Почетна / Друштво / Милешева

Милешева

Пише Матија Бећковић

Овде се родила и одавде  потекла света истина да браћа нису само браћа, да брат није само онај кога нам је мајка родила, него су браћа сви било које вере и нације које греје, теши, осцељује и закриљује Свети Сава

Има много места на којима се могу славити велики датуми наше прошлости, али од Милешеве ниједно није лепше и богоугодније.
Милешева је огњиште у којем се увек може пронаћи жара и пробудити варница запретаних снова и идеала.
Ту је она столица на којој је седео Свети Сава док га је сликар живописао да би нам као аманет завештао свој лик и кроз све векове нас држао на оку, погледом „који прониче седмосветла небеса“.
Милешева је тачка ослонца свих наших подвига,колевка најсветијих симбола – слободе,правде и љубави.
Овде се родила и одавде потекла света истина да браћа нису само браћа,да брат није само онај кога нам је мајка родила,него су браћа сви било које вере и нације које греје,теши,осцељује и закриљује Свети Сава.
У протеклим вековима славне периоде смењивали су неславни, победе и порази замењивали су места,најбоље године претходиле су најгорима, једне истраге и анексије наследиле су друге, савезници су постајали непријатељи и то је вечни рефрен људске судбине и историје на српској земљи.
Довољно је да упоредимо период од 1900-1914. године са овим од 2000- 2014. године, па да видимо како смо себи дошли иза леђа и на наличје изврнули један век.
Само се није мењала Милешева.

[restrictedarea] Стогодишњицу ослобођења Косова – Косово дочекује под страним чизмама.
Када је краљ Александар Карађорђевић посетио манастир Крку код Книна питао је игумана да ли имају неку жељу коју би он могао да им испуни. „Ви сте,мој краљу,све наше жеље испунили на Куманову!“одговорио је игуман. После сто година многе од тих жеља опет су постале неиспуњене у Кумановском споразуму.
Али ако наши преци нису клонули за пет векова зашто би потомци клонули после десет година?
Стогодишњица одласка Отоманске империје са Балкана протиче у знаку њеног повратка на Балкан.
Црна Гора је прва кренула у Балканске ратове певајући „онамо намо за брда она“, дочекала је да се ти стихови сада односе и на њу саму.
Стара Србија спомиње се само у написима о белој куги и старосној структури становништва.
Истина и време је променило значење многих појмова. Слобода више слобода, ни окупација није окупација,ни ослобођење није ослобођење,ни пораз није пораз,ни победа није победа.
Све се променило сем Милешеве и Милешевског Белог анђела – где ниједно време није могло да промени ништа.
Речено је да је писменост родила српску државу и да без писмености која им је претходила не би било ни славне државе Немањића, ни Светог Саве.
Свети Сава је одредио пут којим идемо,језик којим говоримо,писмо којим пишемо,крст којим се крстимо.
Али пречесто нисмо показивали достојни ни тог пута, ни тог језика, ни тог писма, ни тог крста, ни слова које нас је родило. Како више људи на свету пише ћирилицом него латиницом ми смо прискочили у помоћ латиници и под различитим изговорима одрицали се себе и свог писма старог више од хиљаду година, на којем су написане и завештане све наше тапије и крштенице.
Ових дана је Бугарска изборила да се ћирилица призна као званично писмо у Европској унији, као саставни део бугарског националног идентитета. Срби се за то право не боре ни у Србији, а камоли у Европи. Као да ће им неко забранити да уче и друга писма ако прво науче своје.
Али Милешева се није мењала остајући кроз време верна свом слову, потпису и печату Светог Саве.
У време кад се највише говорило о укидању граница и бесмислености њиховог постојања,границе су се појавиле тамо где их никада није било, само зато да раздвоје оно што је једно и што више удаље оно што је најближе.
Само је Милешева остала високо изнад свих граница где је одувек и била,подједнако блиска и удаљена свима.
Понекад се чини да једино Србија има сито које ниједна држава нема. То је сито кроз које пролази све крупно, а у њему остаје све ситно. Оно је неуморно радило деценијама тако да је данас све крупно под њим, а све ситно у њему. Та ситнина данас је највиднија у нашим јавним пословима. После свих ратова,нечувеног страдања и небројених жртава чијим је костима Србија потрусила не само своју земљу него све путеве којима је пролазила борећи се за слободу увек на светлијој страни света, Срби се данас боре да не буду изузетак међу народима. Све српске силе се боре да за Србију важе исти закони који важе за друге државе, да јој се не веже трака око руке, да не постане преседан и јединствен случај међу државама и народима.
Србија мора да подсећа и доказује, није само територија и гола долина која једино има стратешки значај. Она хоће да се поштује њен морал и њене моралне заслуге,њена хероика и њена епика,њено име и језик,њено писмо,вера, култура и уметност којом је украшена српска земља.
И Србија ће у том боју победити.
Сила може све осим једно: лаж никад неће постати истина!
И док је Милешеве и док стојимо на овом најсветијем месту ниједна битка не може бити изгубљена.
И крај овог слова да посветимо молитви Светом Сави:
Пожури се, Саво свети и пакости избави нас,јер јади велики и ратни,рабе твоје море,телесни и душевни!

Реч Матије Бећковића код манастира Милешеве 13. октобра 2012,поводом Стогодишњице
Балканских ратова

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *