Prislušni aparat

Saznali smo na koji su način nelegalno prisluškivani Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Tako da nam sad ostaje samo da dobijemo odgovore na dva mnogo važnija pitanja – ko je taj ko je zloupotrebljavao službe bezbednosti, i čija se još imena i brojevi telefona nalaze među hiljadama prisluškivanih, a da za to nije bilo razloga koje predviđa zakon

Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije zadužen za borbu protiv korupcije i žrtva nezakonitog prisluškivanja, ispunio je obećanje koje je dao prošle nedelje; obećanje da će do kraja te, prošle nedelje, u javnost izaći sa podacima o prisluškivanju. Ispunio ga je tako da su, posle dokaza koje je izneo u subotu, nezadovoljni ostali i oni koji bi trebalo da budu srećni zato što je Vučić održao reč, i oni koji su priželjkivali da od njegove reči ne bude ništa. Vučić je, naime, o aferi (para)državnog prisluškivanja najviših državnih funkcionera otkrio taman onoliko koliko je dovoljno da mu se ne prigovori da nije otkrio ništa. Što će reći da je iza tog otkrića ostalo mnogo više pitanja nego jasnih odgovora.

(PARA)POLITIČKE MERE Opasne veze u vrhu srpske države na videlo su izbile pre dve nedelje, kada su predsednik Srbije Tomislav Nikolić i potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, jedan za drugim, u javnost izašli sa otkrićem da je „jedna grupa po nalogu MUP-a prisluškivala najviše državne funkcionere“. Posle početnih (medijskih) sumnji da iza jedne grupe stoji načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović, i pošto je ta sumnja s UKP-a prebačena na Službu za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) i njeno Odeljenje za visoko-tehnološki kriminal, istraga krivaca odjednom je utihnula. Delom – delom – zato što se čekalo ispunjenje Vučićevog obećanja. A obećao je, saopštivši da je „šokiran lažima koje pojedini predstavnici MUP-a i Vlade Republike Srbije plasiraju u pojedinim medijima povodom prisluškivanja najviših državnih funkcionera“, da će do kraja nedelje „izneti podatke o načinu na koji su prisluškivani političari i ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu“. Svoje obećanje Vučić je ispunio samo do pola.
Izneo je, naime, podatke o načinu na koji su prisluškivani političari, ali ne i „ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu“. Prvo ćemo o načinu, a onda o ulogama.
Što se načina tiče, Vučić je objasnio da su se on, Nikolić i predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović na udaru mera (prisluškivanja, vađenja listinga), kao pokriće za taj udar, našli pošto je presretnuta njihova komunikacija s nekim ko je već na merama. Konkretno: „Naime, postoji neka operativna akcija, neretko političkog karaktera. A pošto sam lično u pitanju, a neki govore da se to vezuje sa kriminalcem, evo, reč je o novinaru Vladimiru Đukanoviću koji je stavljen na mere još 2009. godine, inače član je SNS. To je bilo iskorišćeno za vađenje listinga Tomislava Nikolića i mog listinga, i stavljanja na mere nadzora. To je bilo 2009. i 2010. godine.“ Dodao je Vučić i da je poslednji slučaj uzimanja zahteva za njegove, i listinge Nebojše Stefanovića, „zbog lica Zvonimira M. Njega do sada nikada nismo ni videli, ni čuli. Reč je o nekom producentu, kulturnom radniku, ne znam o čemu se radi, očigledno da je reč o maski da bi se došlo do naših kontakata i kretanja.“ Sve u svemu, naveo je potpredsednik Vlade Srbije, od 1. aprila do 8. novembra njegovo se ime spominje u 84 izveštaja o elektronskom nadzoru telekomunikacija i informacionih sistema, a Nikolićevo u 103 takva izveštaja, pri čemu su Nikoliću i njemu u tom periodu „urađena“ i po četiri listinga.
Posebno pak zabrinjava sledeća Vučićeva informacija: Nikoliću su jednom – doduše bezuspešno – pokušali da izvade listing pošto je postao predsednik Srbije, dok je, što se Vučića tiče, „bilo jedno uzimanje listinga“ od kada je postao potpredsednik Vlade Srbije (beležimo, ovde, izvesno nesaglasje između ove, i tvrdnje premijera i ministra policije Ivice Dačića, koji je rekao da tokom mandata aktuelne vlade nije uzet nijedan listing telefonskih poziva najviših državnih funkcionera, već da je ostalo samo na pokušaju).
Nadziranje komunikacija (a time i kretanja) državnih funkcionera jedna je dimenzija ove priče; svedoči o postojanju paradražavnih, malignih struktura koje, privatizujući najosetljivije državne resurse, privatizuju i samu državu u svrhe koje po prirodi stvari ne mogu da budu korisne za državu. Ali problem je i mnogostruko širi, i iskrsava čim se postavi jednostavno pitanje: ako su se (oni) usudili da presretnu komunikacije naj(za)štićenijih (predsednika države, potpredsednika vlade i ministra odbrane, predsednika skupštine), koliko li su tek presretali sve ostale koji nemaju taj, to jest imaju nikakav stepen zaštite svojih komunikacija, telefonskih i onlajn? Sudeći po podacima koje je objavio dnevnik „Informer“, pozivajući se na poverljivi izveštaj Bezbednosno-informativne agencije, broj nadziranih u Srbiji meri se hiljadama (preko 12 i po hiljada prošle i pretprošle godine, više od 11 hiljada do novembra ove godine); u primeni mera, prema ovim podacima, ubedljivo je prednjačio MUP, za njim, sa skoro duplo manje, BIA, a ubedljivo najmanje prislušnih mera (tek nekoliko desetina, spram više hiljada) primenjivala je VBA, Vojnobezbednosna agencija. Ove brojke su, pri tom, upadljivo i drastično povećane otkako je Demokratska stranka došla na vlast, a Dačićev i Vučićev zajednički prijatelj Miki Rakić (kako podseća „Politika“) preuzeo kontrolu nad službama bezbednosti…
Naravno da problem nije samo u brojkama; zadatak službi bezbednosti i jeste da prisluškuju sve za koje postoje zakonski razlozi i osnovi. Ali primer koji je naveo Aleksandar Vučić – prisluškivanje novinara Vladimira Đukanovića – jasno svedoči o zloupotrebama prislušnih uređaja, metoda i ovlašćenja. Ako je prisluškivan jedan novinar, koliko je još novinara, i ko zna koga još, nelegalno prisluškivano u prošlom periodu? Setimo se da su državni organi već bili uhvaćeni u protivzakonitom prisluškivanju Ljiljane Smajlović, predsednice Udruženja novinara Srbije, novinara Vuka Cvijića, advokata Tome File… Ukoliko je ovogodišnja smena vlasti zaista označila i raskid sa ovakvom zloupotrebom državnih resursa – zloupotrebi oličenoj sada u prisluškivanju novinara Vladimira Đukanovića – nova vlast dužna je da nam obelodani ko je još, na sličan način, prisluškivan. Ovaj odgovor, prvenstveno, očekujemo od Aleksandra Vučića, zato što je on i obelodanio čitavu priču, i zato što je, uostalom, kao šef Biroa za koordinaciju službama bezbednosti Srbije, za to i nadležan.

POLICIJSKO PODZEMLJE Put do toga, međutim, vodi preko onog drugog, još neispunjenog dela njegovog prošlonedeljnog obećanja. Do otkrića „ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu“ protivzakonitog prisluškivanja najviših državnih funkcionera. O tome, rekao je Vučić, neće govoriti dok se ne završe predistražne radnje. A tada: „Kad budemo to uradili, onda ćemo izaći u javnost i videćete brzo po događajima u određenim državnim organima šta smo ustanovili.“ Imajući ovu najavu u vidu, ne smatramo beznačajnim što je, ispunjavajući (delimično) svoje obećanje, Vučić posebno istakao ulogu SBPOK-a, na koju je inače i „Pečat“ ukazao u prošlom broju: „Telekom je 2010. godine i 2011. godine nabavio dodatnu opremu po nalogu Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, i u tom periodu se pojačava ‚proširenje mera‘, što je pravna praznina i mogućnost prikupljanja više informacija i podataka koje na političkom i medijskom tržištu mogu nekome da donesu dobrobit, a nekome ne.“ Pametnome dosta? Na čelu SBPOK-a, dodajmo, nalazi se Svetislav Bato Đurović, koga je na tu funkciju postavio Ivica Dačić kada je, 2008. godine, prvi put postao ministar srpske policije.
Sa ovim će se raspletom u srpskom policijskom podzemlju poklopiti – slučaj je tako udesio ili nije – i izbor novog direktora policije, koga postavlja Vlada Srbije na predlog ministra, po sprovedenom konkursu. Konkurs će, kako je najavljeno, biti otvoren ove nedelje, i već se naziru glavni kandidati. S jedne strane je dosadašnji prvi srpski policajac Milorad Veljović koji, po nezvaničnim informacijama, ima podršku Aleksandra Vučića, ali, navodno, i dobre veze sa američkom administracijom (zbog otkrivanja klana Darka Šarića); Veljović pak nema podršku ministra Dačića (Dačić je Veljoviću otvoreno preporučio da ode u diplomatiju, a ovaj mu javno obećao da će se ponovo kandidovati za direktora policije) zato što tu podršku ima Milan Dimitrijević, aktuelni načelnik Uprave za međunarodnu operativnu saradnju MUP-a Srbije. Dimitrijević je (ili tako slovi) blizak sa svojim zemljakom iz Surdulice Ivicom Tončevim, pitoresknim i imućnim diplomiranim menadžerom koji je od Dačićevog savetnika za evropske integracije (u prošloj vladi) postao Dačićev – sada premijerov – savetnik za nacionalnu bezbednost, te bi otuda i mogla da potiče ideja o Dimitrijevićevoj direktorskoj kandidaturi.
Od imenovanja direktora policije, opet, zavisi i (pre)uređenje svih operativnih delova policije, a time i ono što će policija raditi ili neće uraditi, u narednom periodu, od borbe s visokom korupcijom nadalje. S obzirom na to, ne smemo ni da zamislimo koliko će političkih, parapolitičkih, finansijskih i ko zna kojih još krugova pokušati da se umeša u ovo imenovanje. A to nas pak vraća na Vučićevu najavu (pretnju?) „događajima u određenim državnim organima“, pošto se i definitivno utvrdi ko je protivpravno prisluškivao najviši državni vrh. Ili se to neće ni utvrditi? Moguće je da ćemo to saznati i pre roka, već kada vidimo ko je izabran za prvog srpskog policajca…