедносна агенција. Ове бројке су, при том, упадљиво и драстично повећане откако је Демократска странка дошла на власт, а Дачићев и Вучићев заједнички пријатељ Мики Ракић (како подсећа „Политика“) преузео контролу над службама безбедности…
Наравно да проблем није само у бројкама; задатак служби безбедности и јесте да прислушкују све за које постоје законски разлози и основи. Али пример који је навео Александар Вучић – прислушкивање новинара Владимира Ђукановића – јасно сведочи о злоупотребама прислушних уређаја, метода и овлашћења. Ако је прислушкиван један новинар, колико је још новинара, и ко зна кога још, нелегално прислушкивано у прошлом периоду? Сетимо се да су државни органи већ били ухваћени у противзаконитом прислушкивању Љиљане Смајловић, председнице Удружења новинара Србије, новинара Вука Цвијића, адвоката Томе Филе… Уколико је овогодишња смена власти заиста означила и раскид са оваквом злоупотребом државних ресурса – злоупотреби оличеној сада у прислушкивању новинара Владимира Ђукановића – нова власт дужна је да нам обелодани ко је још, на сличан начин, прислушкиван. Овај одговор, првенствено, очекујемо од Александра Вучића, зато што је он и обелоданио читаву причу, и зато што је, уосталом, као шеф Бироа за координацију службама безбедности Србије, за то и надлежан.

ПОЛИЦИЈСКО ПОДЗЕМЉЕ Пут до тога, међутим, води преко оног другог, још неиспуњеног дела његовог прошлонедељног обећања. До открића „ко је и какву улогу имао у том систему“ противзаконитог прислушкивања највиших државних функционера. О томе, рекао је Вучић, неће говорити док се не заврше предистражне радње. А тада: „Кад будемо то урадили, онда ћемо изаћи у јавност и видећете брзо по догађајима у одређеним државним органима шта смо установили.“ Имајући ову најаву у виду, не сматрамо безначајним што је, испуњавајући (делимично) своје обећање, Вучић посебно истакао улогу СБПОК-а, на коју је иначе и „Печат“ указао у прошлом броју: „Телеком је 2010. године и 2011. године набавио додатну опрему по налогу Службе за борбу против организованог криминала, и у том периоду се појачава ‚проширење мера‘, што је правна празнина и могућност прикупљања више информација и података које на политичком и медијском тржишту могу некоме да донесу добробит, а некоме не.“ Паметноме доста? На челу СБПОК-а, додајмо, налази се Светислав Бато Ђуровић, кога је на ту функцију поставио Ивица Дачић када је, 2008. године, први пут постао министар српске полиције.
Са овим ће се расплетом у српском полицијском подземљу поклопити – случај је тако удесио или није – и избор новог директора полиције, кога поставља Влада Србије на предлог министра, по спроведеном конкурсу. Конкурс ће, како је најављено, бити отворен ове недеље, и већ се назиру главни кандидати. С једне стране је досадашњи први српски полицајац Милорад Вељовић који, по незваничним информацијама, има подршку Александра Вучића, али, наводно, и добре везе са америчком администрацијом (због откривања клана Дарка Шарића); Вељовић пак нема подршку министра Дачића (Дачић је Вељовићу отворено препоручио да оде у дипломатију, а овај му јавно обећао да ће се поново кандидовати за директора полиције) зато што ту подршку има Милан Димитријевић, актуелни начелник Управе за међународну оперативну сарадњу МУП-а Србије. Димитријевић је (или тако слови) близак са својим земљаком из Сурдулице Ивицом Тончевим, питорескним и имућним дипломираним менаџером који је од Дачићевог саветника за европске интеграције (у прошлој влади) постао Дачићев – сада премијеров – саветник за националну безбедност, те би отуда и могла да потиче идеја о Димитријевићевој директорској кандидатури.
Од именовања директора полиције, опет, зависи и (пре)уређење свих оперативних делова полиције, а тиме и оно што ће полиција радити или неће урадити, у наредном периоду, од борбе с високом корупцијом надаље. С обзиром на то, не смемо ни да замислимо колико ће политичких, параполитичких, финансијских и ко зна којих још кругова покушати да се умеша у ово именовање. А то нас пак враћа на Вучићеву најаву (претњу?) „догађајима у одређеним државним органима“, пошто се и дефинитивно утврди ко је противправно прислушкивао највиши државни врх. Или се то неће ни утврдити? Могуће је да ћемо то сазнати и пре рока, већ када видимо ко је изабран за првог српског полицајца…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *