Zvuk naše ključne reči

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Na ovogodišnjim „Miljkovićevim poetskim svečanostima“ u Gadžinom Hanu, Petar Pajić primio je nagradu „Zaplanjski Orfej“ za pesmu „Sonet o Vizantiji“, objavljenu u jubilarnom, dvestotom broju Pečata

Pre više od pola veka, u doba (nalik današnjem) kad je utemeljujuća srpska prošlost ideološki potiskivana i neprestano sumnjičena, Branko Miljković neposredno obrazlaže težnju da izrazi nacionalne simbole, na čelu grupe mladih pesnika neosimbolista, među kojima se obreo i mladi Valjevac Petar Pajić. Stiče se utisak da je pesnik Pajić još otad nekako u znaku saputništva, u nezasluženom drugom planu, voljno postavljen s kraja raznoglasne i bučne pesničke scene. Pomenuti drugi plan, odakle se povremeno oglašavao novim pesmama i zbirkama, još češće radovima iz oblasti satire, jeste činjenica književnog života – ne i ocena književne vrednosti. Poeziji Petra Pajića tek odskora stare dugove počinje da odužuje naša danas tako dezorijentisana i posustala kritika. Spoj lirskog i satiričkog impulsa, saradnja produbljene osetljivosti i reske neosetljivosti, davala je i daje, u Pajićevim verbalno srezanim i efektnim stihovima, jednako i u prozi, osobene i vredne rezultate. Pajić nije samo pesnik gorko-vedre pesme „Srbija“ i srodnih pesama što su odavno deo današnje i ovdašnje probrane lirske usmenosti, nego i pesnik „Čistog doba“, stihova duboke i paradoksalne opšte simbolike, kao što je i liričar intimne svakidašnjice. Ako su mu pesme iz početne autorske faze u punom izražajnom naponu jezika i oblika i prenapregnutog, zatamnjenog, a široko zračećeg smisla, vremenom je Pajićev lirski rukopis pribavio prohodnost i kolokvijalnu lakoću, ali s ne manje izvesne svedene ekspresije.
Dok je Miljković pevao „Utvu zlatokrilu“ ili poemu „Ariljski anđeo“, drugi moderni srpski pesnici toga doba i toga naraštaja okreću se neiskorišćenim, najdubljim izvorima matičnog nasleđa. „Uspravna zemlja“ Popina, Pavlovićeva „Velika skitija“, Simovićevi Stojkovići, kao i Lalićeva „Vizantija“, predstavljaju lozinke nacionalnog osvešćenja moderne srpske poezije druge polovine XX veka. Pesnik toplih detinjih slika Srbije od hrastovine i naninog ognjišta, ali i grotesknih i drastičnih raspona naše povesnice i našeg udesa, Petar Pajić u nizu novijih pesama nastupa u britkom angažovanom tonu, u ime razumljive (a kod savremenih pesnika sve ređe) solidarnosti prema svom narodu što strada i trpi nepravdu i bezakonja od nosilaca globalne moći. Negdašnji tamno sugestivni pesnik odavno je već surovo direktan, ne muti vodu da bi izgledala dublja, nego donosi prozirne dubine overenih i provejanih značenja. U skorijem sonetu „Slika iz novina“, na primer, Pajić ukazuje na sam po sebi govorljiv novinski fotos Kforovih vojnika kako nakreću pivo ispred srpskog hrama potpaljenog na Kosmetu, poentirajući pesmu ne samo optužnicom već i samooptužujućim retorskim pitanjem: „Simonido, kad ćemo znati / ko ponovo ti oči kopa, / da li to čine Azijati, // il prosve­ćena Evropa? / Il što zaboravismo najsve­tije / na nas padoše Prokletije.“

[restrictedarea]

SONET O VIZANTIJI

Balkanska pustoš puni naša srca
a mi punimo krčme i birtije,
osećajući da u nama grca
i sjaj i propast cele Vizantije.

Odnose nam dane Ibar i Morava,
svet je daleko. Balkanska je tama,
ali još se plavi naša boja plava,
sjaj Vizantije još svetli u nama.

Sad kad ničeg nema, sve je razvalina,
u nama još živi stara veličina,
svetle se odežde, zastava se vije.

Na mestu gde je svetska razvalina
vidimo samo jedinoga sina
raspetog na zlatnom krstu Vizantije

Tako je i sa naslovnim simbolom „Soneta o Vizantiji“. Posle Lalićevog višeslojno postavljenog simbola, Pajić ne doprinosi daljem usložnjavanju, još manje osporavanju pesničkog mita o „divnoj mrtvoj svetlosti“. Uzima pojam Vizantije kao početnu, ključnu reč naše slovenske kulture i protivrečni znamen uzvišenosti i pada. Čitav vek posle Šantića, na primer, svako bi se klonio rimovnog para „srca / grca“. Ne i Pajić, jer ne zasniva umetnički efekat na efektu rima, nego to čini prodornom vizijom ovdašnje ovladale pustoši što se uvećava u velikoj balkanskoj birtiji, dok se nutrina nas, ojađenih birtaša, samo dublje pozleđuje i prazni. Malo ko ne bi pesnički omanuo posežući za stereotipnim sintagmama „balkanske krčme“ i „balkanske tame“ i dekorativnim motivima vizantijskog plavog i zlatnih odeždi i barjaka. Pajiću nije prvi put da igra na ivici plakatne otvorenosti, rizikujući da sklizne s onu stranu lirike. Taj reskir i doprinosi dodatnom utisku autorske suverenosti, zanatski nehat i nemar, pokazan i neobaveznom smenom jedanaesteračkih i dvanaesteračkih stihova. A to je pitanje svesnog majstorskog gesta – onoga što je zarana položio ispit iz lirskog artizma – da ostavi grubo obrađeno ono što se lako uglačati može.
Opšta simbolička mesta Pajić ovde uvodi da bi, pošto obezbedi široku komunikativnost unutar životno bitnog tematskog područja, plasirao završni obrt, duhovno razrešenje opisane tragične napetosti. Pesnik što u „Sonetu o Vizantiji“ od početka pesme svetlom predanja osvetljava pustošnu tamu stvarnosti, kontrastira u završnim tercetima današnju razvalinu i ništavilo, s jedne, i kulturnu memoriju s druge strane, sećanje na izvorišta našeg hrišćanskog identiteta. U osnovi srpske istorijsko-egzistencijalne pozicije i jeste onaj Šantićev put Bogočoveka, slika raspeća Sina Čovečijeg, na zlatnom vizantijskom krstu. Živa ikona čovečanske i bogočovečanske pozicije u svetu, što navešćuje vaskrsenje u treći dan, prenesena je na ukupno nacionalno, a pre svega aktuelno iskustvo. Zlatni krst Vizantije predstava je našeg povesnog svakovrsnog raspinjanja. Majstor Pajić čini jedno malo, ali značajno pomeranje od ikonografije stradanja na Golgoti. Raspeće je na zlatnom krstu ali je raspeće, a to zlato na kome izdiše Hristos čini utešni koliko i teretni spomen na negdašnju visinu i punoću, u suočenju s iscrpenim narodnim snagama i voljom, sada kad smo razvalina u razvaljenom svetu. Teško da se sažetije i ubedljivije može dočarati ono u čemu svi zajedno jesmo, razapeti između dva veka, prošlog strašnog, a punog obećanja i ovoga što počinje ne obećavajući ništa dobro.

[/restrictedarea]