Balkanski ratovi – Nova balkanska kriza (drugi deo)

Piše dr Mile Bjelajac

Oživljavanje antisrpske propagande iz 1913. godine

Ko je autor instrumentalizovanog iščitavanja istorije Balkanskih ratova, te zašto se desio prvi poziv na pokretanje „humanitarne intervencije“
protiv Srbije 1913. godine

Još je 1996. godine poznata bugarska istoričarka Marija Todorova („Imaginarni Balkan“) upozorila svetsku naučnu i kulturnu javnost da je došlo do ponovnog izvlačenja pojma Balkan iz realnog istorijskog konteksta. Taj pojam, posebno u sistemu američkog visokog školstva, počeo se zloupotrebljavati za sve i svašta.
Ako je do tada „balkanizacija“ označavala usitnjavanje političkih zajednica i prostora, povratak plemenskom, zaostalom i primitivnom, obnovljen je trend da pojam znači „drugo“ u odnosu na „civilizovani svet“. Dakle, radi se o prostoru gde ponašanje stanovništva odudara od standarda ponašanja koje je smislio i propisao civilizovani svet. „Kao i svaka generalizacija, i ova se zasniva na redukcionizmu, ali taj redukcionizam, stvaranje stereotipa o Balkanu dostigli su takav stepen i intenzitet da čitav diskurs zaslužuje i zahteva posebnu analizu“, piše Todorova. Ova istoričarka se ne usteže da kaže da je njena knjiga „moralno zgražanje nad tuđim moralnim zgražanjem“. Ovo poslednje odnosi se na uvodnu reč Mortona Abramovica i predgovor reprintu „Izveštaja Karnegijeve komisije o uzrocima i vođenju Balkanskih ratova, 1914“ koji je napisao bivši ambasador u SSSR-u i Jugoslaviji Džordž Kenan (1993). Instrumentalizacija i moralno lamentiranje bi se još mogli razumeti, prema Todorovoj, da su pisani pre izbijanja Prvog svetskog rata, ali danas posle toliko toga što je svet proživeo od tada, pokušaj zaista zaslužuje zgražanje. S druge strane, on je i podsticaj za neprekidno pisanje o Balkanu koji se posle 1989. počeo koristiti kao moćan simbol van istorijskog konteksta.

VARIJACIJE NA TEMU BALKANA Na drugu vrstu današnje instrumentalizacije upozorava Milica Bakić – Hayden („Varijacije na temu ‘Balkan’“). Radi se o očiglednim tendencijama revizije imperijalne prošlosti carstava koja su međusobno delila Balkan. Jednako se prave hvalospevi verskoj i kulturnoj toleranciji u austrijskoj i otomanskoj carevini. Na jednoj strani se tako trendovski isticalo: „Istina je da je islam postao religija osvajačke države, ali on je bio kosmopolitska religija koja je dala kosmopolitski karakter bosanskoj kulturi i njenim institucijama“. Na drugoj strani, za austrijsku carevinu se tvrdi da je ona bila „nadsubjekt istorije koji osvetljava tamu ljudi bez istorije“. Taj žal i nostalgični uzdasi za navodnim multikulturalizmom otomanske i hazburške imperije, „gde su ljudi raznih etničkih i kulturnih obeležja skladno živeli jedni pored drugih“, ne pomaže da se razume zašto su se javili nacionalno oslobodilački pokreti koji su na kraju srušili te imperije, piše Bakić-Hyden. Previđaju se i pogubne podele koje su upravo nastale kao plod prisustva tih carevina. Previđa se i postojanje jedne države u međuvremenu koja je uporno pokušavala da te istorijski uslovljene podele i njihove posledice prevaziđe. Tu državu, Jugoslaviju, kao i Čehoslovačku, Rupert Šolc će 1991. godine označiti kao poslednje nepravedne posledice Versaja koje bi trebalo dokinuti. Dakle, sugerišu nam, vratimo se „proverenim“ vrednostima koje su ratovi 1912-1918. potrli.
Kao i pomenuti Abramovic i Kenan, te njihovi akademski prepisivači ili pisci predsedničkih govora, „prespavali su“ ili zaboravili da u vreme novih balkanskih ratova 1993. godine nije bio zahvaćen prostor na kojem su vođeni „stari“ Balkanski ratovi 1912/1913. Ratovi do 1995. godine vođeni su na prostoru gde je tragične posledice ostavilo nasleđe Drugog svetskog rata, nasleđe nemačke okupacije i NDH. Tek upornošću stranog faktora ohrabreni su ekstremni Albanci da otpočnu oružanu pobunu krajem 1997. godine. Dakle, tek tada bi se moglo govoriti o prostoru gde su se odvijali ratovi 1912/1913. U svetlu navedenog zaista nema mesta „stručnom ushićenju“ Abramovica što je „slučajno i srećno“ otkrio izveštaj star osamdeset godina, te da je posle čitanja „shvatio da bi i drugi trebalo da dobiju priliku da ga pročitaju“. „To je dokument“, piše on „koji nam može mnogo pomoći u ovoj deceniji… kada balkanski sukob stavlja na muke Evropu i savest međunarodne zajednice.“
Kada smo nedavno na konferenciji o Balkanskim ratovima 1912/1913 u Istanbulu, jednom od uvodničara, nemačkom (turskom) profesoru Fikretu Adaniru postavili pitanje iz kojeg je razloga Otomanska carevina dala saglasnost Albancima na formiranje autonomne države u njenom okviru (septembar 1912), tačnije, da li je to bila posledica albanskog oružanog ustanka (ustanaka) i njene nemoći ili rezultat reforme, ostali smo bez odgovora. Nije nam odgovoreno, prvo, zašto je došlo do ustanka jednovernih kao i inovernih, a drugo, zbog čega su se iseljavali muslimani iz jedne uređene carevine kakva je Austro-Ugarska posle okupacije Bosne i Hercegovine i Sandžaka 1878, odnosno aneksije BiH 1908. godine. Ostaje da nagađamo zbog čega nije bilo odgovora, da li zbog jednog opšteg trenda koji pokušava da utvrdi „da je sve počelo 1912“ – do tada su vladali harmonični odnosi i „suživot“ kako piše trendi istoričar Noel Malkolm („Kosovo: A Short History“).
„Civilizovani svet ne sme da ostane po strani i mirno gleda patnje nedužnog civilnog stanovništva!’’
Da li je ovaj krik savesti koji čitamo u medijima pred intervenciju u Libiji pokušaj nametanja sankcija ili nečeg drugog Siriji, ili je on isti kao onaj iz devedesetih kada se ratovalo u SFRJ i SR Jugoslaviji (Srbiji)? Da li je to sa i oko Balkana 1903. ili 1912. godine?
„Civilizovani svet“ (termin koji je on sam sebi dao – opaska M. Todorove) počeo se uznemiravati zbog Balkana 1903. godine, a potom tokom Balkanskih ratova. Istoričar Slobodan Marković podseća da su dva viktorijanska novinara dr Džozef Dilon (Joseph Dillon) i Džejms Dejvid Burčijer (James David Bourchier) podstaknuti simpatijama za Makedonce izložene represalijama od strane Turske, lamentirali kako ti jadnici za razliku od Grka za koje svi znaju nemaju simpatije Evrope. „Savest Evrope zahteva ništa manje nego neki masakr prve klase kako bi se ona razbudila“ – bila je poruka njihovog zemljaka Bakstera (Buxter) koju su oni počeli da provode u praksi. Kako britanska javnost nije bila spremna da prihvati vojnu intervenciju kao rešenje, oba novinara su kritikovana da preteruju u raportima o zločinima.

KAKO SE BUDILA SAVEST EVROPE? Međutim, autor pomenutog apela „civilizovanom svetu“ bio je bečki propagandista Leon Frojndlih (Leon Freundlich) u proleće 1913. godine. Ako otvorimo „Vikipediju“ i potražimo njegovo ime videćemo jednu osmišljenu instrumentalizaciju priče o planiranom istrebljenju koju sprovodi srpska vojska i država protiv nezaštićenog albanskog stanovništva tokom Balkanskih ratova. Već u martu bila je gotova njegova knjiga: „Albanska golgota: Optužba za istrebljenje albanskog naroda“ („Albania’s Golgotha: Indicement of the Exterminators of the Albanian People“, 1913). Paralelno sa izdanjem na nemačkom jeziku izašao je prevod na engleskom. Na Uskrs 1913. on potpisuje svoj rad sa pozivom da velike sile jednom moraju reći tim ludim barbarima jednom zauvek da „drže svoje ruke podalje“. Talas istrebljenja mora biti zaustavljen sa najvećom hitnošću. „Međunarodna komisija mora biti ustanovljena da istraži optužbe protiv srpske vlade.“ On navodi: „Cilj ovog rada je da probudi savest evropskog mnjenja. Raporti sakupljeni ovde samo su mali deo materijala na raspolaganju. Više od ovde sakupljenih izveštaja već znaju evropske vlade od svojih konzula i novinskih izveštaja (SIC! – op. M.B.)“. Da budemo ironični, verovatno je mislio i na svoje izveštaje koje je slao „Njujork tajmsu“ i drugim novinama.
Francuska istoričarka Nadin Akund koja se upravo bavi pozadinom i istorijom „Karnegijevog izveštaja“ potvrdila je da su ondašnje pacifiste i humaniste iz Njujorka i Pariza upravo pokrenula pisanja „Njujork tajmsa“. Ako bi se čitalac zadubio u faksimile tih članaka na „Vikipediji“, video bi da uz bombastične naslovime, npr. „Srpska armija ostavlja krvavi trag“ („Servian Army left a Trail of Blood“, 31. decembar 1912), stoji sitna napomena da su slati iz iste kuhinje („Say Hungarian Raports“). I sama bečka štampa počela je da dovodi u pitanje izveštaje službenog Pres biroa (čije je glavne ličnosti vlada odlikovala za zasluge), pa je vlada uskoro formirala tobož strani „Albanski dopisni biro“ sa sedištem u Beču. Taj pres biro će snabdevati domaće i strane medije u vreme zaoštravanja krize između novostvorene Albanije i Srbije u ranu jesen 1913. godine.
O uključenosti austrougarskih konzula u stvaranje „poželjne“ slike ne samo u vlastitom ministarstvu, nego i u obmanjivanju drugih stranih konzula i predstavnika imamo potvrde u njihovim raportima sa terena koje su slali u Beč. Čak je i specijalni izaslanik iz Beča poslat da utvrdi pravo stanje na terenu (Afera „Prohaska“) mogao samo da konstatuje da pojedinih događaja uopšte nije bilo ili se radilo o velikim preterivanjima. Sve je to istoriografija zabeležila upravo na osnovu bečkih arhiva. Navedimo za ilustraciju samo dva primera.
Prvi svedoči „kako se to radi“ kada konzulat dobije zahtev iz Beča da pokrene Albance protiv Crne Gore u slučaju njene reakcije na Aneksiju (1908). Konzul Openhajmer šalje predloge celog scenarija za tu ujdurmu (cover up operation): „Prvo da se uzbuni crnogorska vojna komanda i da se crnogorska vojska veže za južnu granicu, i drugo akcija se ima podesiti tako kao da su Albanci prihvatili oružje radi odbrane, a ne napada.“ U isto vreme njegov kolega iz Skadra, Kral, predlaže da se računa samo na katolička plemena.
Drugi primer takođe pokazuje „kako se to radi“. Austrougarski agent i odmetnik Ibrahim iz čuvenog sela Kabaša, koji je u Sarajevu potpisao jednu predstavku vladi u Beču da se uspostavi nezavisna Albanija u čijem bi se sklopu nalazilo i Kosovo i veći deo Makedonije, bio je vinovnik izazivanja oružanog sukoba sa meštanima, a kasnije i vojskom marta 1913. Sin Ibrahima sa jednim čovekom došao je u susedno srpsko-arbanaško selo Korišu i iz revolvera je pucao na predsednika tamošnje opštine, ali ga nije pogodio. Taj su gest Kabašani shvatili kao ustanički zov, te su skočili na oružje i ubili tri prva Srbina na koje su naišli na drumu za Korišu. Osamnaestog marta u Kabaš je morao biti upućen odred od bataljona i po sa jednom brdskom baterijom da pohvata podbunjivače; sutradan izjutra iz jedne zasede ubijena su tri vojnika odreda, posle čega je naređeno da baterija pripuca na selo; prilikom borbi sa odredom poginulo je 60 kabašana, a ostali su utekli u gudure. Tako je prema srpskim vojnim izveštajima, koje „dopunjavaju“ austro-ugarska dokumenta. Prema njima, posle akcije, Balhaus plac (Ministarstvo vanjskih poslova) je tražio da se proveri šta je sa Ibrahimovim rođacima bratom Šerifom, Ahmet begom, i dr Konzul Pecl iz Prizrena je javljao da je Ahmet beg pre akcije bio u selu i da je sada u selu Krasinci. Konzul je javljao i o engleskoj asistenciji u propagandi. Naime konzul iz Skoplja je pod pretekstom slanja humanitarne pomoći poslao mis Gibl u Prizren da preda sumu od 5.000 franaka iz Makedonskog potpornog fonda. Gradonačelnik je bio Srbin, a uz njega jedan hodža i don Paskval Krasnići katolički sveštenik. „Donesena svota je bila samo izgovor da se sazna o svirepostima koje su Srbi počinili protiv Arbanasa. Mis je zahtevala od don Paskvala da je o tome podrobno obavesti, a on se prethodno obratio austrougarskom vicekonzulu da dobije uputstva o čemu i kako da govori“. Tako je i London bio „nepristrasno“ obaveštavan.

LICITIRANJE BROJEVIMA Međutim, kako je balkansko pitanje i dalje živo i nije se predalo prošlosti, čitalac „Vikipedije“ na raznim jezicima, potraži li odrednicu „Zločini nad Albancima u Balkanskim ratovima“, naći će kao pouzdan izvor ne samo pomenutu Frojndlihovu knjigu, nego i izvorne članke ondašnje štampe, ‘Karnegijev izveštaj’ iz 1914. ili njegov reprint iz 1993, proglase albanskih komiteta, pisanje srpske socijalističke štampe, pisanje Lava Trockog ili reprint njegove knjige „Balkanski ratovi 1912/1913“. Čitalac će moći da pročita da se broj žrtava u delu Kosovskog vilajeta pod srpskom kontrolom u prvih nekoliko meseci procenjivao na oko 25.000 ljudi, a da je Kosta Novaković procenjivao (!) da je ukupan broj žrtava u svim albanskim oblastima pod srpskom kontrolom 1912. i 1913. godine bio oko 120.000. Takođe čitalac će „saznati“ da je „cilj zločina bio da se srpski zahtevi potpomognu ‘etničkim čišćenjem’ i statističkom manipulacijom pre konferencije velikih sila koja će utvrditi nove granice.“
U različitim recepcijama „Karnegijevog raporta“ u literaturi iz devedesetih ili „Vikipediji“ često se pominju fantastični brojevi pobijenih u Skoplju, Prištini i Uroševcu, gde se tvrdi da je u Prištini stanovništvo desetkovano („Broj ubijenih albanskih stanovnika Prištine u prvim danima srpske vlasti se procenjuje na 5.000“) ili 5.000 Albanaca u okolini Prizrena, ili 2.000 Albanaca muslimana je poklano u Skoplju. Danas je na sajtu „Turske koalicije iz Amerike“ („Turkish Coalition of America“) mapa sa upisanim brojem mrtvih i nasilno proteranim otomanskim muslimanima tokom Balkanskih ratova koju potpisuje Džastin Mekarti, profesor istorije sa Univerziteta „Luisvil“. Isti „provereni“ brojevi koje autor daje u svojoj knjizi (J. McCarthy, „Death and Exilele“, Princeton, New Jersey 1995) se ponavljaju: 5.000 ubijenih u Prištini, 2.000 u Debru, 5.000 Kumanovo-Skoplje, velika smrtnost u Severnoj Albaniji, gotovo potpuno uništena, 80 odsto sela oko Bitolja potpuno ili delimično uništeno.
Istoričari Noel Malkolm i Holm Zundhausen čuvaju se da upotrebe broj koji koristi Kosta Novaković (120.000!!!) i navode svedočenja skopskog katoličkog nadbiskupa Lazara Mjede iz januara 1913. da je na Kosovu pobijeno 25.000 Albanaca, „što bi se poklapalo sa pisanjem štampe koja tvrdi 20.000 do početka decembra“ (Malkolm). Međutim isti se ne ustežu da tvrde prema konzulskim i Mjedinim „izvorima“ da je 20.000 iz Đakovice, 30.000 iz Prizrena i 21.000 drugih muslimanskih klanova otišlo u Bosnu, a da je procena o 120.000 Albanaca koji su napustili Kosovo do 1915. verovatno preterana (Malkolm). Zundhauzen taj broj iseljenih drži na 60.000.
Današnji savremenik zaista ne može da se ne priseti licitacija sa brojevima koje je prenosila štampa iz usta merodavnih aktera nove balkanske krize uključujući konferencije Džejmi Šea 1999. godine.
Istoriografija je, smatramo, ustanovila kako je Austro-Ugarska primila uspehe balkanskih saveznika sa zabrinutošću ne samo zbog svog prestiža velike sile i ugrožavanja njenih strateških planova na Balkanu, već i zbog odjeka koji su ovi uspesi imali kod slovenskog stanovništva Monarhije. Dvojna monarhija aktivira svoje ranije planove za vojničku ekspediciju protiv Srbije, njeno drastično teritorijalno smanjenje i stavljanje pod kontrolu dve srednjoevropske carevine. Takođe, bila je promotor stvaranja albanske države u što širim granicama i neprijateljski nastrojene prema Srbiji. Samo se u tom kontekstu mogu razumeti brojni pokušaji da se dođe do povoda za planiranu intervenciju. Mnogi su žalili što su propuštene prilike ranijih godina. Da bi se intervencija opravdala trebalo je pridobiti ne samo evropsko nego i domaće javno mnjenje, morala je umesto geopolitičkog da dobije „humanitarno“ obeležje.
Nastavak je sledio u jesen 1913. godine, kada je Srbija već bila prihvatila novo razgraničenje i kada se čekala Međunarodna komisija da izvrši obeležavanje na terenu. Srbija je izvršila demobilizaciju svoje vojske i što je još važnije u domenu svoje kontrole teritorija nastojala je da se što je moguće pažljivije odnosi prema lokalnom stanovništvu kako bi na teritoriji vladao red i mir.

REVIZIONISTIČKA ISTORIOGRAFIJA Podstrekači provokativne akcije i potom nameravane „humanitarne intervencije“, pred svetom su želeli prikriti svaki uticaj nove albanske vlade, svojih agenata i oficira (austrougarskih i bugarskih), te sve razloge za „pobunu na srpskim teritorijama“ pripisati postupcima srpske vlade prema Albancima. Dosledno ovoj nekadašnjoj propagandnoj pripremi, i u knjizi Noela Malkolma uzroke „pobune“ ćemo naći u albanskom revoltu na pokušaj silovanja jedne Albanke iz sela Fshaj, koga je potom ubio njen muž. Srbi dolaze, uništavaju selo, i spaljuju 35 stanovnika. U isto vreme ubijaju mnogo uglednih ljudi u Đakovici kako bi ostale podstakli na iseljavanje. Sve to, navodno, dovodi do revolta u Ljumi i u planinama istočno od Đakovice pod vođstvom Ise Boljetinca i Bajrama Cura. Srbi su podigli vojsku od 20.000 i krenuli duboko u Albaniju.
Slično će revizionistička istoriografija pratiti novu balkansku krizu pišući o upadima iz Albanije 1919, 1920. i 1921. Ovaj put umesto stare Monarhije, propagandu je širila Italija i albanski komiteti od nje sponzorisani. Model isti. Posrednim putem oslabiti Kraljevinu SHS dok se ne potpišu mirovni ugovori. Danas, iskoristi tu staru propagandu i predstaviti Albance kao večne žrtve.
U stvarnosti, septembra 1913. usledio je organizovani jednovremeni napad prikupljenih albanskih snaga preko demarkacione linije koja se prostirala 170 km. Koncentrisani napad izvođen je u pravcu Đakovice, Prizrena, Debra (i dalje prema planu preko Mavrova, Gostivara, Tetova ka Skoplju), te u pravcu Struge i Ohrida. Prema podacima koji su u literaturi, utvrđen je nepotpun broj tih snaga na 10 do 12.000. Njima je prema planu trebalo da se pridruži lokalno stanovništvo, čime bi „demonstriralo pobunu“ protiv postupaka srpskih vlasti. Kao komandanti pominjani su Bajram Cur i Iso Boljetinac. Kako su i srpske i crnogorske vlasti naslutile i imale saznanja da se neke pripreme preduzimaju, zatvorile su protok stanovništva kako bi sprečile dotur pušaka iz Albanije na svoju teritorije. To se kasnije tumačilo kao egzistencijalno ugrožavanje albanskog stanovništva koga su granice odvojile od tradicionalnih pijaca. U Metohiji i Đakovici Crnogorci su držali oko 3.000 vojnika sa 20 topova. Srpske snage su na svojoj demarkacionoj liniji dužine 140 km imale jedva oko 3.000 hiljade vojnika, a na prostoru Vardarske Makedonije i Uroševcu još oko 5.000 ukupno.
Albanske snage su u periodu od 14. do 29. septembra razbile i potisnule srpske snage do prilaza Prizrenu, Gostivaru, Kičevu i Ohridu. Bila je zauzeta cela Ljuma, Debar, Mavrovi Hanovi, Struga i dr. Posebno su stradali 10. i 19. kadrovski puk koji su se našli na ovom udaru. Iz 19. puka bilo je zarobljeno 200 vojnika i oficira. Posebno kada se analizira pažljivo osmišljeni napad na Debar sa tri strane vidi se učešće stručnog vođenja operacija. Oko Debra se podiglo nekoliko sela i pridružilo napadačima, a oko Gostivara četiri. Sve to nije bilo dovoljno da se stvori izgled masovnog ustanka. U protivnapadu iz pravca Metohije učestvovalo je dovedeno pojačanje od oko 4.000 crnogorskih vojnika generala Vešovića, a na srpskoj je formirana Podrimska divizija pod komandom pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe i Đakovičko-Prizrenske trupe pukovnika Stevana Milovanovića. Ponovo su najžešće borbe vođene u dolini Drima (Ljuma). Svega četiri sela oko Gostivara su se priključila albanskim snagama i ona su kao pobunjenička stradala u protivnapadu, slično je bilo i sa pojedinim selima oko Debra i u Podrimlju. Iz svih tih sela su se već prethodno bili povukli civili, a terana je i stoka u zbegove. U vojnim izveštajima se tačno nabrajaju sela koja su u povlačenju palili Albanci, kao i zločini koje su vršili. Kada su nastupali toga nije bilo. Kada je jedan od komandanata molio pukovnika Anđelkovića za dozvolu da ne pali selo Žirovnicu, jer je narod bio miran i valjalo bi ga poštedeti, odgovoreno mu je prekorno: „A ko je to njemu naredio da on pali sela“. Srpska vojska je dobila zadatak da ovlada vododelnicom Drima do razgraničenja i time osigura jedinu komunikacija od Debra ka Prizrenu.

BESTIJALIJE AUSTRO-UGARSKE Isa Boljetinac koji je bio glavni zapovednik na južnom pravcu primao je platu od valonske vlade. Iza intervencije koja je imala za cilj ponovno otvaranje pitanja razgraničenja i moguće intervencije stranih sila protiv Srbije nalazila se cela Privremena vlada, posebno Ismail Ćemali (Kemal). Apelovao je na Beč i Rim da brane boje arbanaške nacije. Jedino je Esad Paša Toptani, tada njen član i najjači čovek srednje Albanije bio protiv. On je stavio na znanje beogradskoj vladi da ne odobrava agresiju. Zanimljivo je da je srpska vlada prethodno obezbedila porodicu Ise Boljetinca i davala joj mesečnu nadoknadu.
Austrougarski ministar Berthold i načelnik Generalštaba Konrad uporno su i dalje tvrdili da se radi o ustanku Albanaca sa srpske teritorije i sa zemljišta koje srpska vojska drži u Albaniji. Nova pres agencija „Albanische Correspdenc Büro“ u Beču, u jeku najvećeg napada Albanaca kada su malobrojne srpske trupe jedva odolevale ili bile zarobljavane, javljala je 23. septembra 1913. da je 1.070 Arbanasa pobijeno od strane srpskih vlasti, a među njima i neki ugledni ljudi (Halil Hadži, Lanši Fejzula, Ljubovci, Edhem Koriden, Edhem Dibra i 18 drugih!!! SIC!) Bečke novine su od 20. do 22. septembra navodile da su srpske trupe potukle napadače kod Piškopeje i da je u akciji bio 8. puk. U stvarnosti, niti je 8. puk ratovao na tom području, niti je mala posada uspela da odbrani položaj u Piškopeji.
No, pre nego što izložimo nešto od drugačijih, onovremenih izveštaja i vojnih, te državnih izvora koji bacaju drugo svetlo na srpske namere i delovanje srpske vojske, navedimo da su „humanisti“ nepunu godinu kasnije ne žaleći život Albanaca iste lagali i pre isteka ultimatuma Srbiji da je Beograd pao i da bi trebalo odmah da otpočnu oružana dejstva. Nisu pri tom žalili novca i oružja da ih pridobiju. Iste teritorije, uključujući Primorje i Skadar, sa kojeg su „principijelno“ proterivali Srbiju i Crnu Goru, tada su tajno nudili Crnoj Gori ako ostane neutralna ili, kasnije, izađe iz rata. Pomenimo i čuvenu instrukciju komandanta 9. austrougarskog korpusa Horštajna kako se mora postupati prema srpskom stanovništvu: „Ne može se pokazivati ni humanost, ni dobrota srca prema takvom stanovništvu… Neću dozvoliti da budu zarobljeni ljudi iz te zemlje koji, bez uniforme, budu nađeni naoružani, bilo pojedinačno, bilo u grupama. Oni imaju biti streljani na licu mesta. Ko god bude pokazao blagost biće najstrožije kažnjen“. Predviđeno je uzimanje talaca od uglednijih ljudi koji su morali da budu„svi streljani, ako ijedan metak bude opaljen“. Sve one u kojima se nađe oružje spaliti, „mi nemamo vremena tražiti oružje i ako su takvi ljudi imalo sumnjivi, imaju se streljati na licu mesta“.Tako su ubijani civili u šabačkoj crkvi, streljani zarobljeni vojnici 13. puka drugog poziva, pobijeno oko 2.000 civila samo u prvoj fazi rata 1914. Istoričar Alan Kramer je u svojoj knjizi „Dinamika destrukcije…“ (2007) opisao ne samo bestijalije austro-ugarske vojske, već i drugih civilizovanih armija, kao što su nemačka i britanska u pogledu streljanja zarobljenika, odnosa prema ranjenicima, civilnom stanovništvu, taocima i kulturnim dobrima. O pljačkanju i ekonomskom iznurivanju da i ne govorimo.