Почетна / Друштво / Томислав Николић и Владимир Путин: Из Русије с љубављу

Томислав Николић и Владимир Путин: Из Русије с љубављу

Пише Никола Врзић

Сусрет председника Србије Томислава Николића с његовим руским колегом Владимиром Путином отворио је јасну – и економску и политичку, јер једна без друге не иду – алтернативу досадашњем безалтернативном срљању у Европску унију по цену Косова и Метохије. ЕУ нам, истовремено, укидајући „надгледану независност Косова“, из Приштине поручује да Тачијева држава јесте независна. Како ће, на ту тешку дилему између отмице зачињене уценом, и подршке потковане новцем, одреаговати власти у Београду?

У Русију је председник Србије Томислав Николић отпутовао срећан, јер путује у земљу која му је после Србије најмилија. Његов повратак из Русије, пак, и све нас би, остале грађане Србије, требало да учини подједнако срећним. Не зато што је председник видео земљу коју воли и оданде нам се вратио, већ зато што је из Русије, с љубављу, у Србију донео добре вести. И само да пожелимо да се те вести, те добре најаве остваре, јер би остварење могло да значи оно што одавно прижељкујемо: да се Србији указала могућност да се заиста ослободи евроатлантских стега које су је шчепале још 1999, и умало докусуриле током претходне четири године владавине Демократске странке.
Не знамо да ли је сусрет председника Србије и Русије, Томислава Николића и Владимира Путина, планиран баш за уторак 11. септембар, а да се у виду при том имао 10. септембар, дан у којем су се у Приштини, уз највише државне почасти, сабрали пријатељи српских режима који су били спремни да се зарад тог пријатељства одрекну и Косова и Метохије. Били су тамо и Марти Ахтисари, и Волфганг Ишингер, и Филип Рикер, и Штефан Филе… сви у друштву насмејаног Хашима Тачија да поруче да се надгледање независности Косова укида. А дан касније, у Сочију, насмејани председници Николић и Путин поручују да је такво Косово, без обзира на  окупљену Тачијеву свиту, пука квазидржава. Намерна или не, тек, симболика ове подударности догађаја у Приштини и Сочију требало би да нам очигледним направи избор између искрених пријатеља, и оних са којима можемо да сарађујемо само док је то у нашој користи зато што нам искрени пријатељи нису. Јер пријатељ Хашима Тачија, по природи ствари, не може да буде и наш пријатељ (ко год верује у супротно верује и у Деда Мраза или је опасно близу шизофренији која је карактерисала претходну власт). Оно што је изговорено у понедељак, на свечаној вечери у Приштини, то нам је уверљиво показало; док нам је сусрет у Сочију посведочио да смо на пријатеље Хашима Тачија осуђени једино ако сами себе на њих осудимо. Јер смо имали шансу да изаберемо и другачије.
А ево и зашто је тако.

РУСКИ ЗАОКРЕТ

[restrictedarea]

Црноморски сусрет двојице председника, без сумње, представља досадашњи врхунац односа који су са руским властима почели да се успостављају после промена изазваних мајским изборима у Србији (иако је српски поход на Русију, каквог није било ни пре, ни после било којих ранијих избора у Србији, према (не)провереним гласинама, започео још неколико месеци уочи 6. маја 2012). Оно што је несумњиво, међутим, јесу сусрети са Русима који се, као у ноћној мори српских евроатлантиста, ређају после другог круга председничких избора: Томислав Николић, (тек) изабрани председник Србије, за прву своју инострану посету бира Москву и одлази на конгрес Јединствене Русије. Тамо се састаје са Владимиром Путином. У Русију, овог августа, одлази и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић, а мало за њим, првих дана септембра, и Милан Бачевић, српски министар природних ресурса, рударства и просторног планирања. У међувремену, председник Николић састаје се с Владимиром Титовим, замеником руског шефа дипломатије, са Кирилом Кравченком, генералним директором „Нафтне индустрије Србије“, са амбасадором Русије Александром Конузином, са представником „Гаспрома“ Дмитријем Малишевим… А овог уторка, поново, одлази у Русију на нови сусрет с председником Путином, кога почиње да виђа чешће него што је Борис Тадић виђао Ива Јосиповића, а сви се сећамо колико су се њих двојица волели док је Тадић био председник.
Све у свему, очигледно, није овде реч о пуком случају који је без координације, у свега три месеца, нагомилао толике сусрете руских и српских званичника. Већ је то Србија Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића (и Млађана Динкића) почела да прави лагани заокрет од Србије Бориса Тадића, Ивице Дачића и Млађана Динкића, Србије која јесте сумњала да се све планете врте око Сунца, али је зато знала да се читав свемир врти око Брисела (а Брисел око Вашингтона).
Заокрет од Брисела ка Москви, при том, иде и преко Берлина, о чему нам сведочи и упоредна посета Александра Вучића Немачкој; није та посета организована баш у овом тренутку само да би ублажила (у очима Запада, је л’) ефекат још једног Николићевог сусрета с Путином, већ и да би показала да приближавање Москви не значи нужно и прекид односа са Западом, то јест макар с Немачком. Како ће, у пракси и у будућности, опстати овај дуализам – при чему не би требало сметнути с ума да су билатерални односи Москве и Берлина далеко садржајнији од односа које Москва има с Бриселом – остаје нам да сачекамо и видимо.
Е, сад. Овонедељни је сусрет двојице председника утолико значајнији што није тек један у низу њихових сусрета од којих задовољство могу да имају само њих двојица (као некада Тадић и Јосиповић). Већ су на овом састанку, изгледа, договорени и конкретни аранжмани. Не само политички, и културни, и духовни аранжмани, већ и сасвим конкретни, финансијски, који нематеријалним и те како дају на (овоземаљској) снази. Јер ћемо се, ако уопште, у овоме ваљда сагласити: не може Србија да буде политички самостална, да буде способна да брани Косово и Метохију од својих евроатлантских пријатеља, а да при том финансијски зависи од тих евроатлантских пријатеља који јој Космет траже као вампир крв. Али сада нам, уместо ММФ-а и „Светске банке“, у помоћ за попуњавање буџета прискаче Русија. А уследиће затим и друге инвестиције. Финансијски, остваре ли се ови договори, Србија више неће зависити од киднапера њене земље и извађених органа.

ИЗМЕЂУ ПУТИНА И ОБАМЕ
А то нас доводи и до политичког дела Николићевог сусрета са Путином. Наравно, разговарали су о Косову и Метохији. Од Руса смо чули оно што смо чули и раније, да се принципијелно противи једнострано проглашеној независности Косова, и да принципијелно подржава сваки став Србије; но сада је, управо због финансијске инјекције која ће Србију отргнути из паралишућег загрљаја евроатлантског Запада, ова подршка добила једну сасвим другу димензију. Браните Космет ако хоћете, јер данас то можете јаче него што сте могли јуче, као да нам је поручила Путинова Русија обећаним кредитима и обновљеном политичком подршком.
Сагласила су се, затим, два председника и да би „Уједињене нације требало да имају примарну улогу у решавању питања Косова“, што би требало да буде нешто сасвим другачије од онога што имамо тренутно, са Европском унијом која има ту примарну улогу уместо УН-а. Другим речима, сагласили су се Николић и Путин да би (и) Русија требало поново да се укључи у решавање косметског питања, из чега ју је – пребацивањем примарне улоге са УН-а на ЕУ – искључила заједничка резолуција Бориса Тадића и баронесе Кетрин Ештон, шефа ЕУ дипломатије. Ово је, додајмо, идеја која се у последње време чује све чешће, и коју би у будућности требало конкретизовати ако уопште представља ишта више од пријатне музике за наше уши.
Да такав (веле)обрт није сасвим немогућ, могло би да се закључи из онога што је још у Сочију рекао Томислав Николић: „Србија је суочена са укидањем надгледане независности Косова. Ушли смо у преговоре са привременим институцијама у Приштини у жељи да наши грађани живе боље, али не можемо да учествујемо у преговорима који учвршћују независност Косова.“
И тако је председник Србије, у друштву председника Русије, одбрусио председнику Америке. Јер Барак је Обама, само дан раније, Тачијевом Косову упутио честитку због одлуке Међународне управљачке групе да укине своје надгледање његове независности, и у тој честитки, успут, објаснио шта је циљ преговора Београда и Приштине: „Косово мора да настави да се конструктивно ангажује са својим суседима и да ради на решавању отворених питања, посебно оних са Србијом. То ће оснажити косовску независност, суверенитет и територијални интегритет, и помоћи ће промовисање стабилности од које евроатлантска перспектива региона и зависи.“
Читаоцима „Печата“, наравно, ово разјашњење правог циља преговора Београда и Приштине не представља новост, зато што смо у више наврата раније упозоравали на депешу америчке дипломатије 10BRUSSELS85, у којој се јасно каже да је „међусобно признање циљ, и да би требало да посаветујемо владу Косова да у преговоре (са Србијом) уђе схватајући да је то циљ“.

