Почетна / Култура / Звук наше кључне речи

Звук наше кључне речи

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

На овогодишњим „Миљковићевим поетским свечаностима“ у Гаџином Хану, Петар Пајић примио је награду „Заплањски Орфеј“ за песму „Сонет о Византији“, објављену у јубиларном, двестотом броју Печата

Пре више од пола века, у доба (налик данашњем) кад је утемељујућа српска прошлост идеолошки потискивана и непрестано сумњичена, Бранко Миљковић непосредно образлаже тежњу да изрази националне симболе, на челу групе младих песника неосимболиста, међу којима се обрео и млади Ваљевац Петар Пајић. Стиче се утисак да је песник Пајић још отад некако у знаку сапутништва, у незаслуженом другом плану, вољно постављен с краја разногласне и бучне песничке сцене. Поменути други план, одакле се повремено оглашавао новим песмама и збиркама, још чешће радовима из области сатире, јесте чињеница књижевног живота – не и оцена књижевне вредности. Поезији Петра Пајића тек одскора старе дугове почиње да одужује наша данас тако дезоријентисана и посустала критика. Спој лирског и сатиричког импулса, сарадња продубљене осетљивости и реске неосетљивости, давала је и даје, у Пајићевим вербално срезаним и ефектним стиховима, једнако и у прози, особене и вредне резултате. Пајић није само песник горко-ведре песме „Србија“ и сродних песама што су одавно део данашње и овдашње пробране лирске усмености, него и песник „Чистог доба“, стихова дубоке и парадоксалне опште симболике, као што је и лиричар интимне свакидашњице. Ако су му песме из почетне ауторске фазе у пуном изражајном напону језика и облика и пренапрегнутог, затамњеног, а широко зрачећег смисла, временом је Пајићев лирски рукопис прибавио проходност и колoквијалну лакоћу, али с не мање извесне сведене експресије.
Док је Миљковић певао „Утву златокрилу“ или поему „Ариљски анђео“, други модерни српски песници тога доба и тога нараштаја окрећу се неискоришћеним, најдубљим изворима матичног наслеђа. „Усправна земља“ Попина, Павловићева „Велика скитија“, Симовићеви Стојковићи, као и Лалићева „Византија“, представљају лозинке националног освешћења модерне српске поезије друге половине XX века. Песник топлих детињих слика Србије од храстовине и наниног огњишта, али и гротескних и драстичних распона наше повеснице и нашег удеса, Петар Пајић у низу новијих песама наступа у бритком ангажованом тону, у име разумљиве (а код савремених песника све ређе) солидарности према свом народу што страда и трпи неправду и безакоња од носилаца глобалне моћи. Негдашњи тамно сугестивни песник одавно је већ сурово директан, не мути воду да би изгледала дубља, него доноси прозирне дубине оверених и провејаних значења. У скоријем сонету „Слика из новина“, на пример, Пајић указује на сам по себи говорљив новински фотос Кфорових војника како накрећу пиво испред српског храма потпаљеног на Космету, поентирајући песму не само оптужницом већ и самооптужујућим реторским питањем: „Симонидо, кад ћемо знати / ко поново ти очи копа, / да ли то чине Азијати, // ил просве­ћена Европа? / Ил што заборависмо најсве­тије / на нас падоше Проклетије.“

[restrictedarea]

СОНЕТ О ВИЗАНТИЈИ

Балканска пустош пуни наша срца
а ми пунимо крчме и биртије,
осећајући да у нама грца
и сјај и пропаст целе Византије.

Односе нам дане Ибар и Морава,
свет је далеко. Балканска је тама,
али још се плави наша боја плава,
сјај Византије још светли у нама.

Сад кад ничег нема, све је развалина,
у нама још живи стара величина,
светле се одежде, застава се вије.

На месту где је светска развалина
видимо само јединога сина
распетог на златном крсту Византије

Тако је и са насловним симболом „Сонета о Византији“. После Лалићевог вишеслојно постављеног симбола, Пајић не доприноси даљем усложњавању, још мање оспоравању песничког мита о „дивној мртвој светлости“. Узима појам Византије као почетну, кључну реч наше словенске културе и противречни знамен узвишености и пада. Читав век после Шантића, на пример, свако би се клонио римовног пара „срца / грца“. Не и Пајић, јер не заснива уметнички ефекат на ефекту рима, него то чини продорном визијом овдашње овладале пустоши што се увећава у великој балканској биртији, док се нутрина нас, ојађених бирташа, само дубље позлеђује и празни. Мало ко не би песнички омануо посежући за стереотипним синтагмама „балканске крчме“ и „балканске таме“ и декоративним мотивима византијског плавог и златних одежди и барјака. Пајићу није први пут да игра на ивици плакатне отворености, ризикујући да склизне с ону страну лирике. Тај рескир и доприноси додатном утиску ауторске суверености, занатски нехат и немар, показан и необавезном сменом једанаестерачких и дванаестерачких стихова. А то је питање свесног мајсторског геста – онога што је зарана положио испит из лирског артизма – да остави грубо обрађено оно што се лако углачати може.
Општа симболичка места Пајић овде уводи да би, пошто обезбеди широку комуникативност унутар животно битног тематског подручја, пласирао завршни обрт, духовно разрешење описане трагичне напетости. Песник што у „Сонету о Византији“ од почетка песме светлом предања осветљава пустошну таму стварности, контрастира у завршним терцетима данашњу развалину и ништавило, с једне, и културну меморију с друге стране, сећање на изворишта нашег хришћанског идентитета. У основи српске историјско-егзистенцијалне позиције и јесте онај Шантићев пут Богочовека, слика распећа Сина Човечијег, на златном византијском крсту. Жива икона човечанске и богочовечанске позиције у свету, што навешћује васкрсење у трећи дан, пренесена је на укупно национално, а пре свега актуелно искуство. Златни крст Византије представа је нашег повесног сваковрсног распињања. Мајстор Пајић чини једно мало, али значајно померање од иконографије страдања на Голготи. Распеће је на златном крсту али је распеће, а то злато на коме издише Христос чини утешни колико и теретни спомен на негдашњу висину и пуноћу, у суочењу с исцрпеним народним снагама и вољом, сада кад смо развалина у разваљеном свету. Тешко да се сажетије и убедљивије може дочарати оно у чему сви заједно јесмо, разапети између два века, прошлог страшног, а пуног обећања и овога што почиње не обећавајући ништа добро.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *