Почетна / Култура / „ОТВОРЕНИ ОКТОБАРСКИ САЛОН“ – Шамар провинцијализацији престонице

„ОТВОРЕНИ ОКТОБАРСКИ САЛОН“ – Шамар провинцијализацији престонице

Пише Невенка Стојчевић

Како је у минулим годинама изневераван аутентични дух „Октобарског салона“, и шта све уметници сада чине да би овој, некада значајној, ликовној манифестацији вратили достојанство

Београдски „Октобарски салон“, некада најпрестижнија изложба врхунског домаћег ликовног стваралаштва, данас је манифестација која доживљава озбиљну концепцијску и креативну кризу. Ове године, српско-фински кустоски пар Бранислав Димитријевић и Мика Ханула, означили су га као „традиционалну јесењу смотру визуелне савремене уметности“, 53. по реду, иако је његова концепција суштински промењена и скоро да нема никакве везе са првобитном традиционалном манифестацијом. Огорчени јефтиним подилажењем свему што долази из иностранства, београдски сликари одлучили су да направе алтернативну изложбу под ведрим небом „Отворени Октобарски салон“, и то баш 20. октобра на Дан ослобођења Београда.
Својеврсни перформанс, у организацији академског сликара Зорана Чалије Чарлија, трајао је само један дан, али је ова манифестација окупила на једном месту чак осамдесет сликара и вајара. Своја дела они су изложили у сунцем обасјаном паркићу новобеоградског Блока 23, на радост уметника и око 500 радозналих посетилаца. Међу излагачима нашла су се и нова, али и позната имена. Међу „проверенима“, да поменемо овом приликом само део тих имена, јесу и сликари Александар Луковић Лукијан, Божидар Дамјановски, Велизар Крстић, Тома Сухељски, Станка Тодоровић и млади Мане Шакић, као и вајари Тома Тодоровић и Никола Вукосављевић. Они су окачили своје слике по дрвећу, а скулптуре поставили на траву, и то је био сјајан догађај, који – за „Печат“ – коментаришу организатор, али и деценијама истакнути и угледни актери живота и стваралаштва националне ликовне сцене.
„Већ више од деценије у Србији самозвана културна елита покушава да изврши еутаназију националне културе, пре свега ликовног стваралаштва. Већ 10 година нам не раде Народни музеј и Музеј савремене уметности. Доскоро није радила ни Народна библиотека Србије, а када је прорадила сазнали смо да су многе значајне књиге завршиле у контејнерима. Најзначајније археолошко налазиште у Европи, Винча, једва добије нека средства за одржавање, а камоли за ископавање. Огромним средствима подржавају се накарадни пројекти који по некаквом правилу промовишу и потенцирају неморал, антинационализам, исмевају патриотизам, духовност и православље“, каже Чалија.
Уметници од интегритета, по мишљењу овог сликара, повукли су се и заћутали пред агресивним незнањем које потискује слободарски и стваралачки дух. Таквом политиком према сопственој националној култури, држава је учинила да уметници, уместо да буду амбасадори своје земље и преносе српску културу васколиком свету, постану грађани другог реда. А један „Октобарски салон“ за месец дана колико траје добије више средстава него УЛУС и УЛУПУС заједно за своје програме на годишњем нивоу.
„Испровоцирани чланови УЛУС и УЛУПУС одлучили су да ‚Отвореним Октобарским салоном‘ покажу своју живост и жилавост, али и дела којима могу да се покажу сопственом народу и свету. У парку Милентија Поповића 36 – 70 приказана су дела 74 аутора, углавном слике и скулптуре, графике и проширени медији – видео радови. На жалост љубитеља уметности, изложба је трајала само један дан. Није, међутим, имала скоро никакву медијску подршку. Датум 20. октобар изабрали смо због симболике, због ослобођења Београда и доделе ‚Октобарске награде‘. Наш жири је награду ‚Отвореног Октобарског салона‘ доделио сликару Зорану Јовановићу Добротину, а награда је била вербална, јер изложба није финансирана ниједним динаром. Ово што смо урадили само је почетак и апел Министарству културе да ‚Октобарски салон‘ врати уметницима који су га и основали“, поручио је Чалија.
Водећи српски историчар уметности и ликовни критичар Никола Кусовац, присутан и на алтернативном Салону, овим поводом говори и присећа се почетака „правог“ „Октобарског салона“.

[restrictedarea] „Далеке 1960. године, као апсолвент историје уметности, био сам чувар и водич ‚Октобарског салона‘. Одржавао се у Масариковој улици где су сада гараже, и био престижна ликовна смотра која је из године у годину бивала све значајнија. Када би неки сликар добио награду ‚Октобарског салона‘, било је то велико уметничко признање, и тако је било све до осамдесетих година када је ова манифестација почела да запада у кризу јер је већ друго трајала. Велика уметничка имена, која су потоњи академици, престала су више да излажу на ‚Салону‘, зато што своје радове нису хтели да изложе оцени сумњивих комисија, пошто се догодило да рад Недељка Гвозденовића није био примљен на изложбу. Све су то искористили они који су хтели да разоре ‚Октобарски салон‘, и да га преиначе“, прича Кусовац.
Сећа се наш саговорник како се, „одједном и ненадано“, ту нашла Горица Мојовић, „сива еминенција“ у култури града Београда.
„Стигла је право из Комитета, као одан партијски радник, јер је сада требало да докаже наклоност ка демократским променама. И почела је здушно да подржава оне који су се критички односили према ‚Октобарском салону‘. Највећи део озбиљних уметника после разложних расправа закључио је да не би требало преиначавати суштину ове манифестације, али је превладао став партијске раднице. Преузевши културу града, Мојовић је почела да отвара простор за оно што ће потпуно превладати доласком демократа на власт. Суштина ‚Октобарског салона‘ одједном је изневерена, и он је престао да буде ликовна смотра, иако би требало да покрива делатност око 5.000 ликовних и примењених уметника Србије“, наводи историчар уметности.
У процесу разарања „Октобарског салона“ и његовог превођења у једну међународну изложбу, тврди Кусовац, појавили су се неки кустоси и неки селектори из иностранства.
„Тако је почела провинцијализација Београда, и сада под именом ‚Октобарски салон‘ имамо типично провинцијску, искомплексирану манифестацију, потпуно једнострану јер прима само туђе радове, а размене нема. Ове године селектори су Финкиња Мика Ханула и Бранислав Димитријевић, син недавно преминулог Војина Димитријевића, захваљујући чијим заслугама је његова снаха Бранислава Анђелковић Димитријевић постала управник Музеја савремене уметности. Она је, рекао бих, без икаквог угледа и квалификација у струци, на ово место постављена, између осталог, и после великог претходника Миодрага Б. Протића“, истиче Кусовац.
Наш саговорник напомиње и да нема ништа против да Димитријевић сада од „Октобарског салона“ прави неку међународну акцију, али да она у том случају не може да носи назив „Октобарски салон“ и узима новац који је намењен представљању наших сликара.
„То је проста отимачина. Узели су и име, у чему је поново главну улогу одиграла Горица Мојовић окружена Сорошевим људима, тим отуђеним центром моћи, који је био против свега што би могло да ‚воња‘ на српско и Србију. Наравно да су одмах избацили оне који су представљали национални дух. Политика понижавања траје до данас, јер ових дана су се представници Културног центра Београда, Културконтакта из Беча и неко наше друштво са називом ‚Арт едјукејшн‘, састали са намером да нашу наводно провинцијску, београдску средину упознају са резултатима уметности у Бечу. Одмах сам их подсетио, прича Кусовац, на мог школског колегу Косту Богдановића који је недавно преминуо и који је на арт едукацији у Музеју савремене уметности, наравно пре Анђелковићеве, толико много оригиналног урадио да би они могли да уче од нас. Зашто бисмо се ми угледали на некога, а имамо своје аутентичне уметнике. Коста је до те мере у педагошком смислу био значајан да је превазилазио сам рад Музеја. А они сад увозе неку сумњиву европску робу. Потпуно заборављају наше великане, и под циничним називом ‚Гуд лајф‘ (‚Добар живот‘) Димитријевић нам сада нуди распад, смрадеж, у једној девастираној кући, иначе веома значајној задужбини великог херцеговачког Србина Луке Ћеловића. Ми јесмо све сиромашнији, али Димитријевић користи ту запуштеност задужбине. Већ неколико салона уназад, откако су преузели ‚Октобарски салон‘, званични културњаци здушно доводе селекторе из иностранства, како би после они путовали у њихове земље“, уверен је Кусовац.
Акцији домаћих уметника који су се латили организације алтернативног Октобарског салона, наш саговорник пружа подршку.
„Добро да је једна група уметника направила ‚Отворени Октобарски салон‘, са сликарима и вајарима од имена и презимена. А на њихов ‚Октобарски салон‘ не долази нико, јер они су отуд протерали све што ваља, не дозвољавају да ту буде и Запад и Исток, и слика и икона, и телесно и духовно. Не долази им ни Света Бошњак, ни Станислав Живковић, ни Ђорђе Кадијевић, па ни ја. Зато би ‚Октобарски салон‘ требало да се врати сликарима и примењеним уметницима, да му се заштити име, јер од 5. октобра 2000. њега је сасвим преузела антисрпска линија по задатку Сороша. Нисам ној и нећу пред том чињеницом да држим главу у песку“, изричит је Кусовац.
И академски сликар Александар Луковић Лукијан, бивши редовни професор ФЛУ, сада један од излагача на алтернативном салону, сећа се да је „Октобарски салон“, када је први пут отворен, био културни догађај који је Београду донео славу.
„За нас сликаре била је то сјајна могућност да покажемо шта радимо и упоредимо своје могућности. Интерес за сликарство, и културу уопште, у Београду је нагло почео да расте. До тада су само посвећеници ишли на изложбе. ‚Октобарски салон‘ је трајао дуго и на опште задовољство сви смо чекали да он дође. Онда се одједном догодило да ‚Октобарског салона‘ нема, да ми на њему не можемо да учествујемо. Дошла је нека нова концепција уметности, дошли су неки мултимедијалци са перформансима, у којима излажу разне досетке и штосoве. Одједном су слике изгубиле место на ‚Октобарском салону‘, а демократска партија која је била на власти олако прихватила ту концептуалну уметност која је, заправо, постала државна уметност“, закључује Лукијан.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Bravo Redakciji i Nevenki,(i Kusovcu,)napokon docekasmo da neko otvoreno kaze o onima koji su za 10 godina unistili kulturu ovoga naroda stvaranu vekovima… pod kvazimotom „savremeno“ SIC!
    Dosta je narodu vise te pljacke i ispraznog Morbidarijuma…
    Cestitam i organizatoru i umetnicima koji su pristali da pokazu da i Srbija ima sta da pokaze, a ne samo da se kopira sa Zapada svaka
    trivijalna budalastina, a za to cak dobiju i dobre pare…




    0



    0
  2. da li bi mogao’pečat’,ipak,da izađe u susret i dozvoli besplatan ulaz na vaš portal upravo izopštenim umetnicim(od strane srpskih euforičara)koji se sve vreme,od 5.oktobra,prevasptavaju modernističkim metodama a koje srpski EUropljani sprovode na način prekrajanja,kriminalizacije,revizije,brisanja,zatvaranja,ekonomskog i psihofizičkog iscrpljivanja svih drugih…?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *