„OTVORENI OKTOBARSKI SALON“ – Šamar provincijalizaciji prestonice

Piše Nevenka Stojčević

Kako je u minulim godinama izneveravan autentični duh „Oktobarskog salona“, i šta sve umetnici sada čine da bi ovoj, nekada značajnoj, likovnoj manifestaciji vratili dostojanstvo

Beogradski „Oktobarski salon“, nekada najprestižnija izložba vrhunskog domaćeg likovnog stvaralaštva, danas je manifestacija koja doživljava ozbiljnu koncepcijsku i kreativnu krizu. Ove godine, srpsko-finski kustoski par Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, označili su ga kao „tradicionalnu jesenju smotru vizuelne savremene umetnosti“, 53. po redu, iako je njegova koncepcija suštinski promenjena i skoro da nema nikakve veze sa prvobitnom tradicionalnom manifestacijom. Ogorčeni jeftinim podilaženjem svemu što dolazi iz inostranstva, beogradski slikari odlučili su da naprave alternativnu izložbu pod vedrim nebom „Otvoreni Oktobarski salon“, i to baš 20. oktobra na Dan oslobođenja Beograda.
Svojevrsni performans, u organizaciji akademskog slikara Zorana Čalije Čarlija, trajao je samo jedan dan, ali je ova manifestacija okupila na jednom mestu čak osamdeset slikara i vajara. Svoja dela oni su izložili u suncem obasjanom parkiću novobeogradskog Bloka 23, na radost umetnika i oko 500 radoznalih posetilaca. Među izlagačima našla su se i nova, ali i poznata imena. Među „proverenima“, da pomenemo ovom prilikom samo deo tih imena, jesu i slikari Aleksandar Luković Lukijan, Božidar Damjanovski, Velizar Krstić, Toma Suheljski, Stanka Todorović i mladi Mane Šakić, kao i vajari Toma Todorović i Nikola Vukosavljević. Oni su okačili svoje slike po drveću, a skulpture postavili na travu, i to je bio sjajan događaj, koji – za „Pečat“ – komentarišu organizator, ali i decenijama istaknuti i ugledni akteri života i stvaralaštva nacionalne likovne scene.
„Već više od decenije u Srbiji samozvana kulturna elita pokušava da izvrši eutanaziju nacionalne kulture, pre svega likovnog stvaralaštva. Već 10 godina nam ne rade Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Doskoro nije radila ni Narodna biblioteka Srbije, a kada je proradila saznali smo da su mnoge značajne knjige završile u kontejnerima. Najznačajnije arheološko nalazište u Evropi, Vinča, jedva dobije neka sredstva za održavanje, a kamoli za iskopavanje. Ogromnim sredstvima podržavaju se nakaradni projekti koji po nekakvom pravilu promovišu i potenciraju nemoral, antinacionalizam, ismevaju patriotizam, duhovnost i pravoslavlje“, kaže Čalija.
Umetnici od integriteta, po mišljenju ovog slikara, povukli su se i zaćutali pred agresivnim neznanjem koje potiskuje slobodarski i stvaralački duh. Takvom politikom prema sopstvenoj nacionalnoj kulturi, država je učinila da umetnici, umesto da budu ambasadori svoje zemlje i prenose srpsku kulturu vaskolikom svetu, postanu građani drugog reda. A jedan „Oktobarski salon“ za mesec dana koliko traje dobije više sredstava nego ULUS i ULUPUS zajedno za svoje programe na godišnjem nivou.
„Isprovocirani članovi ULUS i ULUPUS odlučili su da ‚Otvorenim Oktobarskim salonom‘ pokažu svoju živost i žilavost, ali i dela kojima mogu da se pokažu sopstvenom narodu i svetu. U parku Milentija Popovića 36 – 70 prikazana su dela 74 autora, uglavnom slike i skulpture, grafike i prošireni mediji – video radovi. Na žalost ljubitelja umetnosti, izložba je trajala samo jedan dan. Nije, međutim, imala skoro nikakvu medijsku podršku. Datum 20. oktobar izabrali smo zbog simbolike, zbog oslobođenja Beograda i dodele ‚Oktobarske nagrade‘. Naš žiri je nagradu ‚Otvorenog Oktobarskog salona‘ dodelio slikaru Zoranu Jovanoviću Dobrotinu, a nagrada je bila verbalna, jer izložba nije finansirana nijednim dinarom. Ovo što smo uradili samo je početak i apel Ministarstvu kulture da ‚Oktobarski salon‘ vrati umetnicima koji su ga i osnovali“, poručio je Čalija.
Vodeći srpski istoričar umetnosti i likovni kritičar Nikola Kusovac, prisutan i na alternativnom Salonu, ovim povodom govori i priseća se početaka „pravog“ „Oktobarskog salona“.

[restrictedarea] „Daleke 1960. godine, kao apsolvent istorije umetnosti, bio sam čuvar i vodič ‚Oktobarskog salona‘. Održavao se u Masarikovoj ulici gde su sada garaže, i bio prestižna likovna smotra koja je iz godine u godinu bivala sve značajnija. Kada bi neki slikar dobio nagradu ‚Oktobarskog salona‘, bilo je to veliko umetničko priznanje, i tako je bilo sve do osamdesetih godina kada je ova manifestacija počela da zapada u krizu jer je već drugo trajala. Velika umetnička imena, koja su potonji akademici, prestala su više da izlažu na ‚Salonu‘, zato što svoje radove nisu hteli da izlože oceni sumnjivih komisija, pošto se dogodilo da rad Nedeljka Gvozdenovića nije bio primljen na izložbu. Sve su to iskoristili oni koji su hteli da razore ‚Oktobarski salon‘, i da ga preinače“, priča Kusovac.
Seća se naš sagovornik kako se, „odjednom i nenadano“, tu našla Gorica Mojović, „siva eminencija“ u kulturi grada Beograda.
„Stigla je pravo iz Komiteta, kao odan partijski radnik, jer je sada trebalo da dokaže naklonost ka demokratskim promenama. I počela je zdušno da podržava one koji su se kritički odnosili prema ‚Oktobarskom salonu‘. Najveći deo ozbiljnih umetnika posle razložnih rasprava zaključio je da ne bi trebalo preinačavati suštinu ove manifestacije, ali je prevladao stav partijske radnice. Preuzevši kulturu grada, Mojović je počela da otvara prostor za ono što će potpuno prevladati dolaskom demokrata na vlast. Suština ‚Oktobarskog salona‘ odjednom je izneverena, i on je prestao da bude likovna smotra, iako bi trebalo da pokriva delatnost oko 5.000 likovnih i primenjenih umetnika Srbije“, navodi istoričar umetnosti.
U procesu razaranja „Oktobarskog salona“ i njegovog prevođenja u jednu međunarodnu izložbu, tvrdi Kusovac, pojavili su se neki kustosi i neki selektori iz inostranstva.
„Tako je počela provincijalizacija Beograda, i sada pod imenom ‚Oktobarski salon‘ imamo tipično provincijsku, iskompleksiranu manifestaciju, potpuno jednostranu jer prima samo tuđe radove, a razmene nema. Ove godine selektori su Finkinja Mika Hanula i Branislav Dimitrijević, sin nedavno preminulog Vojina Dimitrijevića, zahvaljujući čijim zaslugama je njegova snaha Branislava Anđelković Dimitrijević postala upravnik Muzeja savremene umetnosti. Ona je, rekao bih, bez ikakvog ugleda i kvalifikacija u struci, na ovo mesto postavljena, između ostalog, i posle velikog prethodnika Miodraga B. Protića“, ističe Kusovac.
Naš sagovornik napominje i da nema ništa protiv da Dimitrijević sada od „Oktobarskog salona“ pravi neku međunarodnu akciju, ali da ona u tom slučaju ne može da nosi naziv „Oktobarski salon“ i uzima novac koji je namenjen predstavljanju naših slikara.
„To je prosta otimačina. Uzeli su i ime, u čemu je ponovo glavnu ulogu odigrala Gorica Mojović okružena Soroševim ljudima, tim otuđenim centrom moći, koji je bio protiv svega što bi moglo da ‚vonja‘ na srpsko i Srbiju. Naravno da su odmah izbacili one koji su predstavljali nacionalni duh. Politika ponižavanja traje do danas, jer ovih dana su se predstavnici Kulturnog centra Beograda, Kulturkontakta iz Beča i neko naše društvo sa nazivom ‚Art edjukejšn‘, sastali sa namerom da našu navodno provincijsku, beogradsku sredinu upoznaju sa rezultatima umetnosti u Beču. Odmah sam ih podsetio, priča Kusovac, na mog školskog kolegu Kostu Bogdanovića koji je nedavno preminuo i koji je na art edukaciji u Muzeju savremene umetnosti, naravno pre Anđelkovićeve, toliko mnogo originalnog uradio da bi oni mogli da uče od nas. Zašto bismo se mi ugledali na nekoga, a imamo svoje autentične umetnike. Kosta je do te mere u pedagoškom smislu bio značajan da je prevazilazio sam rad Muzeja. A oni sad uvoze neku sumnjivu evropsku robu. Potpuno zaboravljaju naše velikane, i pod ciničnim nazivom ‚Gud lajf‘ (‚Dobar život‘) Dimitrijević nam sada nudi raspad, smradež, u jednoj devastiranoj kući, inače veoma značajnoj zadužbini velikog hercegovačkog Srbina Luke Ćelovića. Mi jesmo sve siromašniji, ali Dimitrijević koristi tu zapuštenost zadužbine. Već nekoliko salona unazad, otkako su preuzeli ‚Oktobarski salon‘, zvanični kulturnjaci zdušno dovode selektore iz inostranstva, kako bi posle oni putovali u njihove zemlje“, uveren je Kusovac.
Akciji domaćih umetnika koji su se latili organizacije alternativnog Oktobarskog salona, naš sagovornik pruža podršku.
„Dobro da je jedna grupa umetnika napravila ‚Otvoreni Oktobarski salon‘, sa slikarima i vajarima od imena i prezimena. A na njihov ‚Oktobarski salon‘ ne dolazi niko, jer oni su otud proterali sve što valja, ne dozvoljavaju da tu bude i Zapad i Istok, i slika i ikona, i telesno i duhovno. Ne dolazi im ni Sveta Bošnjak, ni Stanislav Živković, ni Đorđe Kadijević, pa ni ja. Zato bi ‚Oktobarski salon‘ trebalo da se vrati slikarima i primenjenim umetnicima, da mu se zaštiti ime, jer od 5. oktobra 2000. njega je sasvim preuzela antisrpska linija po zadatku Soroša. Nisam noj i neću pred tom činjenicom da držim glavu u pesku“, izričit je Kusovac.
I akademski slikar Aleksandar Luković Lukijan, bivši redovni profesor FLU, sada jedan od izlagača na alternativnom salonu, seća se da je „Oktobarski salon“, kada je prvi put otvoren, bio kulturni događaj koji je Beogradu doneo slavu.
„Za nas slikare bila je to sjajna mogućnost da pokažemo šta radimo i uporedimo svoje mogućnosti. Interes za slikarstvo, i kulturu uopšte, u Beogradu je naglo počeo da raste. Do tada su samo posvećenici išli na izložbe. ‚Oktobarski salon‘ je trajao dugo i na opšte zadovoljstvo svi smo čekali da on dođe. Onda se odjednom dogodilo da ‚Oktobarskog salona‘ nema, da mi na njemu ne možemo da učestvujemo. Došla je neka nova koncepcija umetnosti, došli su neki multimedijalci sa performansima, u kojima izlažu razne dosetke i štosove. Odjednom su slike izgubile mesto na ‚Oktobarskom salonu‘, a demokratska partija koja je bila na vlasti olako prihvatila tu konceptualnu umetnost koja je, zapravo, postala državna umetnost“, zaključuje Lukijan. [/restrictedarea] onlaйn zaйm