Почетна / Документи / Балкански ратови – Нова балканска криза (други део)

Балкански ратови – Нова балканска криза (други део)

Пише др Миле Бјелајац

Oживљавање антисрпске пропаганде из 1913. године

Ко је аутор инструментализованог ишчитавања историје Балканских ратова, те зашто се десио први позив на покретање „хуманитарне интервенције“
против Србије 1913. године

Још је 1996. године позната бугарска историчарка Марија Тодорова („Имагинарни Балкан“) упозорила светску научну и културну јавност да је дошло до поновног извлачења појма Балкан из реалног историјског контекста. Тај појам, посебно у систему америчког високог школства, почео се злоупотребљавати за све и свашта.
Ако је до тада „балканизација“ означавала уситњавање политичких заједница и простора, повратак племенском, заосталом и примитивном, обновљен је тренд да појам значи „друго“ у односу на „цивилизовани свет“. Дакле, ради се о простору где понашање становништва одудара од стандарда понашања које је смислио и прописао цивилизовани свет. „Као и свака генерализација, и ова се заснива на редукционизму, али тај редукционизам, стварање стереотипа о Балкану достигли су такав степен и интензитет да читав дискурс заслужује и захтева посебну анализу“, пише Тодорова. Ова историчарка се не устеже да каже да је њена књига „морално згражање над туђим моралним згражањем“. Ово последње односи се на уводну реч Мортона Абрамовица и предговор репринту „Извештаја Карнегијеве комисије о узроцима и вођењу Балканских ратова, 1914“ који је написао бивши амбасадор у СССР-у и Југославији Џорџ Кенан (1993). Инструментализација и морално ламентирање би се још могли разумети, према Тодоровој, да су писани пре избијања Првог светског рата, али данас после толико тога што је свет проживео од тада, покушај заиста заслужује згражање. С друге стране, он је и подстицај за непрекидно писање о Балкану који се после 1989. почео користити као моћан симбол ван историјског контекста.

ВАРИЈАЦИЈЕ НА ТЕМУ БАЛКАНА На другу врсту данашње инструментализације упозорава Милица Бакић – Хаyден („Варијације на тему ‘Балкан’“). Ради се о очигледним тенденцијама ревизије империјалне прошлости царстава која су међусобно делила Балкан. Једнако се праве хвалоспеви верској и културној толеранцији у аустријској и отоманској царевини. На једној страни се тако трендовски истицало: „Истина је да је ислам постао религија освајачке државе, али он је био космополитска религија која је дала космополитски карактер босанској култури и њеним институцијама“. На другој страни, за аустријску царевину се тврди да је она била „надсубјект историје који осветљава таму људи без историје“. Тај жал и носталгични уздаси за наводним мултикултурализмом отоманске и хазбуршке империје, „где су људи разних етничких и културних обележја складно живели једни поред других“, не помаже да се разуме зашто су се јавили национално ослободилачки покрети који су на крају срушили те империје, пише Бакић-Хyден. Превиђају се и погубне поделе које су управо настале као плод присуства тих царевина. Превиђа се и постојање једне државе у међувремену која је упорно покушавала да те историјски условљене поделе и њихове последице превазиђе. Ту државу, Југославију, као и Чехословачку, Руперт Шолц ће 1991. године означити као последње неправедне последице Версаја које би требало докинути. Дакле, сугеришу нам, вратимо се „провереним“ вредностима које су ратови 1912-1918. потрли.
Као и поменути Абрамовиц и Кенан, те њихови академски преписивачи или писци председничких говора, „преспавали су“ или заборавили да у време нових балканских ратова 1993. године није био захваћен простор на којем су вођени „стари“ Балкански ратови 1912/1913. Ратови до 1995. године вођени су на простору где је трагичне последице оставило наслеђе Другог светског рата, наслеђе немачке окупације и НДХ. Тек упорношћу страног фактора охрабрени су екстремни Албанци да отпочну оружану побуну крајем 1997. године. Дакле, тек тада би се могло говорити о простору где су се одвијали ратови 1912/1913. У светлу наведеног заиста нема места „стручном усхићењу“ Абрамовица што је „случајно и срећно“ открио извештај стар осамдесет година, те да је после читања „схватио да би и други требало да добију прилику да га прочитају“. „То је документ“, пише он „који нам може много помоћи у овој деценији… када балкански сукоб ставља на муке Европу и савест међународне заједнице.“
Када смо недавно на конференцији о Балканским ратовима 1912/1913 у Истанбулу, једном од уводничара, немачком (турском) професору Фикрету Аданиру поставили питање из којег је разлога Отоманска царевина дала сагласност Албанцима на формирање аутономне државе у њеном оквиру (септембар 1912), тачније, да ли је то била последица албанског оружаног устанка (устанака) и њене немоћи или резултат реформе, остали смо без одговора. Није нам одговорено, прво, зашто је дошло до устанка једноверних као и иноверних, а друго, због чега су се исељавали муслимани из једне уређене царевине каква је Аустро-Угарска после окупације Босне и Херцеговине и Санџака 1878, односно анексије БиХ 1908. године. Остаје да нагађамо због чега није било одговора, да ли због једног општег тренда који покушава да утврди „да је све почело 1912“ – до тада су владали хармонични односи и „суживот“ како пише тренди историчар Ноел Малколм („Kosovo: A Short History“).
„Цивилизовани свет не сме да остане по страни и мирно гледа патње недужног цивилног становништва!’’
Да ли је овај крик савести који читамо у медијима пред интервенцију у Либији покушај наметања санкција или нечег другог Сирији, или је он исти као онај из деведесетих када се ратовало у СФРЈ и СР Југославији (Србији)? Да ли је то са и око Балкана 1903. или 1912. године?
„Цивилизовани свет“ (термин који је он сам себи дао – опаска М. Тодорове) почео се узнемиравати због Балкана 1903. године, а потом током Балканских ратова. Историчар Слободан Марковић подсећа да су два викторијанска новинара др Џозеф Дилон (Joseph Dillon) и Џејмс Дејвид Бурчијер (James David Bourchier) подстакнути симпатијама за Македонце изложене репресалијама од стране Турске, ламентирали како ти јадници за разлику од Грка за које сви знају немају симпатије Европе. „Савест Европе захтева ништа мање него неки масакр прве класе како би се она разбудила“ – била је порука њиховог земљака Бакстера (Buxter) коју су они почели да проводе у пракси. Како британска јавност није била спремна да прихвати војну интервенцију као решење, оба новинара су критикована да претерују у рапортима о злочинима.

КАКО СЕ БУДИЛА САВЕСТ ЕВРОПЕ? Међутим, аутор поменутог апела „цивилизованом свету“ био је бечки пропагандиста Леон Фројндлих (Leon Freundlich) у пролеће 1913. године. Ако отворимо „Википедију“ и потражимо његово име видећемо једну осмишљену инструментализацију приче о планираном истребљењу коју спроводи српска војска и држава против незаштићеног албанског становништва током Балканских ратова. Већ у марту била је готова његова књига: „Албанска голгота: Оптужба за истребљење албанског народа“ („Albania’s Golgotha: Indicement of the Exterminators of the Albanian People“, 1913). Паралелно са издањем на немачком језику изашао је превод на енглеском. На Ускрс 1913. он потписује свој рад са позивом да велике силе једном морају рећи тим лудим барбарима једном заувек да „држе своје руке подаље“. Талас истребљења мора бити заустављен са највећом хитношћу. „Међународна комисија мора бити установљена да истражи оптужбе против српске владе.“ Он наводи: „Циљ овог рада је да пробуди савест европског мњења. Рапорти сакупљени овде само су мали део материјала на располагању. Више од овде сакупљених извештаја већ знају европске владе од својих конзула и новинских извештаја (СИЦ! – оп. М.Б.)“. Да будемо иронични, вероватно је мислио и на своје извештаје које је слао „Њујорк тајмсу“ и другим новинама.
