Sedam decenija ukrajinskog fašizma

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Bežeći od sopstvene istorije i nedela, gde su od njihovog metka i noža stradali najviše pripadnici sopstvenog naroda, sledbenici OUN-UPA pokušavaju da dokažu da su se borili i protiv Nemaca. Međutim, ne postoji nijedan relevantan dokument koji bi potvrdio postojanje bilo kakve naredbe za ratovanje protiv Nemaca

Vijorenjem hiljada crno-crvenih barjaka, svečanim akademijama i horskim pojanjem, marševima veterana i omladine, u Kijevu i gradovima zapadne Ukrajine 14. oktobra proslavljeno je sedam decenija od formiranja Ukrajinske ustaničke armije (UPA), nastale iz vojnog krila Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN). Zapadnoukrajinski nacionalisti stvorili su tada jedinstvenu organizaciju (OUN-UPA), koja je od samog početka bila tek privezak Hitlerove Nemačke i saučesnik u brojnim zločinima. Zahvaljujući stotinama hiljada pristalica, ideologija OUN-UPA i danas živi u Ukrajini, pogotovo u njenom zapadnom delu, otežavajući i sputavajući uspostavljanje prijateljskih i bratskih veza Kijeva i Moskve. A zapadni pokrovitelji, danas, jednako kao i pre 70 godina, mogu biti više nego zadovoljni učinkom svojih ukrajinskih saradnika.

KRVAVI SLAVUJI U godinama „narandžaste vlasti“ na čelu sa bivšim predsednikom Viktorom Juščenkom, lideri OUN-UPA Stepan Bandera i Roman Šuhevič zvanično su proglašeni za „heroje Ukrajine“, sa svim pripadajućim počastima i posthumno dodeljenim odlikovanjima. Posle odlaska Juščenka sa politike scene, početkom 2010, trend heroizacije notornih nacista i njihovih satrapa vidljivo je smanjen, bar kada je reč o sveukrajinskom nivou. Međutim, na nivou lokalnih i okružnih organa vlasti u zapadnoj Ukrajini, utisak je, promocija antiruske politike i retorike – nikad nije bila izraženija. A što se tiče „herojstva“ OUN-UPA, praktično da nema dokaza koji bi ga potvrdili. Ali zato u izobilju ima istorijskog materijala o zverstvima koja su počinili.
Datum 14. oktobar 1942, zapravo, i nije pravi rođendan UPA. Neko je svojevremeno taj dan odabrao, između ostalog i zato što je reč o prazniku Pokrova Presvete Bogorodice, koji je veoma poštovan u Ukrajini, posebno među njenim unijatskim stanovništvom koje se ne potčinjava Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Moskovskog patrijarhata, već svoju lojalnost iskazuje rimskom papi. Upravo u verskom pitanju trebalo bi tražiti razlog – kako se dogodilo da ruski narod u Ukrajini bude toliko razjedinjen.

[restrictedarea] „Vatreno krštenje“ UPA i njeni šefovi imali su mnogo pre jeseni 1942. godine. Zloglasni komandant UPA Roman Šuhevič, koga su odlikovali i Hitler (dvaput „Gvozdenim krstom“) i Juščenko (Orden „Heroj Ukrajine“), pristupio je nemačkoj vojnoobaveštajnoj službi Abver još pre početka rata. I bio odmah infiltriran u redove OUN, gde se pridružio još jednom „abverovcu“ – glavnom ideologu ukrajinskog nacionalizma Stepanu Banderi. Samo 12 dana posle napada Nemačke na Poljsku, septembra 1939, ministar inostranih poslova Joakim fon Ribentrop izdao je političku naredbu zapovedniku Vrhovne komande Vermahta Vilhelmu Kajtelu, a ovaj preneo šefu Abvera Vilhelmu Francu Kanarisu, da se protiv Poljaka i Jevreja „organizuje ustanak uz pomoć ukrajinskih organizacija koje sarađuju sa Vama“, pri čemu je mislio na OUN. Ove naredbe odmah su pretočene u „Kanarisov memorandum“ od 12. septembra 1939, koji je u materijalima Nirnberškog suda zaveden pod brojem 3047-PS.
Kao i većina vodećih ukrajinskih nacionalista, Šuhevič i Bandera radili su za Nemce. Šuhevič je u junu 1941, kada je Nemačka napala SSSR, bio u sastavu specijalnog odreda Abvera „Nahtigal“ („Slavuj“). I upravo pod njegovom komandom, 30. juna, nedelju dana posle otpočinjanja operacija Vermahta u SSSR-u, u zapadnoukrajinskoj „prestonici“ LJvovu „Nahtigal“ je izvršio pokolj desetina hiljada Poljaka, Jevreja, Rusa, komunista, ali i samih Ukrajinaca koji su označeni kao „nelojalni“. Drugu masovnu likvidaciju Šuhevičevi „krvavi slavuji“ izveli su potom u Babjem Jaru kod Kijeva.
Odred „Nahtigal“, sa Šuhevičem i njegovom armijom, ulio se s proleća 1942. u nemački (ukrajinski) 201. zaštitni bataljon, koji je poslat u okupiranu Belorusiju, za borbu protiv tamošnjih partizana. Za zasluge u beloruskoj operaciji, Šuhevič dobija zvanje nemačkog kapetana i dva „Gvozdena krsta“. Jasno je da nema govora o „borbi za slobodu Ukrajine“, u uslovima kada ukrajinski nacionalisti dejstvuju, ubijajući partizane, stotinama kilometara daleko od svoje zemlje. Uostalom, vatreni sledbenik Bandere i Šuheviča, publicista Miroslav Kalba, ovako opisuje beloruske dane: „U Belorusiji 201. ukrajinski bataljon nije bio skoncentrisan na jednom mestu. Po dolasku u Belorusiju dobio je zadatak – čuvanje mostova na rekama Berjozina i Zapadna Dvina. Njihova dužnost je bila stalno `češljanje` šumskih masiva, otkrivanje i uništavanje partizanskih baza i logora. Svaka stotina čuvala je povereni joj kvadrat. Treća stotina poručnika Sidora bila je na jugu zone odgovornosti ukrajinskog bataljona, a Prva stotina Romana Šuheviča bila je u centru. Bataljon je devet meseci boravio na `partizanskom frontu` i u toj borbi stekao neprocenjivo ratno iskustvo. Prema okvirnim podacima, legionari su uništili više od 2.000 sovjetskih partizana“!

SARADNICI VERMAHTA Bežeći od sopstvene istorije i nedela, gde su od njihovog metka i noža stradali najviše pripadnici sopstvenog naroda, sledbenici OUN-UPA pokušavaju da dokažu da su se borili i protiv Nemaca. Međutim, ne postoji nijedan relevantan dokument koji bi potvrdio postojanje bilo kakve naredbe za ratovanje protiv Nemaca. Zato se ukrajinski nacionalisti pozivaju na manje vatrene okršaje koje su imali sa Hitlerovom armijom – uglavnom kao rezultat nesporazuma među saveznicima.
Ali, zato dokaza sistemske saradnje UPA sa Vermahtom ima više nego dovoljno. Evo, recimo, šta je prilikom ispitivanja izjavio zarobljeni banderovac Ivan Kutkovec 1944. godine: „Bez obzira na to što je po nalogu Nemaca Bandera proglasio samostalnu Ukrajinu (30. juna 1941. godine, po uzoru na Pavelićevu NDH, prim. aut.) Nemci su odugovlačili sa stvaranjem nacionalne ukrajinske vlade. Oni su osvojili Ukrajinu i smatrali je istočnom kolonijom Trećeg Rajha, a vlast nisu želeli da dele sa Banderom. Osim toga, ukrajinska policija sastavljena od pripadnika OUN, aktivno je radila u pozadini nemačke armije na suzbijanju partizana i otkrivanju sovjetskih aktivista“. Ovo svedočenje od pre sedam decenija, moglo bi se skoro u potpunosti preslikati na Ukrajinu od pre nekoliko godina, pod vlašću predsednika Juščenka. Uz, naravno, nešto drugačije metode rada.
Postoji i cirkularno pismo nemačke komande od 12. februara 1944, u kojem se detaljno propisuju pravila ophođenja prema borcima UPA. Pa se, između ostalog, traži od nemačkih vojnika da „upovce“ propuštaju da slobodno prolaze i da im se dotura oružje po potrebi. Istovremeno, zabranjuje se napad na pripadnike UPA, koji bi pri susretu sa nemačkim jedinicama trebalo da pokažu dokumenta sa potpisom izvesnog „kapetana Feliksa“ i znak raspoznavanja: leva ruka sa raširenim prstima na licu.
Primivši sve ove počasti, Roman Šuhevič i saborci iz UPA, odužili su se činjenjem zverstava nad pokorenim Poljacima. U knjizi koja je 1999. objavljena u Poljskoj, opisano je čak 135 svirepih načina na koje su Šuhevičevi i Banderini „upovci“ pobili više od 100.000 poljskih civila, među kojima i veliki broj žena i dece: zabijanje eksera u lobanju, urezivanje poljskog grba na čelo, zabijanje bajoneta u slepoočnicu, nabadanje dece na kolac, presecanje grla nožem ili srpom, udarci sekirom po vratu, odsecanje srpom ženskih grudi i muških genitalija, presecanje tela testerom na pola, zabijanje trudnici bajoneta u stomak, vađenje creva, pribijanje jezika za sto malog deteta, sečenje deteta na komade, vešanje žena za noge i komadanje tela, dranje britvom kože na licu, zakivanje ruku za kućni prag, vučenje po zemlji žrtve vezane za noge… I još mnogi drugi načini. Osim Poljaka, ukrajinske zločine opisali su i izraelski istoričari, a sećanja na ova nedela čuvaju se u arhivi muzeja „Jad Vašem“.
A opet, u zapadnoj Ukrajini i dalje ima mnogo onih koji se klanjaju „herojima UPA“, sve je više mladih ljudi koji prate preživele veterane u njihovim marševima svakog 14. oktobra. I, dok u gradovima na Zapadu zemlje imenima ovih nacističkih satrapa masovno nazivaju centralne ulice i trgove, podižu im spomenike, zabranjuju isticanje crvenih zastava na javnim mestima, nova vlast predsednika Viktora Janukoviča trudi se da to sve „ne vidi i ne čuje“. Poraz centralne vlasti u Kijevu oličen je u zabrani „lokalnih parlamenata“ na zapadu zemlje (uprkos suprotnoj odluci Vrhovne rade Ukrajine), pre dve godine, da se šetnjom veterana Crvene armije i nošenjem crvenog Barjaka pobede obeležava 9. maj i Dan pobede nad fašizmom. I obrnuto: prošlonedeljna proslava 70 godina UPA predstavlja veliku pobedu Hitlerovih sledbenika, koji danas, usred Evrope, marširaju i visoko podižu svoju zastavu.

[/restrictedarea]