Почетна / Свет / Седам деценија украјинског фашизма

Седам деценија украјинског фашизма

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Бежећи од сопствене историје и недела, где су од њиховог метка и ножа страдали највише припадници сопственог народа, следбеници ОУН-УПА покушавају да докажу да су се борили и против Немаца. Међутим, не постоји ниједан релевантан документ који би потврдио постојање било какве наредбе за ратовање против Немаца

Вијорењем хиљада црно-црвених барјака, свечаним академијама и хорским појањем, маршевима ветерана и омладине, у Кијеву и градовима западне Украјине 14. октобра прослављено је седам деценија од формирања Украјинске устаничке армије (УПА), настале из војног крила Организације украјинских националиста (ОУН). Западноукрајински националисти створили су тада јединствену организацију (ОУН-УПА), која је од самог почетка била тек привезак Хитлерове Немачке и саучесник у бројним злочинима. Захваљујући стотинама хиљада присталица, идеологија ОУН-УПА и данас живи у Украјини, поготово у њеном западном делу, отежавајући и спутавајући успостављање пријатељских и братских веза Кијева и Москве. А западни покровитељи, данас, једнако као и пре 70 година, могу бити више него задовољни учинком својих украјинских сарадника.

КРВАВИ СЛАВУЈИ У годинама „наранџасте власти“ на челу са бившим председником Виктором Јушченком, лидери ОУН-УПА Степан Бандера и Роман Шухевич званично су проглашени за „хероје Украјине“, са свим припадајућим почастима и постхумно додељеним одликовањима. После одласка Јушченка са политике сцене, почетком 2010, тренд хероизације ноторних нациста и њихових сатрапа видљиво је смањен, бар када је реч о свеукрајинском нивоу. Међутим, на нивоу локалних и окружних органа власти у западној Украјини, утисак је, промоција антируске политике и реторике – никад није била израженија. А што се тиче „херојства“ ОУН-УПА, практично да нема доказа који би га потврдили. Али зато у изобиљу има историјског материјала о зверствима која су починили.
Датум 14. октобар 1942, заправо, и није прави рођендан УПА. Неко је својевремено тај дан одабрао, између осталог и зато што је реч о празнику Покрова Пресвете Богородице, који је веома поштован у Украјини, посебно међу њеним унијатским становништвом које се не потчињава Украјинској православној цркви Московског патријархата, већ своју лојалност исказује римском папи. Управо у верском питању требало би тражити разлог – како се догодило да руски народ у Украјини буде толико разједињен.

[restrictedarea] „Ватрено крштење“ УПА и њени шефови имали су много пре јесени 1942. године. Злогласни командант УПА Роман Шухевич, кога су одликовали и Хитлер (двапут „Гвозденим крстом“) и Јушченко (Орден „Херој Украјине“), приступио је немачкој војнообавештајној служби Абвер још пре почетка рата. И био одмах инфилтриран у редове ОУН, где се придружио још једном „абверовцу“ – главном идеологу украјинског национализма Степану Бандери. Само 12 дана после напада Немачке на Пољску, септембра 1939, министар иностраних послова Јоаким фон Рибентроп издао је политичку наредбу заповеднику Врховне команде Вермахта Вилхелму Кајтелу, а овај пренео шефу Абвера Вилхелму Францу Канарису, да се против Пољака и Јевреја „организује устанак уз помоћ украјинских организација које сарађују са Вама“, при чему је мислио на ОУН. Ове наредбе одмах су преточене у „Канарисов меморандум“ од 12. септембра 1939, који је у материјалима Нирнбершког суда заведен под бројем 3047-ПС.
Као и већина водећих украјинских националиста, Шухевич и Бандера радили су за Немце. Шухевич је у јуну 1941, када је Немачка напала СССР, био у саставу специјалног одреда Абвера „Нахтигал“ („Славуј“). И управо под његовом командом, 30. јуна, недељу дана после отпочињања операција Вермахта у СССР-у, у западноукрајинској „престоници“ Љвову „Нахтигал“ је извршио покољ десетина хиљада Пољака, Јевреја, Руса, комуниста, али и самих Украјинаца који су означени као „нелојални“. Другу масовну ликвидацију Шухевичеви „крвави славуји“ извели су потом у Бабјем Јару код Кијева.
Одред „Нахтигал“, са Шухевичем и његовом армијом, улио се с пролећа 1942. у немачки (украјински) 201. заштитни батаљон, који је послат у окупирану Белорусију, за борбу против тамошњих партизана. За заслуге у белоруској операцији, Шухевич добија звање немачког капетана и два „Гвоздена крста“. Јасно је да нема говора о „борби за слободу Украјине“, у условима када украјински националисти дејствују, убијајући партизане, стотинама километара далеко од своје земље. Уосталом, ватрени следбеник Бандере и Шухевича, публициста Мирослав Калба, овако описује белоруске дане: „У Белорусији 201. украјински батаљон није био сконцентрисан на једном месту. По доласку у Белорусију добио је задатак – чување мостова на рекама Берјозина и Западна Двина. Њихова дужност је била стално `чешљање` шумских масива, откривање и уништавање партизанских база и логора. Свака стотина чувала је поверени јој квадрат. Трећа стотина поручника Сидора била је на југу зоне одговорности украјинског батаљона, а Прва стотина Романа Шухевича била је у центру. Батаљон је девет месеци боравио на `партизанском фронту` и у тој борби стекао непроцењиво ратно искуство. Према оквирним подацима, легионари су уништили више од 2.000 совјетских партизана“!

САРАДНИЦИ ВЕРМАХТА Бежећи од сопствене историје и недела, где су од њиховог метка и ножа страдали највише припадници сопственог народа, следбеници ОУН-УПА покушавају да докажу да су се борили и против Немаца. Међутим, не постоји ниједан релевантан документ који би потврдио постојање било какве наредбе за ратовање против Немаца. Зато се украјински националисти позивају на мање ватрене окршаје које су имали са Хитлеровом армијом – углавном као резултат неспоразума међу савезницима.
Али, зато доказа системске сарадње УПА са Вермахтом има више него довољно. Ево, рецимо, шта је приликом испитивања изјавио заробљени бандеровац Иван Кутковец 1944. године: „Без обзира на то што је по налогу Немаца Бандера прогласио самосталну Украјину (30. јуна 1941. године, по узору на Павелићеву НДХ, прим. аут.) Немци су одуговлачили са стварањем националне украјинске владе. Они су освојили Украјину и сматрали је источном колонијом Трећег Рајха, а власт нису желели да деле са Бандером. Осим тога, украјинска полиција састављена од припадника ОУН, активно је радила у позадини немачке армије на сузбијању партизана и откривању совјетских активиста“. Ово сведочење од пре седам деценија, могло би се скоро у потпуности пресликати на Украјину од пре неколико година, под влашћу председника Јушченка. Уз, наравно, нешто другачије методе рада.
Постоји и циркуларно писмо немачке команде од 12. фебруара 1944, у којем се детаљно прописују правила опхођења према борцима УПА. Па се, између осталог, тражи од немачких војника да „уповце“ пропуштају да слободно пролазе и да им се дотура оружје по потреби. Истовремено, забрањује се напад на припаднике УПА, који би при сусрету са немачким јединицама требало да покажу документа са потписом извесног „капетана Феликса“ и знак распознавања: лева рука са раширеним прстима на лицу.
Примивши све ове почасти, Роман Шухевич и саборци из УПА, одужили су се чињењем зверстава над покореним Пољацима. У књизи која је 1999. објављена у Пољској, описано је чак 135 свирепих начина на које су Шухевичеви и Бандерини „уповци“ побили више од 100.000 пољских цивила, међу којима и велики број жена и деце: забијање ексера у лобању, урезивање пољског грба на чело, забијање бајонета у слепоочницу, набадање деце на колац, пресецање грла ножем или српом, ударци секиром по врату, одсецање српом женских груди и мушких гениталија, пресецање тела тестером на пола, забијање трудници бајонета у стомак, вађење црева, прибијање језика за сто малог детета, сечење детета на комаде, вешање жена за ноге и комадање тела, драње бритвом коже на лицу, закивање руку за кућни праг, вучење по земљи жртве везане за ноге… И још многи други начини. Осим Пољака, украјинске злочине описали су и израелски историчари, а сећања на ова недела чувају се у архиви музеја „Јад Вашем“.
А опет, у западној Украјини и даље има много оних који се клањају „херојима УПА“, све је више младих људи који прате преживеле ветеране у њиховим маршевима сваког 14. октобра. И, док у градовима на Западу земље именима ових нацистичких сатрапа масовно називају централне улице и тргове, подижу им споменике, забрањују истицање црвених застава на јавним местима, нова власт председника Виктора Јануковича труди се да то све „не види и не чује“. Пораз централне власти у Кијеву оличен је у забрани „локалних парламената“ на западу земље (упркос супротној одлуци Врховне раде Украјине), пре две године, да се шетњом ветерана Црвене армије и ношењем црвеног Барјака победе обележава 9. мај и Дан победе над фашизмом. И обрнуто: прошлонедељна прослава 70 година УПА представља велику победу Хитлерових следбеника, који данас, усред Европе, марширају и високо подижу своју заставу.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. I posle se raznorazni pripadnici Slovenskog naroda pitaju i u najmanju ruku cude sto ih za saradnju,dosadasnju sa Germanima,i napadanje na Rusiju isti ti Rusi rasture i zgaze kao poslednju gnjidu???Da ne bi „gospodo“ slovenska da vam Rusi daju orden zasluga za narod zato sto napadate sa tudjinima na sebi bratski narod??Izgleda da bi vam odgovaralo!!Vi ste potvrda,za one koji imaju razuma i oci da vide i usi da cuju,toga da zapadu sluzite samo za potkusurivanje sa Rusijom,a tom istom zapadu su prirodni resursi u Rusiji uvek bili i ostali cilj!A vi se nadate da cete od toga „kolaca“dobiti deo,ako zapad okupira Rusiju???Naivni li ste,Gospode Boze!!!Pa kome je zapad dao nesto sto nije mnogostruko naplatio?Nikome naravno!




    0



    0
  2. Vrlo interesantzan tekst.Znao sam da su delovi Ukrajine sa oduševljenjem dočekali nemce.Ali nisam znao da i danas deluju sa istim ciljevima.Samo među slovenskim narodina postoje ILUZIJE o zapadu koje se GRANIČE SA GLUPOSTIMA.




    0



    0
  3. Malorusi,danasnji poljskim nazvani Ukrajinci su nazalost Moskovskim Rusima , ono sto su tzv.Hrvati Srbima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!