ФИЛЕОВА ЖЕЉА
Понедељак у Приштини је, после буре коју је прошле недеље изазвала изјава председника Европског парламента Мартина Шулца да ће Србија морати да призна независност Косова, донео кристално јасно разјашњење позиције Европске уније у вези са том независношћу. И сасвим је жалосно што се само Демократска странка Србије усудила то да примети, но, на њихову смо се усамљеност већ навикли. А укидање надгледане независности Косова у Приштини је са Хашимом Тачијем прославио и Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење. Тиме је јасно, у име ЕУ, показао да Косово види као независну државу.
Али ЕУ то заправо и не крије; на њеном званичном интернет сајту стоји мапа Европе на којој су, раздвојене границом, уцртане државе Србија и Косово. Србија је, као земља кандидат, означена тамнијом плавом, а Косово, као „потенцијални кандидат“, светло-плавом, скоро сивом. И када кликнете на Србију, покаже вам се њена површина, она која се види из Брисела: 77.474 квадратна километра. У нашим уџбеницима географије стоји, пак, 88.361; разлику од 10.887 квадратних километара који нам фале на сајту ЕУ чини, гле чуда, управо површина Косова и Метохије. Одељак о Косову, опет, садржи још један важан податак. Открива да „ЕУ помаже стабилности на Косову“, поред осталих механизама, и кроз Међународну цивилну канцеларију, то јест кроз институцију предвиђену Ахтисаријевим планом надгледане независности Косова која је, укидањем надгледања, овог понедељка укинута и сама.
Ако је, дакле, Европска унија као целина учествовала у спровођењу Ахтисаријевог плана по којем је Косово прогласило независност од Србије – а видимо да сама признаје да јесте – какву још сумњу можемо да имамо око става ЕУ о територијалној целовитости Србије, и захтева које ће Унија пред нас поставити у наставку наших евроинтеграција?
Ако још ико има икакву сумњу, на свечаној вечери коју је у понедељак уприличио Хашим Тачи отклонио ју је комесар Штефан Филе. Па нека га још неко у Београду поздрави као пријатеља. Јер наш пријатељ не би рекао оно што је Тачију рекао комесар Филе: „Овде сам вечерас да бих поздравио ваша достигнућа и да бих вас охрабрио да наставите да градите стабилно, демократско, просперитетно и мултиетничко Косово. Косово је изабрало пут реформи које воде ка Европској унији. И ја сам овде да упутим снажну поруку подршке Европске уније. Самуел (Жбогар – прим. Н.В. Али седела је те вечери у Приштини група пријатеља, који су међусобно на „ти“ и ословљавају се именом. Самуел, Хашим, Штефан…), као Специјални представник ЕУ и шеф Канцеларије ЕУ, овде је да би осигурао да имате нашу пуну подршку на вашем европском путу. Моје присуство овде вечерас демонстрира нашу посвећеност (…) Европска унија је дала јасну европску перспективу читавом Западном Балкану, укључујући Косово (…) Дозволите ми да кажем једноставно – Косово је већ на свом европском путу. Косово је начинило заиста крупне кораке на свом путу ка Европској унији, нарочито ове године (…) Ми смо на вашој страни и подржаваћемо вас на сваком кораку вашег пута. Данас ви закључујете важно поглавље. И отварате ново које је још важније. Унапред се радујем што ћу вам се придружити на сличној вечери у будућности, да обележимо учлањење Косова у Европску унију, јер то је судбина која нас чека на крају нашег заједничког пута током година које долазе.“
И шта после овога није јасно? А као што је, после Филеовог понедељка у Приштини постала јаснија позиција Европске уније према Србији и њеној киднапованој покрајини, Путинов је уторак у Сочију јасно показао и да Србија, напокон, има реалан избор. Дилема између отмице, зачињене уценом да ту отмицу и сами признамо, и мирне борбе против отмице која је при том ојачана средствима за ту борбу, не би збунила ни Буридановог магарца. Окренуо би се на праву страну и преживео би. Хоће ли Србија преживети избор који ће њена власт направити?

 

________________

Шта је све договорено у Сочију

У уторак, 11. септембра 2012. године, у црноморском летовалишту Сочију, руски председник Владимир Путин примио је српског председника Томислава Николића. Руски медији су, том приликом, истицали сагласност око почетка изградње гасовода „Јужни ток“, као и позив српског председника Путину да дође у Србију и отвори почетака радова на овом важном енергетско-геополитичком објекту.
Председници су разговарали и о стабилности Балкана, јер Русији је европска безбедност од стратешке важности, а у том смислу се посебно истиче Балкан, који има приоритет у вези са овим питањем. Наравно, није могло ни мимо косметског питања, где Русија истиче да се ради о квазидржави и да чврсто подржава, а све на основу Резолуције Савета безбедности УН 1244, територијални интегритет Србије.
Како је саопштила прес служба Кремља, председници су се договорили да се у новембру састану Руско-српски комитет за трговину, економску и научно-техничку сарадњу како би усагласили сарадњу за наредни период. Но, оно што је већина руских медија „испустила“ из својих извештаја, опет је нагласила прес служба Кремља, нагласивши да су лидери две државе разматрали и повећање сарадње у области културе и духовности, при чему су подсетили да је Руска Федерација дала два милиона долара (преко УНЕСК-а) за обнову православних манастира и цркава које су порушили албански екстремисти на Космету. Поред тога, Русија је узела учешће и у финансирању уређења унутрашњости Храма Светог Саве у Београду.
Најбоља сарадња Русије и Србије је кооперација у енергетском сектору, где кључну улогу има руски „Гаспром-њефт“, који је власник 51 одсто акција компаније НИС, као и „Лукоил“. Србија је узела учешће у гасоводу „Јужни ток“, где је договорено да у изградњи кроз Србију узму учешће српска предузећа. Такође Русија је узела учешће у развоју српске обојене металургије, машиноградње, туризма, банкарског система, а разговарано је и о новим пројектима у области енергетике, транспорта, инфраструктуре и кредитно-финансијске области. Русија је од 2003. до 2011. године у српску привреду уложила 1,5 милијарди долара.
Председник Србије Томислав Николић је истакао да се нада да ће до краја године бити отворени радови на скоро 400 километара трасе Јужног тока кроз Србију. „Надам се да ћемо имати ту радост и част да председник Русије отвори радове“, нагласио је Николић.
Председник Србије Томислав Николић, како смо већ истакли, позвао је руског председника Владимира Путина да дође у Србију да отвори радове на делу гасовода „Јужни ток“, на територији наше земље. Очекује се да радови на српској деоници гасовода „Јужни ток“, дугој 411 километара, почну у децембру, а процењена вредност радова је 1,9 милијарди евра. Како је раније најављено, капацитет гасовода кроз Србију износиће од 36 до 41 милијарде кубних метара годишње, а процењује се да ће за 25 година експлоатације Србија зарадити на име транспорта око четири милијарде евра. Гасовод би на територију Србије требало да уђе код Зајечара, а да изађе код Хоргоша или Бачког Брега, а један крак ће се одвајати ка БиХ и Републици Српској.
Што се тиче сарадње на инфраструктурним пројектима, предстоји реализација руског кредита за реконструкцију српских железница од 800 милиона долара.
Према речима Николића, отворена је и нова ера војнотехничке сарадње. „Наша међувладина комисија имаће велики посао да све наше жеље претвори у пројекте“, казао је председник.
Из српске делегације кажу да је у разговору такође потврђено да ће Русија одобрити кредит за помоћ српском буџету.
Додајмо и то да је уочи посете Николића, 4. септембра, одржан и састанак Међувладиног комитета за трговинску, економску и научно-техничку сарадњу, а копредседник Комитета, министар Бачевић, рекао је после тога да је постигнут принципијелни договор о руском кредиту за помоћ српском буџету од 300 милиона долара за ову и 700 милиона за следећу годину, с тим што ће о детаљима расправљати радне групе министарстава финансија две земље када се Србија званично обрати са молбом за кредит.
Зоран Милошевић

________________

Дунав-Вардар-Егејско море

Руски медији такође истичу да је у 2011. години трговинска размена између две државе порасла за 42,5 одсто, што у доларима износи преко две милијарде. Тенденције раста робне размене између Србије и Русије (на основу Споразума о слободној трговини, који, практично, користи и Црна Гора), како истиче „Росијскаја бизнис газета“ требало би да иде у правцу придруживања Македоније, где Русија планира да „одмрзне“ пројекат трансбалканског пловног канала Дунав-Вардар-Егејско море, и тако започне нову интеграцију дела Балкана у којој посебан простор има Грчка.
Пројекат пловног пута Дунав-Вардар-Егејско море један је од најраније разматраних, чијом реализацијом би било остварено најрадикалније проширење мреже унутрашњих пловних путева у Србији и Македонији. Први пројекат пловног пута је из 1909. године, а претпоставља се да је идеју дао познати српски географ Јован Цвијић. Касније су и комунистичке власти СФР Југославије разматрале пројекат (1961. године), а потом је све препуштено предузећу „Иван Милутиновић“, које је испословало да то буде заједнички југословенско-грчки пројекат под окриљем Уједињених нација. У овом пројекту разматрана је могућност реализације пловног пута укупне дужине око 650 км, са 63 степенице (58 брана са преводницама и пет лифтова). Такође су били предвиђени и прикључни пловни путеви уз Западну Мораву до Краљева (дужине око 73 км и дуж Нишаве до Ниша дужине око 15 км. Не би требало много објашњавати колико би пројекат био користан и колико би покренуо привреду у Србији и Македонији. Сада су се за овај пројекат, којег је још у предизборној кампањи спомињао председник Србије Томислав Николић, заинтересовали Руси, који у њему виде и друге предности.
З. М.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Макаров

    Сити смо популизма, ако је ово политика СНС однда је погубна.

    Николић у Русији,а Вучић глорификује Њемачку која нам је крвнички непријатељ , тобож нема развоја без Њемачке, па то је исто што и трули Тадић каже да нема Србије без ЕУ, побогу колоко су застранили!

    Вучић је шарлатан што се тиче економије, а ни Николић се очито не разуме, као ни онда Коштуница. ТО ЈЕ СУШТИНСКИ проблем, јер из свог популизма и незнања, ангажују сараднике који шире демагогију, кратка решења без суштинских промена, без промене система који нама одговара, нашем карактеру, култури, обичајима….и уводе пресликане системе које нико не поштује нити спроводи.

    А главни деструктор је њихов Динкић кога су они васкрсли да нас сарани, побогу која схизофренија, добро смо живи!!!




    0



    0
  2. Okenite se budućnosti i prestanite više da kritikujete one koji su bili na vlasti.Vidite da ih ni Toma, a ni Vučić nehapse.Jer da su loši nisu, vidite da ih je nova vlast amnestirala.Rekoše Rusi odavno, ne možemo mi da budemo veći Srbi od vas Srba.Ne rekoše da vole nas Srbe posle njih, jer nisu lažovi.Imaju svoj interes kao i sve ostale normalne zemlje koje misle dobro sebi i svom narodu…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *