ПРЕДЛОГ ДСС ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ УРЕДБИ ВЛАДЕ О БРИСЕЛСКИМ СПОРАЗУМИМA

1.Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија коју је Влада Републике Србије усвојила 23. децембра 2011. године и која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 98 од 23. децембра 2011. године није у складу са Уставом Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ  УРЕДБЕ О КОНТРОЛИ ПРЕЛАСКА АДМИНИСТРАТИВНЕ ЛИНИЈЕ ПРЕМА АУТОНОМНОЈ ПОКРАЈИНИ КОСОВО И МЕТОХИЈА

Означење одредби и разлози на којима се Предлог заснива

Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија је «правни» акт којим се, од доношења Устава Републике Србије, свакако на најочигледнији и најопаснији начин, од стране домаћих органа, подрива уставни поредак државе и доводи у питање и сам њен опстанак. Ова уредба најпре представља општи правни акт којим се грубо и противустано нарушава јединство и недељивост територије Републике Србије. Затим, то је акт који, противно уставним одредбама о правној природи и разлозима доношења уредби, није донесен за извршавање закона, већ уређује законску материју. На крају, али подједнако противуставно и опасно, овом се уредбом ограничавају и нарушавају Уставом зајамчена права и слободе грађана. Имајући у виду све што је изложено, може се рећи да Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија није у складу са Уставом, како из формалних, тако и из материјалних разлога. У тексту који следи подробније ће се указати на разлоге на којима се заснивају изложени закључци, односно на којима се заснива Предлог.

Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија у правни поредак Републике Србије уводи Уставу и важећем законодавству непознат појам „административне линије“. Штавише, само постојање те „административне линије“ је, судећи према тексту уредбе, ратио уредбодавног регулисања услова за прелазак преко те „линије“, као и кретања и боравка на њој и мера које се могу предузети против лица која поступају супротно њеним одредбама. Дакле, једна „административна линија“ разлог је сепаратног правног режима и различитих права која се у вези са њеним преласком и кретањем и боравком на њој могу уживати у Републици Србији! То заправо значи да постојање „административне линије“ и њен посебан правни режим оличен у уредбодавном регулисању њеног преласка и кретања и боравка на њој, нарушавају одредбу члана 8. став 1. Устава Републике Србије, према којој је територија Републике јединствена и недељива. Према Уставу Републике Србије, територију Србије не чине територије политичко – територијалних јединица, нити постојање политичко-територијалних јединица утиче на јединство правног поретка Републике. Управо супротно. Устав Републике Србије у својој Преамбули јасно истиче да је АП Косово и Метохија саставни део територије Републике Србије, у члану 182. став 2. да Република Србија има две аутономне покрајине од којих је једна Косово и Метохија, у члану 182. став 4. да се територија аутономних покрајина одређује законом, а у члану 194. став 1. да је правни предак Републике јединствен. У том смислу, јасно је да било какве „линије“ које су утиснуте у територијалну организацију Републике не значе и не смеју да значе посебан правни режим њиховог преласка и кретања и боравка на њима. Уређивање „административне линије“ чије постојање изискује посебан правни режим преласка и кретања и боравка на њој пре је својствено другачијим „линијама“ које раздвајају државе, што у погледу Косова и Метохије није, нити сме да буде случај, јер је према члану 8. став 2. Устава граница Републике Србије неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.

Уредбу о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија Влада Републике Србије донела је на основу члана 123. тачка 3. Устава. Та одредба Устава Републике Србије никако није могла, а ни смела да буде искоришћена као правни основ за доношење овакве «уредбе». Наиме, изложена одредба Устава јасно предвиђа да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона. Управо из тог разлога Уредба није у складу са Уставом јер није донесена ради извршавања ни једног закона. То што се у Уводу истиче да се Уредба доноси «у вези са Законом о Влади … и Законом о министарствима…» не представља прецизирање закона ради чијег се извршења Уредба доноси и, правно посматрано, не значи ништа, нарочито уколико се има у виду чињеница да два наведена закона уређују друге области, тако да их ова уредба не може извршавати. Дакле, Влада Републике Србије је грубом узурпацијом својих уставних надлежности, уредбу као општи правни акт за извршавање закона, претворила у правни акт какав Уставом Републике Србије није предвиђен у нашем правном систему. Штавише, Влада је овом уредбом зашла у регулисање питања која су по својој природи материја која треба да буде регулисана законом. У низу чланова Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија прописује надлежности Министарства унутрашњих послова, а Устав у члану 136. став 4. недвосмислено предвиђа да Влада прописује унутрашње уређење министарстава, а не и њихове надлежности. Према члану 136. став 3. Устава послови државне управе и број министарстава одређују се законом. Образложење због чега Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија није у складу са Уставом, нарочито у погледу ограничавања и нарушавања Уставом зајамчених права и слобода продубљеније ће се изложити посебно за сваку од противуставних одредби.

Чланом 2. Уредбе прописана су места на којима је дозвољен прелазак „административне линије“. Према члану 4. прелаз изван тих места дозвољен је само уз одобрење надлежог органа у случају више силе. Према члану 13. Уредбе, “ако то захтевају разлози безбедности“, Влада може да забрани или ограничи, између осталог и кретање, задржавање и настањивање на одређеним деловима територије Републике Србије уз “административну линију“. Изложеним одредбама Уредбе, прекршен је члан 39. став 1. и 2. Устава према којима свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији и да се слобода кретања може ограничити, али само законом и то само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије. У овом случају ограничења слободе кретања прописана су Уредбом, а не законом, разлози за ограничење нису они који су прописани у чланом 39. став 2. Устава, већ их Уредба одређује као „разлоге безбедности“ чије постојање дискреционо процењује Влада. Оваквим ограничавањем слободе кретања повређен је и члан 20. став 1. Устава према коме људска и мањинска права зајамчена Уставом могу да буду ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих их Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права. Такође, оваквим ограничавањем слободе кретања, супротно члану 20. став 2. Устава, смањен је достигнути ниво људских права јер је до сада кретање које подразумева прелазак преко „административне линије“, било слободно.

Чланом 15. Уредбе прописано је да је власник или корисник земљишта дужан да омогући слободан пролаз ради обављања послова обезбеђења „административне линије“ или постављања и одржавања прописаних ознака. Наведеном одредбом нарушава се чланом 58. став 1. Устава зајамчено мирно уживање својине и других имовинских права, због тога што се ограничавање права својине власника земљишта преко кога треба прећи ради обављања послова обезбеђења „административне линије“, или ради постављања и одржавања ознака, прописује уредбом, иако Устав у члану 58. став 2. и 3. предвиђено да се својина и начин њеног коришћења могу ограничити само законом.

Чланом 16. Уредбе предвиђено је да је у поступку доношења просторног и урбанистичког плана којим се уређује и простор у дубини 300 метара од „административне линије“ потребна сагласност Министарства унутрашњих послова. Будући да је доношење просторног и урбанистичког плана у надлежности јединица локалне самоуправе, јасно је да је уредбодавним прописивањем неопходне сагласности Министарства унутрашњих послова као органа државне управе нарушено право грађана на локалну самоуправу, односно да се онемогућава вршење надлежности јединица локалне самоуправе.

Предлог за одлучивање

Имајући у виду све што је изложено, предлажемо да Уставни суд Републике Србије утврди да Уредба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија није у сагласности са Уставом Републике Србије.

Имајући у виду тежину и значај неуставности Уредбе о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија, јасно је да би извршење појединачних аката и радњи на основу Уредбе могло да има неотклоњиве штетне последице. Будући да би извршавањем појединачних аката и радњи на основу ове Уредбе могле да наступе неотклоњиве штетене последице, предлажемо да Уставни суд, на основу члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење свих појдиначних аката и радњи који су донесени, односно предузете на основу ове Уредбе.

2.Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија коју је Влада Републике Србије усвојила 14. новембра 2011. године и која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 86 од 18. новембра 2011. године, није у складу са Уставом Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ  УРЕДБЕ О ПОСЕБНОМ НАЧИНУ ОБРАДЕ ПОДАТАКА САДРЖАНИХ У МАТИЧНИМ КЊИГАМА ЗА ПОДРУЧЈЕ АП КОСОВО И МЕТОХИЈА

  Означење одредби и разлози на којима се Предлог заснива

 Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија представља општи правни акт који, противно уставним одредбама о правној природи и разлозима доношења уредби, није донесен за извршавање закона. Том уредбом се изворно уређује законска материја и извршавају акти које уставноправни предак Републике Србије не познаје. У том смислу, може се истаћи да Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија није у складу са Уставом, како из формалних, тако и из материјалних разлога.

Уредбу о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија Влада Републике Србије донела је на основу члана 123. тачка 3. Устава. Та одредба Устава Републике Србије никако није могла, а ни смела да буде искоришћена као правни основ за доношење овакве «уредбе». Наиме, изложена одредба Устава јасно предвиђа да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона. Управо из тог разлога Уредба није у складу са Уставом јер није донесена ради извршавања ни једног закона, већ, како се то из њеног садржаја јасно увиђа, ради извршавања једног «договора». То што се у Уводу истиче да се Уредба доноси «у вези са члановима 7. и 13. Закона о заштити података о личности („Службени гласник Републике Србије”, број 97/2008 и 104/2009 – др. закон) и и члана 42. став 1. Закона о Влади („Службени гласник Републике Србије”, број 55/2005, 71/2005 – исправка, 101/2007, 65/2008 и 16/2011)» не представља прецизирање закона ради чијег се извршења Уредба доноси, већ закона са којима је Уредба «у вези», што правно посматрано не значи ништа. Ово нарочити ако се има у виду да се Законом о заштити података о личности и Законом о Влади уређују сасвим друге области друштвеног живота, тако да их ова Уредба никако не може извршавати. Дакле, Влада Републике Србије је грубом узурпацијом својих уставних надлежности, уредбу као општи правни акт за извршавање закона, претворила у правни акт какав Уставом Републике Србије није предвиђен у нашем правном систему. Образложење због чега Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија није у складу са Уставом продубљеније ће се изложити посебно за сваку од противуставних одредби.

Чланом 1. Уредбе предвиђено је да се њом уређује посебан начин обраде података садржаних у матичним књигама рођених, матичним књигама венчаних и матичним књигама умрлих које се воде за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија. Већ на основу изложеног, јасно је да уредба изворно регулише, односно уређује законску материју, јер је обрада података садржаних у матичним књигама рођених, матичним књигама венчаних и матичним књигама умрлих материја која се уређује законом (Законом о матичним књигама („Службени гласник Републике Србије”, број 20/2009). Штавише, Уредбом се ствара посебан правни режим само за обраду података садржаних у матичним књигама рођених, матичним књигама венчаних и матичним књигама умрлих које се воде за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија. Овим чланом Уредбе предвиђено је такође да се посебан начин обраде података уређује ради ефикаснијег остваривања и заштите права и слобода грађана за време важења Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Права и слободе грађана утврђене су Уставом Републике Србије, а њихово остваривање и заштиту, према члану 97. Устава, уређује и обезбеђује Република. Република то може да чини само законом, јер је чланом 18. став 1. Устава прописано да се људска и мањинска права зајамчена Уставом непосредно примењују, док је ставом 2. истог члана Устава предвиђено да се законом може прописати начин остваривања ових права, али само ако је то неопходно за остварење појединог права, због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајамченог права. Судећи према изложеним одредбама Устава, никакво уредбодавно уређивање било ког питања «ради ефикаснијег остваривања и заштите права и слобода грађана» није могуће, нити је уставноправно допуштено.

Чланом 2. став 2. и 3. Уредбе предвиђено је да послове обраде података, обављају градске управе градова из члана 6. став 3. Закона о матичним књигама („Службени гласник Републике Србије”, број 20/2009), које извршавају поверене послове вођења матичних књига за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија, али и да обради података могу да присуствују представници Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и органа Европске уније и Уједињених нација. Управо је уређивањем питања ко може да присуствује обради података Влада Републике Србије прекорачила границе својих уставних надлежности, односно регулисала је питање које, као што то Закон о матичним књигама потврђује, мора да буде регулисано законом. Таквим «дописивањем» Закона, Влада Републике Србије несумњиво је прекршила Устав. Изворно регулишући питања која треба да буду регулисана законом, Влада је узурпирала уставотворну и законодавну власт Народне скупштине, што је супротно члану 98. и члану 99. Устава, али је поступила и супротно члану 122. и члану 123. Устава.

Чланом 5. Уредбе прописано је да се подаци из матичних књига користе у складу са договором Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација. Управо је навођење акта у складу са којим се користе подаци из матичних књига («договор Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација») открило праве разлоге доношења ове Уредбе. На тај начин Уредба је постала несутавна не само због тога што је јасно да није донесена ради извршавања закона, већ и због тога што се њом у уставноправни поредак Републике Србије уводи уставно непознати акт назван «договор», чија правна природа, начин закључења, место у хијерархији правних аката, начин објављивања и ступања на правну снагу, као и низ других правних питања уопште нису регулисани. На основу тога, могло би основано да се закључи да «договор» није правни акт, односно да нема никакву правну природу. Наиме, закључен је између Европске уније и Уједињених нација, као субјеката међународног права, и једног неформалног Тима који чак није ни у систему органа државне управе и који нема никаквих уставних, ни законских овлашћења да такве договоре сачињава. Елементи овог договора се не могу сматрати саставним делом правног поретка Републике Србије. Важно је нагласити да члан 16. Устава прописује да су потврђени међународни уговори саставни део правног поретка и непосредно се примењују, али да морају бити у складу с Уставом. Договор на који се Уредба позива није међународни уговор који је потврђен у складу са Уставом. Овом уредбом се у правни поредак Србије уводи договор, и то још такве садржине да се њиме „руше“ сва битна начела Устава.

Имајући у виду изложене примере, јасно је да се Уредбом флагрантно крше начела Устава, нарочито чланови 1. 2. 3. 4. и 8. Устава Републике Србије.

Предлог за одлучивање

Имајући у виду све што је изложено, предлажемо да Уставни суд Републике Србије утврди да Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија није у сагласности са Уставом Републике Србије.

Имајући у виду тежину и значај неуставности Уредбе о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија, јасно је да би извршење појединачних аката и радњи на основу Уредбе могло да има неотклоњиве штетне последице. Будући да би извршавањем појединачних аката и радњи на основу ове Уредбе могле да наступе неотклоњиве штетене последице, предлажемо да Уставни суд, на основу члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење свих појдиначних аката и радњи који су донесени, односно предузете на основу ове Уредбе.

3.Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија коју је Влада Републике Србије усвојила 08. децембра 2011. године и која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 94 од 14. децембра 2011. године, није у складу са Уставом Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ  УРЕДБЕ О ПОСЕБНОМ НАЧИНУ ОБРАДЕ ПОДАТАКА САДРЖАНИХ У КАТАСТРУ ЗЕМЉИШТА ЗА АП КОСОВО И МЕТОХИЈА

 Означење одредби и разлози на којима се Предлог заснива

Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија представља општи правни акт који, противно уставним одредбама о правној природи и разлозима доношења уредби, није донесен за извршавање закона. Том уредбом се изворно уређује законска материја и извршавају акти које уставноправни предак Републике Србије не познаје. У том смислу, може се истаћи да Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија није у складу са Уставом, како из формалних, тако и из материјалних разлога.

Уредбу о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија Влада Републике Србије донела је на основу члана 123. тачка 3. Устава. Та одредба Устава Републике Србије никако није могла, а ни смела да буде искоришћена као правни основ за доношење овакве «уредбе». Наиме, изложена одредба Устава јасно предвиђа да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона. Управо из тог разлога Уредба није у складу са Уставом јер није донесена ради извршавања ни једног закона, већ, како се то из њеног садржаја јасно увиђа, ради извршавања једног «договора». То што се у Уводу истиче да се Уредба доноси «у вези са чланом 7. и 13. Закона о заштити података о личности („Службени гласник Републике Србије”, број 97/2008 и 104/2009 – др. закон) и са Законом о државном премеру и катастру („Службени гласник Републике Србије”, број 72/2009 и 18/2010)» не представља прецизирање закона ради чијег се извршења Уредба доноси, већ закона са којима је Уредба «у вези», што правно посматрано не значи ништа. Ово нарочити ако се има у виду да се Законом о заштити података о личности уређује сасвим друга област, тако да га ова Уредба никако не може извршавати. Дакле, Влада Републике Србије је грубом узурпацијом својих уставних надлежности, уредбу као општи правни акт за извршавање закона, претворила у правни акт какав Уставом Републике Србије није предвиђен у нашем правном систему. Образложење због чега Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија није у складу са Уставом продубљеније ће се изложити посебно за сваку од противуставних одредби.

Чланом 1. Уредбе предвиђено је да се њом уређује посебан начин обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија. Већ на основу изложеног, јасно је да уредба изворно регулише, односно уређује законску материју, јер је обрада података садржаних у катастру земљишта регулисана, између осталог, Законом о државном премеру и катастру на који се уредба позива, а који суштински мења, стварајући посебан правни режим само за обраду података садржаних у катастру земљишта за АП Косово и Метохија. Штавише, овим чланом уредбе предвиђено је да се посебан начин обраде података уређује ради ефикаснијег остваривања и заштите права и слобода грађана за време важења Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Права и слободе грађана утврђене су Уставом Републике Србије, а њихово остваривање и заштиту, према члану 97. Устава, уређује и обезбеђује Република. Република то може да чини само законом, јер је чланом 18. став 1. Устава прописано да се људска и мањинска права зајамчена Уставом непосредно примењују, док је ставом 2. истог члана Устава предвиђено да се законом може прописати начин остваривања ових права, али само ако је то неопходно за остварење појединог права, због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајамченог права. Судећи према изложеним одредбама Устава, никакво уредбодавно уређивање било ког питања «ради ефикаснијег остваривања и заштите права и слобода грађана» није могуће, нити је уставноправно допуштено.

Чланом 2. став 2. и 3. Уредбе предвиђено је да послове обраде података, сагласно члану 10. Закона о државном премеру и катастру („Службени гласник Репубике Србије”, број 72/2009 и 18/2010), обавља Републички геодетски завод, али и да обради података могу да присуствују представници Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и органа Европске уније и Уједињених нација. Управо је уређивањем ко може да присуствује обради података Влада Републике Србије прекорачила границе својих уставних надлежности, односно регулисала питање које, као што то Закон о државном премеру и катастру потврђује, мора да буде регулисано законом. Таквим «дописивањем» Закона, Влада Републике Србије несумњиво је прекршила Устав. Изворно регулишући питања која треба да буду регулисана законом, Влада је узурпирала уставотворну и законодавну власт Народне скупштине, што је супротно члану 98. и 99. Устава, али је поступила и супротно члану 122. и члану 123. Устава.

Чланом 5. Уредбе прописано је да се подаци из катастра земљишта користе у складу са Уставом и законом, а у циљу извршавања договора Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација. Управо је навођење циља («извршавања договора Тима за дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација) открило праве разлоге доношења ове Уредбе. На тај начин Уредба је постала несутавна не само због тога што је јасно да није донесена ради извршавања закона, већ и због тога што се њом у уставноправни поредак Републике Србије уводе чудни, уставно непознати акти названи «договори», чија правна природа, начин закључења, место у хијерархији правних аката, начин објављивања и ступања на правну снагу, као и низ других правних питања уопште нису регулисани. На основу тога, могло би основано да се закључи да «договори» нису правни акти, односно да немају никакву правну природу. Наиме, закључени су између Европске уније и Уједињених нација, као субјеката међународног права, и једног неформалног Тима који чак није ни у систему органа државне управе и који нема никаквих уставних, ни законских овлашћења да такве договоре сачињава. Елементи ових договора се не могу сматрати саставним делом правног поретка Републике Србије. Важно је нагласити да члан 16. Устава прописује да су потврђени међународни уговори саставни део правног поретка и непосредно се примењују, али да морају бити у складу с Уставом. Договори нису ни међународни уговори, а камоли потврђени. Овим уредбама се у правни поредак Србије уведе договори, и то још такве садржине да се њима „руше“ сва битна начела Устава.

Имајући у виду изложене примере, јасно је да се Уредбом флагрантно крше начела Устава, нарочито чланови 1. 2. 3. 4. и 8. Устава Републике Србије.

Предлог за одлучивање

 Имајући у виду све што је изложено, предлажемо да Уставни суд Републике Србије утврди да Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија није у сагласности са Уставом Републике Србије.

Имајући у виду тежину и значај неуставности Уредбе о посебном начину обраде података садржаних у катестру замљишта за Аутономну покрајину Косово и Метохија, јасно је да би извршење појединачних аката и радњи на основу Уредбе могло да има неотклоњиве штетне последице. Будући да би извршавањем појединачних аката и радњи на основу ове Уредбе могле да наступе неотклоњиве штетене последице, предлажемо да Уставни суд, на основу члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење свих појединачних аката и радњи који су донесени, односно предузете на основу ове Уредбе.

4.Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије коју је Влада Републике Србије усвојила 9. фебруара 2012. године и која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 16 од 7. марта 2012. године није у складу са Уставом Републике Србије. У складу са чланом 168. став 1. Устава Републике Србије, у својству овлашћеног предлагача, подносимо следећи

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ  УРЕДБЕ О ПОСЕБНОМ НАЧИНУ ПРИЗНАВАЊА ВИСОКОШКОЛСКИХ ИСПРАВА И ВРЕДНОВАЊА СТУДИЈСКИХ ПРОГРАМА УНИВЕРЗИТЕТА СА ТЕРИТОРИЈЕ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА КОЈИ НЕ ОБАВЉАЈУ ДЕЛАТНОСТ ПО ПРОПИСИМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 Означење одредби и разлози на којима се Предлог заснива

Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије представља општи правни акт који, противно уставним одредбама о правној природи и разлозима доношења уредби, није донесен за извршавање закона. Том уредбом се изворно уређује законска материја. У том смислу, може се истаћи да Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија није у складу са Уставом, како из формалних, тако и из материјалних разлога.

Уредбу о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије Влада Републике Србије донела је на основу члана 123. тачка 3. Устава. Та одредба Устава Републике Србије никако није могла, а ни смела да буде искоришћена као правни основ за доношење овакве «уредбе». Наиме, изложена одредба Устава јасно предвиђа да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона. Управо из тог разлога Уредба није у складу са Уставом јер није донесена ради извршавања ни једног закон. То што се у Уводу истиче да се Уредба доноси «у вези са Законом о високом образовању („Службени гласник Републике Србије”, број 76/2005, 100/2007 – аутентично тумачење, 97/2008 и 44/2010)» не представља прецизирање закона ради чијег се извршења Уредба доноси, јер се нису ни могле наћи одредбе Закона о високом образовању које би биле основ за доношење Уредбе. Дакле, Влада Републике Србије је грубом узурпацијом својих уставних надлежности, уредбу као општи правни акт за извршавање закона, претворила у правни акт какав Уставом Републике Србије није предвиђен у нашем правном систему. Њом се изворно регулише законска материја. Наиме, овом Уредбом уређен је начин признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије.Будући да је издавање високошколских исправа један вид јавних овлашћења која се према члану 137. став 3. Устава Републике Србије могу законом поверити и установама, укључујући и високошколске установе, јасно је да је уредбодавно регулисање признања високошколских исправа издатих од стране установа које на Косову и Метохији не обављају делатност по прописима Републике Србије по себи неуставно. Наиме, такво признавање подразумева јавна овлашћења високошколских установа да издају исправе, јавна овлашћења која, судећи по томе да по тексту Уредбе установе не обављају делатност по прописима Републике Србије, нису уопште ни могла да им буду поверена законом! Штавише, уређујући у члану 3. Уредбе поступак признавања, Влада Републике Србије је изиграла уставну одредбу члана 198. став 1. Устава према којој појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити заснована на закону. Наиме, сасвим је јасно да ниједан акт самосталне високошколске установе ван Косова и Метохије која према члану 4. став 3. Уредбе обавља признање, донесен у Уредбом регулисано поступку признања, неће моћи у процесном смислу да буде заснован на закону!

Све што је изложено директна је последица суштинске неуставности ове Уредбе која је изражена већ у њеном наслову. Наиме, Уредба већ у наслову садржи елемент неуставности – признавање високошколских исправа и вредновање студијских програма установа које не обављају делатност по прописима Републике Србије. Основано се због тога поставља питање како је могуће и да ли је у складу са Уставом да се на делу територије Републике Србије који је њен саставни део, што Косово и Метохија јесте, нека делатност не обавља по прописима Републике Србије, иако Устав прописује да је “правни поредак Републике Србије јединствен“ (члан 194) и да се резултати такве, у суштини неуставне и незаконите делатности, још признају од стране органа Републике Србије?

Имајући у виду све што је изложено, предлажемо да Уставни суд Републике Србије утврди да Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима Републике Србије није у сагласности са Уставом Републике Србије.

Имајући у виду тежину и значај неуставности ове Уредбе, јасно је да би извршење појединачних аката и радњи на основу ње могло да има неотклоњиве штетне последице. Будући да би извршавањем појединачних аката и радњи на основу ове Уредбе могле да наступе неотклоњиве штетене последице, предлажемо да Уставни суд, на основу члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење свих појдиначних аката и радњи који су донесени, односно предузете на основу ове Уредбе.

Извор: http://dss.rs