Tomislav Nikolić i Vladimir Putin: Iz Rusije s ljubavlju

Piše Nikola Vrzić

Susret predsednika Srbije Tomislava Nikolića s njegovim ruskim kolegom Vladimirom Putinom otvorio je jasnu – i ekonomsku i političku, jer jedna bez druge ne idu – alternativu dosadašnjem bezalternativnom srljanju u Evropsku uniju po cenu Kosova i Metohije. EU nam, istovremeno, ukidajući „nadgledanu nezavisnost Kosova“, iz Prištine poručuje da Tačijeva država jeste nezavisna. Kako će, na tu tešku dilemu između otmice začinjene ucenom, i podrške potkovane novcem, odreagovati vlasti u Beogradu?

U Rusiju je predsednik Srbije Tomislav Nikolić otputovao srećan, jer putuje u zemlju koja mu je posle Srbije najmilija. Njegov povratak iz Rusije, pak, i sve nas bi, ostale građane Srbije, trebalo da učini podjednako srećnim. Ne zato što je predsednik video zemlju koju voli i odande nam se vratio, već zato što je iz Rusije, s ljubavlju, u Srbiju doneo dobre vesti. I samo da poželimo da se te vesti, te dobre najave ostvare, jer bi ostvarenje moglo da znači ono što odavno priželjkujemo: da se Srbiji ukazala mogućnost da se zaista oslobodi evroatlantskih stega koje su je ščepale još 1999, i umalo dokusurile tokom prethodne četiri godine vladavine Demokratske stranke.
Ne znamo da li je susret predsednika Srbije i Rusije, Tomislava Nikolića i Vladimira Putina, planiran baš za utorak 11. septembar, a da se u vidu pri tom imao 10. septembar, dan u kojem su se u Prištini, uz najviše državne počasti, sabrali prijatelji srpskih režima koji su bili spremni da se zarad tog prijateljstva odreknu i Kosova i Metohije. Bili su tamo i Marti Ahtisari, i Volfgang Išinger, i Filip Riker, i Štefan File… svi u društvu nasmejanog Hašima Tačija da poruče da se nadgledanje nezavisnosti Kosova ukida. A dan kasnije, u Sočiju, nasmejani predsednici Nikolić i Putin poručuju da je takvo Kosovo, bez obzira na  okupljenu Tačijevu svitu, puka kvazidržava. Namerna ili ne, tek, simbolika ove podudarnosti događaja u Prištini i Sočiju trebalo bi da nam očiglednim napravi izbor između iskrenih prijatelja, i onih sa kojima možemo da sarađujemo samo dok je to u našoj koristi zato što nam iskreni prijatelji nisu. Jer prijatelj Hašima Tačija, po prirodi stvari, ne može da bude i naš prijatelj (ko god veruje u suprotno veruje i u Deda Mraza ili je opasno blizu šizofreniji koja je karakterisala prethodnu vlast). Ono što je izgovoreno u ponedeljak, na svečanoj večeri u Prištini, to nam je uverljivo pokazalo; dok nam je susret u Sočiju posvedočio da smo na prijatelje Hašima Tačija osuđeni jedino ako sami sebe na njih osudimo. Jer smo imali šansu da izaberemo i drugačije.
A evo i zašto je tako.

RUSKI ZAOKRET

[restrictedarea]

Crnomorski susret dvojice predsednika, bez sumnje, predstavlja dosadašnji vrhunac odnosa koji su sa ruskim vlastima počeli da se uspostavljaju posle promena izazvanih majskim izborima u Srbiji (iako je srpski pohod na Rusiju, kakvog nije bilo ni pre, ni posle bilo kojih ranijih izbora u Srbiji, prema (ne)proverenim glasinama, započeo još nekoliko meseci uoči 6. maja 2012). Ono što je nesumnjivo, međutim, jesu susreti sa Rusima koji se, kao u noćnoj mori srpskih evroatlantista, ređaju posle drugog kruga predsedničkih izbora: Tomislav Nikolić, (tek) izabrani predsednik Srbije, za prvu svoju inostranu posetu bira Moskvu i odlazi na kongres Jedinstvene Rusije. Tamo se sastaje sa Vladimirom Putinom. U Rusiju, ovog avgusta, odlazi i prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, a malo za njim, prvih dana septembra, i Milan Bačević, srpski ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja. U međuvremenu, predsednik Nikolić sastaje se s Vladimirom Titovim, zamenikom ruskog šefa diplomatije, sa Kirilom Kravčenkom, generalnim direktorom „Naftne industrije Srbije“, sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Konuzinom, sa predstavnikom „Gasproma“ Dmitrijem Mališevim… A ovog utorka, ponovo, odlazi u Rusiju na novi susret s predsednikom Putinom, koga počinje da viđa češće nego što je Boris Tadić viđao Iva Josipovića, a svi se sećamo koliko su se njih dvojica voleli dok je Tadić bio predsednik.
Sve u svemu, očigledno, nije ovde reč o pukom slučaju koji je bez koordinacije, u svega tri meseca, nagomilao tolike susrete ruskih i srpskih zvaničnika. Već je to Srbija Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića (i Mlađana Dinkića) počela da pravi lagani zaokret od Srbije Borisa Tadića, Ivice Dačića i Mlađana Dinkića, Srbije koja jeste sumnjala da se sve planete vrte oko Sunca, ali je zato znala da se čitav svemir vrti oko Brisela (a Brisel oko Vašingtona).
Zaokret od Brisela ka Moskvi, pri tom, ide i preko Berlina, o čemu nam svedoči i uporedna poseta Aleksandra Vučića Nemačkoj; nije ta poseta organizovana baš u ovom trenutku samo da bi ublažila (u očima Zapada, je l’) efekat još jednog Nikolićevog susreta s Putinom, već i da bi pokazala da približavanje Moskvi ne znači nužno i prekid odnosa sa Zapadom, to jest makar s Nemačkom. Kako će, u praksi i u budućnosti, opstati ovaj dualizam – pri čemu ne bi trebalo smetnuti s uma da su bilateralni odnosi Moskve i Berlina daleko sadržajniji od odnosa koje Moskva ima s Briselom – ostaje nam da sačekamo i vidimo.
E, sad. Ovonedeljni je susret dvojice predsednika utoliko značajniji što nije tek jedan u nizu njihovih susreta od kojih zadovoljstvo mogu da imaju samo njih dvojica (kao nekada Tadić i Josipović). Već su na ovom sastanku, izgleda, dogovoreni i konkretni aranžmani. Ne samo politički, i kulturni, i duhovni aranžmani, već i sasvim konkretni, finansijski, koji nematerijalnim i te kako daju na (ovozemaljskoj) snazi. Jer ćemo se, ako uopšte, u ovome valjda saglasiti: ne može Srbija da bude politički samostalna, da bude sposobna da brani Kosovo i Metohiju od svojih evroatlantskih prijatelja, a da pri tom finansijski zavisi od tih evroatlantskih prijatelja koji joj Kosmet traže kao vampir krv. Ali sada nam, umesto MMF-a i „Svetske banke“, u pomoć za popunjavanje budžeta priskače Rusija. A uslediće zatim i druge investicije. Finansijski, ostvare li se ovi dogovori, Srbija više neće zavisiti od kidnapera njene zemlje i izvađenih organa.

IZMEĐU PUTINA I OBAME
A to nas dovodi i do političkog dela Nikolićevog susreta sa Putinom. Naravno, razgovarali su o Kosovu i Metohiji. Od Rusa smo čuli ono što smo čuli i ranije, da se principijelno protivi jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, i da principijelno podržava svaki stav Srbije; no sada je, upravo zbog finansijske injekcije koja će Srbiju otrgnuti iz parališućeg zagrljaja evroatlantskog Zapada, ova podrška dobila jednu sasvim drugu dimenziju. Branite Kosmet ako hoćete, jer danas to možete jače nego što ste mogli juče, kao da nam je poručila Putinova Rusija obećanim kreditima i obnovljenom političkom podrškom.
Saglasila su se, zatim, dva predsednika i da bi „Ujedinjene nacije trebalo da imaju primarnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova“, što bi trebalo da bude nešto sasvim drugačije od onoga što imamo trenutno, sa Evropskom unijom koja ima tu primarnu ulogu umesto UN-a. Drugim rečima, saglasili su se Nikolić i Putin da bi (i) Rusija trebalo ponovo da se uključi u rešavanje kosmetskog pitanja, iz čega ju je – prebacivanjem primarne uloge sa UN-a na EU – isključila zajednička rezolucija Borisa Tadića i baronese Ketrin Ešton, šefa EU diplomatije. Ovo je, dodajmo, ideja koja se u poslednje vreme čuje sve češće, i koju bi u budućnosti trebalo konkretizovati ako uopšte predstavlja išta više od prijatne muzike za naše uši.
Da takav (vele)obrt nije sasvim nemoguć, moglo bi da se zaključi iz onoga što je još u Sočiju rekao Tomislav Nikolić: „Srbija je suočena sa ukidanjem nadgledane nezavisnosti Kosova. Ušli smo u pregovore sa privremenim institucijama u Prištini u želji da naši građani žive bolje, ali ne možemo da učestvujemo u pregovorima koji učvršćuju nezavisnost Kosova.“
I tako je predsednik Srbije, u društvu predsednika Rusije, odbrusio predsedniku Amerike. Jer Barak je Obama, samo dan ranije, Tačijevom Kosovu uputio čestitku zbog odluke Međunarodne upravljačke grupe da ukine svoje nadgledanje njegove nezavisnosti, i u toj čestitki, usput, objasnio šta je cilj pregovora Beograda i Prištine: „Kosovo mora da nastavi da se konstruktivno angažuje sa svojim susedima i da radi na rešavanju otvorenih pitanja, posebno onih sa Srbijom. To će osnažiti kosovsku nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, i pomoći će promovisanje stabilnosti od koje evroatlantska perspektiva regiona i zavisi.“
Čitaocima „Pečata“, naravno, ovo razjašnjenje pravog cilja pregovora Beograda i Prištine ne predstavlja novost, zato što smo u više navrata ranije upozoravali na depešu američke diplomatije 10BRUSSELS85, u kojoj se jasno kaže da je „međusobno priznanje cilj, i da bi trebalo da posavetujemo vladu Kosova da u pregovore (sa Srbijom) uđe shvatajući da je to cilj“.

FILEOVA ŽELJA
Ponedeljak u Prištini je, posle bure koju je prošle nedelje izazvala izjava predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca da će Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova, doneo kristalno jasno razjašnjenje pozicije Evropske unije u vezi sa tom nezavisnošću. I sasvim je žalosno što se samo Demokratska stranka Srbije usudila to da primeti, no, na njihovu smo se usamljenost već navikli. A ukidanje nadgledane nezavisnosti Kosova u Prištini je sa Hašimom Tačijem proslavio i Štefan File, EU komesar za proširenje. Time je jasno, u ime EU, pokazao da Kosovo vidi kao nezavisnu državu.
Ali EU to zapravo i ne krije; na njenom zvaničnom internet sajtu stoji mapa Evrope na kojoj su, razdvojene granicom, ucrtane države Srbija i Kosovo. Srbija je, kao zemlja kandidat, označena tamnijom plavom, a Kosovo, kao „potencijalni kandidat“, svetlo-plavom, skoro sivom. I kada kliknete na Srbiju, pokaže vam se njena površina, ona koja se vidi iz Brisela: 77.474 kvadratna kilometra. U našim udžbenicima geografije stoji, pak, 88.361; razliku od 10.887 kvadratnih kilometara koji nam fale na sajtu EU čini, gle čuda, upravo površina Kosova i Metohije. Odeljak o Kosovu, opet, sadrži još jedan važan podatak. Otkriva da „EU pomaže stabilnosti na Kosovu“, pored ostalih mehanizama, i kroz Međunarodnu civilnu kancelariju, to jest kroz instituciju predviđenu Ahtisarijevim planom nadgledane nezavisnosti Kosova koja je, ukidanjem nadgledanja, ovog ponedeljka ukinuta i sama.
Ako je, dakle, Evropska unija kao celina učestvovala u sprovođenju Ahtisarijevog plana po kojem je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije – a vidimo da sama priznaje da jeste – kakvu još sumnju možemo da imamo oko stava EU o teritorijalnoj celovitosti Srbije, i zahteva koje će Unija pred nas postaviti u nastavku naših evrointegracija?
Ako još iko ima ikakvu sumnju, na svečanoj večeri koju je u ponedeljak upriličio Hašim Tači otklonio ju je komesar Štefan File. Pa neka ga još neko u Beogradu pozdravi kao prijatelja. Jer naš prijatelj ne bi rekao ono što je Tačiju rekao komesar File: „Ovde sam večeras da bih pozdravio vaša dostignuća i da bih vas ohrabrio da nastavite da gradite stabilno, demokratsko, prosperitetno i multietničko Kosovo. Kosovo je izabralo put reformi koje vode ka Evropskoj uniji. I ja sam ovde da uputim snažnu poruku podrške Evropske unije. Samuel (Žbogar – prim. N.V. Ali sedela je te večeri u Prištini grupa prijatelja, koji su međusobno na „ti“ i oslovljavaju se imenom. Samuel, Hašim, Štefan…), kao Specijalni predstavnik EU i šef Kancelarije EU, ovde je da bi osigurao da imate našu punu podršku na vašem evropskom putu. Moje prisustvo ovde večeras demonstrira našu posvećenost (…) Evropska unija je dala jasnu evropsku perspektivu čitavom Zapadnom Balkanu, uključujući Kosovo (…) Dozvolite mi da kažem jednostavno – Kosovo je već na svom evropskom putu. Kosovo je načinilo zaista krupne korake na svom putu ka Evropskoj uniji, naročito ove godine (…) Mi smo na vašoj strani i podržavaćemo vas na svakom koraku vašeg puta. Danas vi zaključujete važno poglavlje. I otvarate novo koje je još važnije. Unapred se radujem što ću vam se pridružiti na sličnoj večeri u budućnosti, da obeležimo učlanjenje Kosova u Evropsku uniju, jer to je sudbina koja nas čeka na kraju našeg zajedničkog puta tokom godina koje dolaze.“
I šta posle ovoga nije jasno? A kao što je, posle Fileovog ponedeljka u Prištini postala jasnija pozicija Evropske unije prema Srbiji i njenoj kidnapovanoj pokrajini, Putinov je utorak u Sočiju jasno pokazao i da Srbija, napokon, ima realan izbor. Dilema između otmice, začinjene ucenom da tu otmicu i sami priznamo, i mirne borbe protiv otmice koja je pri tom ojačana sredstvima za tu borbu, ne bi zbunila ni Buridanovog magarca. Okrenuo bi se na pravu stranu i preživeo bi. Hoće li Srbija preživeti izbor koji će njena vlast napraviti?

 

________________

Šta je sve dogovoreno u Sočiju

U utorak, 11. septembra 2012. godine, u crnomorskom letovalištu Sočiju, ruski predsednik Vladimir Putin primio je srpskog predsednika Tomislava Nikolića. Ruski mediji su, tom prilikom, isticali saglasnost oko početka izgradnje gasovoda „Južni tok“, kao i poziv srpskog predsednika Putinu da dođe u Srbiju i otvori početaka radova na ovom važnom energetsko-geopolitičkom objektu.
Predsednici su razgovarali i o stabilnosti Balkana, jer Rusiji je evropska bezbednost od strateške važnosti, a u tom smislu se posebno ističe Balkan, koji ima prioritet u vezi sa ovim pitanjem. Naravno, nije moglo ni mimo kosmetskog pitanja, gde Rusija ističe da se radi o kvazidržavi i da čvrsto podržava, a sve na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, teritorijalni integritet Srbije.
Kako je saopštila pres služba Kremlja, predsednici su se dogovorili da se u novembru sastanu Rusko-srpski komitet za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju kako bi usaglasili saradnju za naredni period. No, ono što je većina ruskih medija „ispustila“ iz svojih izveštaja, opet je naglasila pres služba Kremlja, naglasivši da su lideri dve države razmatrali i povećanje saradnje u oblasti kulture i duhovnosti, pri čemu su podsetili da je Ruska Federacija dala dva miliona dolara (preko UNESK-a) za obnovu pravoslavnih manastira i crkava koje su porušili albanski ekstremisti na Kosmetu. Pored toga, Rusija je uzela učešće i u finansiranju uređenja unutrašnjosti Hrama Svetog Save u Beogradu.
Najbolja saradnja Rusije i Srbije je kooperacija u energetskom sektoru, gde ključnu ulogu ima ruski „Gasprom-njeft“, koji je vlasnik 51 odsto akcija kompanije NIS, kao i „Lukoil“. Srbija je uzela učešće u gasovodu „Južni tok“, gde je dogovoreno da u izgradnji kroz Srbiju uzmu učešće srpska preduzeća. Takođe Rusija je uzela učešće u razvoju srpske obojene metalurgije, mašinogradnje, turizma, bankarskog sistema, a razgovarano je i o novim projektima u oblasti energetike, transporta, infrastrukture i kreditno-finansijske oblasti. Rusija je od 2003. do 2011. godine u srpsku privredu uložila 1,5 milijardi dolara.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je istakao da se nada da će do kraja godine biti otvoreni radovi na skoro 400 kilometara trase Južnog toka kroz Srbiju. „Nadam se da ćemo imati tu radost i čast da predsednik Rusije otvori radove“, naglasio je Nikolić.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, kako smo već istakli, pozvao je ruskog predsednika Vladimira Putina da dođe u Srbiju da otvori radove na delu gasovoda „Južni tok“, na teritoriji naše zemlje. Očekuje se da radovi na srpskoj deonici gasovoda „Južni tok“, dugoj 411 kilometara, počnu u decembru, a procenjena vrednost radova je 1,9 milijardi evra. Kako je ranije najavljeno, kapacitet gasovoda kroz Srbiju iznosiće od 36 do 41 milijarde kubnih metara godišnje, a procenjuje se da će za 25 godina eksploatacije Srbija zaraditi na ime transporta oko četiri milijarde evra. Gasovod bi na teritoriju Srbije trebalo da uđe kod Zaječara, a da izađe kod Horgoša ili Bačkog Brega, a jedan krak će se odvajati ka BiH i Republici Srpskoj.
Što se tiče saradnje na infrastrukturnim projektima, predstoji realizacija ruskog kredita za rekonstrukciju srpskih železnica od 800 miliona dolara.
Prema rečima Nikolića, otvorena je i nova era vojnotehničke saradnje. „Naša međuvladina komisija imaće veliki posao da sve naše želje pretvori u projekte“, kazao je predsednik.
Iz srpske delegacije kažu da je u razgovoru takođe potvrđeno da će Rusija odobriti kredit za pomoć srpskom budžetu.
Dodajmo i to da je uoči posete Nikolića, 4. septembra, održan i sastanak Međuvladinog komiteta za trgovinsku, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju, a kopredsednik Komiteta, ministar Bačević, rekao je posle toga da je postignut principijelni dogovor o ruskom kreditu za pomoć srpskom budžetu od 300 miliona dolara za ovu i 700 miliona za sledeću godinu, s tim što će o detaljima raspravljati radne grupe ministarstava finansija dve zemlje kada se Srbija zvanično obrati sa molbom za kredit.
Zoran Milošević

________________

Dunav-Vardar-Egejsko more

Ruski mediji takođe ističu da je u 2011. godini trgovinska razmena između dve države porasla za 42,5 odsto, što u dolarima iznosi preko dve milijarde. Tendencije rasta robne razmene između Srbije i Rusije (na osnovu Sporazuma o slobodnoj trgovini, koji, praktično, koristi i Crna Gora), kako ističe „Rosijskaja biznis gazeta“ trebalo bi da ide u pravcu pridruživanja Makedonije, gde Rusija planira da „odmrzne“ projekat transbalkanskog plovnog kanala Dunav-Vardar-Egejsko more, i tako započne novu integraciju dela Balkana u kojoj poseban prostor ima Grčka.
Projekat plovnog puta Dunav-Vardar-Egejsko more jedan je od najranije razmatranih, čijom realizacijom bi bilo ostvareno najradikalnije proširenje mreže unutrašnjih plovnih puteva u Srbiji i Makedoniji. Prvi projekat plovnog puta je iz 1909. godine, a pretpostavlja se da je ideju dao poznati srpski geograf Jovan Cvijić. Kasnije su i komunističke vlasti SFR Jugoslavije razmatrale projekat (1961. godine), a potom je sve prepušteno preduzeću „Ivan Milutinović“, koje je isposlovalo da to bude zajednički jugoslovensko-grčki projekat pod okriljem Ujedinjenih nacija. U ovom projektu razmatrana je mogućnost realizacije plovnog puta ukupne dužine oko 650 km, sa 63 stepenice (58 brana sa prevodnicama i pet liftova). Takođe su bili predviđeni i priključni plovni putevi uz Zapadnu Moravu do Kraljeva (dužine oko 73 km i duž Nišave do Niša dužine oko 15 km. Ne bi trebalo mnogo objašnjavati koliko bi projekat bio koristan i koliko bi pokrenuo privredu u Srbiji i Makedoniji. Sada su se za ovaj projekat, kojeg je još u predizbornoj kampanji spominjao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, zainteresovali Rusi, koji u njemu vide i druge prednosti.
Z. M.

[/restrictedarea]