Француска историчарка Надин Акунд која се управо бави позадином и историјом „Карнегијевог извештаја“ потврдила је да су ондашње пацифисте и хуманисте из Њујорка и Париза управо покренула писања „Њујорк тајмса“. Ако би се читалац задубио у факсимиле тих чланака на „Википедији“, видео би да уз бомбастичне насловиме, нпр. „Српска армија оставља крвави траг“ („Servian Army left a Trail of Blood“, 31. децембар 1912), стоји ситна напомена да су слати из исте кухиње („Say Hungarian Raports“). И сама бечка штампа почела је да доводи у питање извештаје службеног Прес бироа (чије је главне личности влада одликовала за заслуге), па је влада ускоро формирала тобож страни „Албански дописни биро“ са седиштем у Бечу. Тај прес биро ће снабдевати домаће и стране медије у време заоштравања кризе између новостворене Албаније и Србије у рану јесен 1913. године.
О укључености аустроугарских конзула у стварање „пожељне“ слике не само у властитом министарству, него и у обмањивању других страних конзула и представника имамо потврде у њиховим рапортима са терена које су слали у Беч. Чак је и специјални изасланик из Беча послат да утврди право стање на терену (Афера „Прохаска“) могао само да констатује да појединих догађаја уопште није било или се радило о великим претеривањима. Све је то историографија забележила управо на основу бечких архива. Наведимо за илустрацију само два примера.
Први сведочи „како се то ради“ када конзулат добије захтев из Беча да покрене Албанце против Црне Горе у случају њене реакције на Анексију (1908). Конзул Опенхајмер шаље предлоге целог сценарија за ту ујдурму (cover up operation): „Прво да се узбуни црногорска војна команда и да се црногорска војска веже за јужну границу, и друго акција се има подесити тако као да су Албанци прихватили оружје ради одбране, а не напада.“ У исто време његов колега из Скадра, Крал, предлаже да се рачуна само на католичка племена.
Други пример такође показује „како се то ради“. Аустроугарски агент и одметник Ибрахим из чувеног села Кабаша, који је у Сарајеву потписао једну представку влади у Бечу да се успостави независна Албанија у чијем би се склопу налазило и Косово и већи део Македоније, био је виновник изазивања оружаног сукоба са мештанима, а касније и војском марта 1913. Син Ибрахима са једним човеком дошао је у суседно српско-арбанашко село Коришу и из револвера је пуцао на председника тамошње општине, али га није погодио. Тај су гест Кабашани схватили као устанички зов, те су скочили на оружје и убили три прва Србина на које су наишли на друму за Коришу. Осамнаестог марта у Кабаш је морао бити упућен одред од батаљона и по са једном брдском батеријом да похвата подбуњиваче; сутрадан изјутра из једне заседе убијена су три војника одреда, после чега је наређено да батерија припуца на село; приликом борби са одредом погинуло је 60 кабашана, а остали су утекли у гудуре. Тако је према српским војним извештајима, које „допуњавају“ аустро-угарска документа. Према њима, после акције, Балхаус плац (Министарство вањских послова) је тражио да се провери шта је са Ибрахимовим рођацима братом Шерифом, Ахмет бегом, и др Конзул Пецл из Призрена је јављао да је Ахмет бег пре акције био у селу и да је сада у селу Красинци. Конзул је јављао и о енглеској асистенцији у пропаганди. Наиме конзул из Скопља је под претекстом слања хуманитарне помоћи послао мис Гибл у Призрен да преда суму од 5.000 франака из Македонског потпорног фонда. Градоначелник је био Србин, а уз њега један хоџа и дон Пасквал Краснићи католички свештеник. „Донесена свота је била само изговор да се сазна о свирепостима које су Срби починили против Арбанаса. Мис је захтевала од дон Пасквала да је о томе подробно обавести, а он се претходно обратио аустроугарском вицеконзулу да добије упутства о чему и како да говори“. Тако је и Лондон био „непристрасно“ обавештаван.

ЛИЦИТИРАЊЕ БРОЈЕВИМА Међутим, како је балканско питање и даље живо и није се предало прошлости, читалац „Википедије“ на разним језицима, потражи ли одредницу „Злочини над Албанцима у Балканским ратовима“, наћи ће као поуздан извор не само поменуту Фројндлихову књигу, него и изворне чланке ондашње штампе, ‘Карнегијев извештај’ из 1914. или његов репринт из 1993, прогласе албанских комитета, писање српске социјалистичке штампе, писање Лава Троцког или репринт његове књиге „Балкански ратови 1912/1913“. Читалац ће моћи да прочита да се број жртава у делу Косовског вилајета под српском контролом у првих неколико месеци процењивао на око 25.000 људи, а да је Коста Новаковић процењивао (!) да је укупан број жртава у свим албанским областима под српском контролом 1912. и 1913. године био око 120.000. Такође читалац ће „сазнати“ да је „циљ злочина био да се српски захтеви потпомогну ‘етничким чишћењем’ и статистичком манипулацијом пре конференције великих сила која ће утврдити нове границе.“
У различитим рецепцијама „Карнегијевог рапорта“ у литератури из деведесетих или „Википедији“ често се помињу фантастични бројеви побијених у Скопљу, Приштини и Урошевцу, где се тврди да је у Приштини становништво десетковано („Број убијених албанских становника Приштине у првим данима српске власти се процењује на 5.000“) или 5.000 Албанаца у околини Призрена, или 2.000 Албанаца муслимана је поклано у Скопљу. Данас је на сајту „Турске коалиције из Америке“ („Turkish Coalition of America“) мапа са уписаним бројем мртвих и насилно протераним отоманским муслиманима током Балканских ратова коју потписује Џастин Мекарти, професор историје са Универзитета „Луисвил“. Исти „проверени“ бројеви које аутор даје у својој књизи (J. McCarthy, „Death and Exilele“, Princeton, New Jersey 1995) се понављају: 5.000 убијених у Приштини, 2.000 у Дебру, 5.000 Куманово-Скопље, велика смртност у Северној Албанији, готово потпуно уништена, 80 одсто села око Битоља потпуно или делимично уништено.
Историчари Ноел Малколм и Холм Зундхаусен чувају се да употребе број који користи Коста Новаковић (120.000!!!) и наводе сведочења скопског католичког надбискупа Лазара Мједе из јануара 1913. да је на Косову побијено 25.000 Албанаца, „што би се поклапало са писањем штампе која тврди 20.000 до почетка децембра“ (Малколм). Међутим исти се не устежу да тврде према конзулским и Мјединим „изворима“ да је 20.000 из Ђаковице, 30.000 из Призрена и 21.000 других муслиманских кланова отишло у Босну, а да је процена о 120.000 Албанаца који су напустили Косово до 1915. вероватно претерана (Малколм). Зундхаузен тај број исељених држи на 60.000.
Данашњи савременик заиста не може да се не присети лицитација са бројевима које је преносила штампа из уста меродавних актера нове балканске кризе укључујући конференције Џејми Шеа 1999. године.
Историографија је, сматрамо, установила како је Аустро-Угарска примила успехе балканских савезника са забринутошћу не само због свог престижа велике силе и угрожавања њених стратешких планова на Балкану, већ и због одјека који су ови успеси имали код словенског становништва Монархије. Двојна монархија активира своје раније планове за војничку експедицију против Србије, њено драстично територијално смањење и стављање под контролу две средњоевропске царевине. Такође, била је промотор стварања албанске државе у што ширим границама и непријатељски настројене према Србији. Само се у том контексту могу разумети бројни покушаји да се дође до повода за планирану интервенцију. Многи су жалили што су пропуштене прилике ранијих година. Да би се интервенција оправдала требало је придобити не само европско него и домаће јавно мњење, морала је уместо геополитичког да добије „хуманитарно“ обележје.
Наставак је следио у јесен 1913. године, када је Србија већ била прихватила ново разграничење и када се чекала Међународна комисија да изврши обележавање на терену. Србија је извршила демобилизацију своје војске и што је још важније у домену своје контроле територија настојала је да се што је могуће пажљивије односи према локалном становништву како би на територији владао ред и мир.

РЕВИЗИОНИСТИЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА Подстрекачи провокативне акције и потом намераване „хуманитарне интервенције“, пред светом су желели прикрити сваки утицај нове албанске владе, својих агената и официра (аустроугарских и бугарских), те све разлоге за „побуну на српским територијама“ приписати поступцима српске владе према Албанцима. Доследно овој некадашњој пропагандној припреми, и у књизи Ноела Малколма узроке „побуне“ ћемо наћи у албанском револту на покушај силовања једне Албанке из села Фсхај, кога је потом убио њен муж. Срби долазе, уништавају село, и спаљују 35 становника. У исто време убијају много угледних људи у Ђаковици како би остале подстакли на исељавање. Све то, наводно, доводи до револта у Љуми и у планинама источно од Ђаковице под вођством Исе Бољетинца и Бајрама Цура. Срби су подигли војску од 20.000 и кренули дубоко у Албанију.
Слично ће ревизионистичка историографија пратити нову балканску кризу пишући о упадима из Албаније 1919, 1920. и 1921. Овај пут уместо старе Монархије, пропаганду је ширила Италија и албански комитети од ње спонзорисани. Модел исти. Посредним путем ослабити Краљевину СХС док се не потпишу мировни уговори. Данас, искористи ту стару пропаганду и представити Албанце као вечне жртве.
У стварности, септембра 1913. уследио је организовани једновремени напад прикупљених албанских снага преко демаркационе линије која се простирала 170 км. Концентрисани напад извођен је у правцу Ђаковице, Призрена, Дебра (и даље према плану преко Маврова, Гостивара, Тетова ка Скопљу), те у правцу Струге и Охрида. Према подацима који су у литератури, утврђен је непотпун број тих снага на 10 до 12.000. Њима је према плану требало да се придружи локално становништво, чиме би „демонстрирало побуну“ против поступака српских власти. Као команданти помињани су Бајрам Цур и Исо Бољетинац. Како су и српске и црногорске власти наслутиле и имале сазнања да се неке припреме предузимају, затвориле су проток становништва како би спречиле дотур пушака из Албаније на своју територије. То се касније тумачило као егзистенцијално угрожавање албанског становништва кога су границе одвојиле од традиционалних пијаца. У Метохији и Ђаковици Црногорци су држали око 3.000 војника са 20 топова. Српске снаге су на својој демаркационој линији дужине 140 км имале једва око 3.000 хиљаде војника, а на простору Вардарске Македоније и Урошевцу још око 5.000 укупно.
Албанске снаге су у периоду од 14. до 29. септембра разбиле и потиснуле српске снаге до прилаза Призрену, Гостивару, Кичеву и Охриду. Била је заузета цела Љума, Дебар, Маврови Ханови, Струга и др. Посебно су страдали 10. и 19. кадровски пук који су се нашли на овом удару. Из 19. пука било је заробљено 200 војника и официра. Посебно када се анализира пажљиво осмишљени напад на Дебар са три стране види се учешће стручног вођења операција. Око Дебра се подигло неколико села и придружило нападачима, а око Гостивара четири. Све то није било довољно да се створи изглед масовног устанка. У противнападу из правца Метохије учествовало је доведено појачање од око 4.000 црногорских војника генерала Вешовића, а на српској је формирана Подримска дивизија под командом пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе и Ђаковичко-Призренске трупе пуковника Стевана Миловановића. Поново су најжешће борбе вођене у долини Дрима (Љума). Свега четири села око Гостивара су се прикључила албанским снагама и она су као побуњеничка страдала у противнападу, слично је било и са појединим селима око Дебра и у Подримљу. Из свих тих села су се већ претходно били повукли цивили, а терана је и стока у збегове. У војним извештајима се тачно набрајају села која су у повлачењу палили Албанци, као и злочини које су вршили. Када су наступали тога није било. Када је један од команданата молио пуковника Анђелковића за дозволу да не пали село Жировницу, јер је народ био миран и ваљало би га поштедети, одговорено му је прекорно: „А ко је то њему наредио да он пали села“. Српска војска је добила задатак да овлада вододелницом Дрима до разграничења и тиме осигура једину комуникација од Дебра ка Призрену.

БЕСТИЈАЛИЈЕ АУСТРО-УГАРСКЕ Иса Бољетинац који је био главни заповедник на јужном правцу примао је плату од валонске владе. Иза интервенције која је имала за циљ поновно отварање питања разграничења и могуће интервенције страних сила против Србије налазила се цела Привремена влада, посебно Исмаил Ћемали (Кемал). Апеловао је на Беч и Рим да бране боје арбанашке нације. Једино је Есад Паша Топтани, тада њен члан и најјачи човек средње Албаније био против. Он је ставио на знање београдској влади да не одобрава агресију. Занимљиво је да је српска влада претходно обезбедила породицу Исе Бољетинца и давала јој месечну надокнаду.
Аустроугарски министар Бертхолд и начелник Генералштаба Конрад упорно су и даље тврдили да се ради о устанку Албанаца са српске територије и са земљишта које српска војска држи у Албанији. Нова прес агенција „Albanische Correspdenc Büro“ у Бечу, у јеку највећег напада Албанаца када су малобројне српске трупе једва одолевале или биле заробљаване, јављала је 23. септембра 1913. да је 1.070 Арбанаса побијено од стране српских власти, а међу њима и неки угледни људи (Халил Хаџи, Ланши Фејзула, Љубовци, Едхем Кориден, Едхем Дибра и 18 других!!! СИЦ!) Бечке новине су од 20. до 22. септембра наводиле да су српске трупе потукле нападаче код Пишкопеје и да је у акцији био 8. пук. У стварности, нити је 8. пук ратовао на том подручју, нити је мала посада успела да одбрани положај у Пишкопеји.
Но, пре него што изложимо нешто од другачијих, оновремених извештаја и војних, те државних извора који бацају друго светло на српске намере и деловање српске војске, наведимо да су „хуманисти“ непуну годину касније не жалећи живот Албанаца исте лагали и пре истека ултиматума Србији да је Београд пао и да би требало одмах да отпочну оружана дејства. Нису при том жалили новца и оружја да их придобију. Исте територије, укључујући Приморје и Скадар, са којег су „принципијелно“ протеривали Србију и Црну Гору, тада су тајно нудили Црној Гори ако остане неутрална или, касније, изађе из рата. Поменимо и чувену инструкцију команданта 9. аустроугарског корпуса Хорштајна како се мора поступати према српском становништву: „Не може се показивати ни хуманост, ни доброта срца према таквом становништву… Нећу дозволити да буду заробљени људи из те земље који, без униформе, буду нађени наоружани, било појединачно, било у групама. Они имају бити стрељани на лицу места. Ко год буде показао благост биће најстрожије кажњен“. Предвиђено је узимање талаца од угледнијих људи који су морали да буду„сви стрељани, ако иједан метак буде опаљен“. Све оне у којима се нађе оружје спалити, „ми немамо времена тражити оружје и ако су такви људи имало сумњиви, имају се стрељати на лицу места“.Тако су убијани цивили у шабачкој цркви, стрељани заробљени војници 13. пука другог позива, побијено око 2.000 цивила само у првој фази рата 1914. Историчар Алан Крамер је у својој књизи „Динамика деструкције…“ (2007) описао не само бестијалије аустро-угарске војске, већ и других цивилизованих армија, као што су немачка и британска у погледу стрељања заробљеника, односа према рањеницима, цивилном становништву, таоцима и културним добрима. О пљачкању и економском изнуривању да и не говоримо.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *