Mileševa

Piše Matija Bećković

Ovde se rodila i odavde  potekla sveta istina da braća nisu samo braća, da brat nije samo onaj koga nam je majka rodila, nego su braća svi bilo koje vere i nacije koje greje, teši, osceljuje i zakriljuje Sveti Sava

Ima mnogo mesta na kojima se mogu slaviti veliki datumi naše prošlosti, ali od Mileševe nijedno nije lepše i bogougodnije.
Mileševa je ognjište u kojem se uvek može pronaći žara i probuditi varnica zapretanih snova i ideala.
Tu je ona stolica na kojoj je sedeo Sveti Sava dok ga je slikar živopisao da bi nam kao amanet zaveštao svoj lik i kroz sve vekove nas držao na oku, pogledom „koji proniče sedmosvetla nebesa“.
Mileševa je tačka oslonca svih naših podviga,kolevka najsvetijih simbola – slobode,pravde i ljubavi.
Ovde se rodila i odavde potekla sveta istina da braća nisu samo braća,da brat nije samo onaj koga nam je majka rodila,nego su braća svi bilo koje vere i nacije koje greje,teši,osceljuje i zakriljuje Sveti Sava.
U proteklim vekovima slavne periode smenjivali su neslavni, pobede i porazi zamenjivali su mesta,najbolje godine prethodile su najgorima, jedne istrage i aneksije nasledile su druge, saveznici su postajali neprijatelji i to je večni refren ljudske sudbine i istorije na srpskoj zemlji.
Dovoljno je da uporedimo period od 1900-1914. godine sa ovim od 2000- 2014. godine, pa da vidimo kako smo sebi došli iza leđa i na naličje izvrnuli jedan vek.
Samo se nije menjala Mileševa.

[restrictedarea] Stogodišnjicu oslobođenja Kosova – Kosovo dočekuje pod stranim čizmama.
Kada je kralj Aleksandar Karađorđević posetio manastir Krku kod Knina pitao je igumana da li imaju neku želju koju bi on mogao da im ispuni. „Vi ste,moj kralju,sve naše želje ispunili na Kumanovu!“odgovorio je iguman. Posle sto godina mnoge od tih želja opet su postale neispunjene u Kumanovskom sporazumu.
Ali ako naši preci nisu klonuli za pet vekova zašto bi potomci klonuli posle deset godina?
Stogodišnjica odlaska Otomanske imperije sa Balkana protiče u znaku njenog povratka na Balkan.
Crna Gora je prva krenula u Balkanske ratove pevajući „onamo namo za brda ona“, dočekala je da se ti stihovi sada odnose i na nju samu.
Stara Srbija spominje se samo u napisima o beloj kugi i starosnoj strukturi stanovništva.
Istina i vreme je promenilo značenje mnogih pojmova. Sloboda više sloboda, ni okupacija nije okupacija,ni oslobođenje nije oslobođenje,ni poraz nije poraz,ni pobeda nije pobeda.
Sve se promenilo sem Mileševe i Mileševskog Belog anđela – gde nijedno vreme nije moglo da promeni ništa.
Rečeno je da je pismenost rodila srpsku državu i da bez pismenosti koja im je prethodila ne bi bilo ni slavne države Nemanjića, ni Svetog Save.
Sveti Sava je odredio put kojim idemo,jezik kojim govorimo,pismo kojim pišemo,krst kojim se krstimo.
Ali prečesto nismo pokazivali dostojni ni tog puta, ni tog jezika, ni tog pisma, ni tog krsta, ni slova koje nas je rodilo. Kako više ljudi na svetu piše ćirilicom nego latinicom mi smo priskočili u pomoć latinici i pod različitim izgovorima odricali se sebe i svog pisma starog više od hiljadu godina, na kojem su napisane i zaveštane sve naše tapije i krštenice.
Ovih dana je Bugarska izborila da se ćirilica prizna kao zvanično pismo u Evropskoj uniji, kao sastavni deo bugarskog nacionalnog identiteta. Srbi se za to pravo ne bore ni u Srbiji, a kamoli u Evropi. Kao da će im neko zabraniti da uče i druga pisma ako prvo nauče svoje.
Ali Mileševa se nije menjala ostajući kroz vreme verna svom slovu, potpisu i pečatu Svetog Save.
U vreme kad se najviše govorilo o ukidanju granica i besmislenosti njihovog postojanja,granice su se pojavile tamo gde ih nikada nije bilo, samo zato da razdvoje ono što je jedno i što više udalje ono što je najbliže.
Samo je Mileševa ostala visoko iznad svih granica gde je oduvek i bila,podjednako bliska i udaljena svima.
Ponekad se čini da jedino Srbija ima sito koje nijedna država nema. To je sito kroz koje prolazi sve krupno, a u njemu ostaje sve sitno. Ono je neumorno radilo decenijama tako da je danas sve krupno pod njim, a sve sitno u njemu. Ta sitnina danas je najvidnija u našim javnim poslovima. Posle svih ratova,nečuvenog stradanja i nebrojenih žrtava čijim je kostima Srbija potrusila ne samo svoju zemlju nego sve puteve kojima je prolazila boreći se za slobodu uvek na svetlijoj strani sveta, Srbi se danas bore da ne budu izuzetak među narodima. Sve srpske sile se bore da za Srbiju važe isti zakoni koji važe za druge države, da joj se ne veže traka oko ruke, da ne postane presedan i jedinstven slučaj među državama i narodima.
Srbija mora da podseća i dokazuje, nije samo teritorija i gola dolina koja jedino ima strateški značaj. Ona hoće da se poštuje njen moral i njene moralne zasluge,njena heroika i njena epika,njeno ime i jezik,njeno pismo,vera, kultura i umetnost kojom je ukrašena srpska zemlja.
I Srbija će u tom boju pobediti.
Sila može sve osim jedno: laž nikad neće postati istina!
I dok je Mileševe i dok stojimo na ovom najsvetijem mestu nijedna bitka ne može biti izgubljena.
I kraj ovog slova da posvetimo molitvi Svetom Savi:
Požuri se, Savo sveti i pakosti izbavi nas,jer jadi veliki i ratni,rabe tvoje more,telesni i duševni!

Reč Matije Bećkovića kod manastira Mileševe 13. oktobra 2012,povodom Stogodišnjice
Balkanskih ratova

[/restrictedarea]