Почетна / Друштво / Ништа Чеку, ништа Тачи, нек’ се хапсе навијачи

Ништа Чеку, ништа Тачи, нек’ се хапсе навијачи

Пише Миодраг Зарковић

Графит цитиран у наслову, иначе исписан на неколико локација у Београду, никада није био актуелнији него протекле недеље, када је Гњиланска група за зверства над више десетина српских цивила осуђена мање него 14 „партизановаца“ за смрт једног француског држављанина

Свако са имало душе морао је, када је чуо пресуду крволоцима шиптарске Гњиланске групе донету протекле среде, да се сети и пресуде навијачима „Партизана“, донете јануара прошле године, а донекле измењене непуну годину касније. Мало шта уопште повезује ова два предмета, али како је могуће не поредити их?
Како је могуће сву трагику српског правосуђа не сагледати управо у односу ове две пресуде?!

МУЧЕЊЕ ДО СМРТИ
Гњиланска група је у поновљеном првостепеном поступку осуђена на укупну казну од 116 година затвора. Тај број је, на крају суђења вођеног пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, расподељен на 11 криваца, са појединачним казнама у распону од осам до 15 година. Шест преосталих оптужених, од којих су петорица у бекству, ослобођено је оптужби. Оптужбе су, иначе, језиве, да језивије не могу бити: Гњиланска група терети се за мучење до смрти најмање 47, а можда чак и свих 80, српских и неалбанских цивила. Злочине су ови монструми починили после самих ратних дејстава на Косову и Метохији, односно у периоду од јуна до децембра 1999. године, али је случај против њих ипак водило београдско Тужилаштво за ратне злочине, тј. били су оптужени за ратна зверства.
„Партизанови“ навијачи су, као што је познато, 17. септембра 2009. учествовали у тучи на Обилићевом венцу у Београду, у којој је страдао Француз Брис Татон, навијач „Тулуза“. Тачније, Татон је, према званичним наводима, 12 дана касније преминуо у Ургентном центру у Београду од последица задобијених у тучи, а седам месеци касније почело је суђење ухапшеним навијачима, њима четрнаесторици (двојица су и даље у бекству). После шестомесечног суђења, Судско веће донело је пресуду, а збирна висина изречених затворских казни износила је чак 240 година. Крајем децембра 2011. године, у другостепеном поступку Апелационо веће је потврдило пресуду, али је ипак умањило казне и то на скоро половину износа, односно на укупно 123 године робије (149 година, ако се рачунају сви окривљени, дакле и двојица који не припадају истој навијачкој групи као и остали).
Већ само по овом, пуком набрајању општепознатих чињеница, јасно је да простора за поређење два судска поступка и те како има. Као и да ће од тог поређења сваком нормалном човеку да се дигне коса на глави.

КАНЦЕР „ЖУТЕ“ СРБИЈЕ
„Ратни злочини спадају у најтежа кривична дела и, с обзиром на природу и тежину злочина, нема никакве дилеме да припадници Гњиланске групе заслужују изузетно оштре казне. Мора се, међутим, истаћи да су они злочине вршили у другој половини 1999. године, када је на снази био Кривични законик СР Југославије, а он прописује блаже казне за ратне злочине него данашњи Кривични законик“, каже за „Печат“ Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, коментаришући најпре пресуду Гњиланској групи, која је хронолошки скорија.
„Али, чак и када се све то узме у обзир, веома боде очи та разлика између пресуде за убиства 47 српских цивила, и пресуда за убиство Бриса Татона. Незахвално је поредити пресуде и казне, чак и када се ради о истој правној квалификацији, а овде ни то није случај, пошто се навијачима судило за тешко убиство, док се Гњиланској групи судило за ратне злочине. Ипак, неминовно је да ће у јавности ове две пресуде бити поређене. Обични људи ће их свакако поредити, радиће то чак и службеници правосуђа, као што су портпароли Тужилаштава.“
„Најпроблематичнија је ту висина првобитних пресуда за убиство Татона, на коју је утицала одлука Судског већа, да чак осморицу оптужених прогласи за саучеснике у убиству, што је у теоријском смислу можда и могуће, али у практичном не верујем“, појашњава Шкулић, додајући да користи израз „убиство Бриса Татона“ зато што је кривично дело управо тим појмом описано у пресуди. „Колико је та првостепена пресуда проблематична, види се и по великој несразмери између ње и другостепене пресуде. На крају апелационог поступка, првобитне казне биле су практично преполовљене, што се изузетно ретко дешава и што говори да је у том случају било невероватних неправилности“, закључује наш саговорник.
Као неко ко је непосредно био учесник целог поступка покренутог против „Партизанових“ навијача, Јелена Стојић није се превише устезала када смо је упитали да упореди пресуду за смрт Бриса Татона са казнама изреченим Гњиланској групи. У својству адвоката Милана Вујовића, једног од осуђених, прошла је кроз цео процес, од почетка до краја испратила драму кроз коју су пролазили навијачи и њихове породице. Зато јој је вероватно и немогуће да о свему говори сувопарно. Зато и сада настоји да директним, неувијеним изразима, можда тргне јавност и усмери јој пажњу ка незапамћеној судској неправди:
„Уколико упоредимо ове две пресуде, долазимо до једноставне и одавно свима познате чињенице, а то је да са правосудним системом у Србији најблаже речено нешто није у реду“, каже за „Печат“ Јелена Стојић. „Не бих желела да коментаришем колико је чији живот вредан, јер је и лаику, ако погледа висине казни, односно њихов збир у оба предмета, све кристално јасно. Али, морам да истакнем да пресуда којом је 14 ‘Партизанових’ навијача осуђено за смрт француског навијача представља канцер нашег правосудног система. Наведена пресуда је последња и најјача демонстрација силе претходне власти, држања у шаци правосудног система и рушења независног судства. Докле год истина о смрти француског навијача не изађе на видело, Србија не може и неће бити правна држава.“
„Будући да се о предмету, те потом и пресуди, већ много причало у јавности, могу само да изразим наду да ће се поступак у односу на све њих поновити, те да ће бити осуђени само за оно што су заиста и урадили, а то свакако није тешко убиство. Можда је још и битније да се права истина најзад сазна, те да коначно и Србија постане држава у којој ће сваки грађанин бити пред судом сигуран да ће му се судити искључиво на основу закона, односно прикупљених доказа.“
Јелена Стојић поставља и питање које носи немерљиву важност, а то је: ко ће и када одговарати за тешко огрешење о право и правду у случају „Бриса Татона“.
„Ко ће осуђеним младићима и њиховим породицама да надокнади изгубљено време и све шта су преживели? Јер, не би требало никада да заборавимо да то што се десило четрнаесторици ‘Партизанових’ навијача, може сутра и свима нама да се деси. Нико од 14 осуђених младића није спорио да је критичног дана био на платоу Обилићевог венца и нико од њих не бежи од одговорности, али само за оно што  су заиста урадили. Уколико у радњама било кога од њих постоје елементи кривичног дела, они су били спремни да последице за исто и сносе. Као што сам једном давно већ рекла поводом овог предмета, једина већа трагедија од смрти Бриса Татона биће ако се осуди 14 невиних људи и ако их буквално живе сахране, а то се нажалост и десило. Али, време је најбољи судија и једног дана ће нам заиста и показати ко је у овој правосудној трагедији крив, а ко невин“, каже на крају Јелена Стојић.

А ОДГОВОРНОСТ?
Хтела не хтела, дакле, Србија не може да побегне од пресуде четрнаесторици навијача „Партизана“. Доскорашња Србија, она којом је руководио режим Бориса Тадића, не може довека да измиче одговорности за тај скандалозни поступак. Данашња Србија, 20. маја ослобођена поменутог режима, али још увек заробљена у траговима његових недела, не може да заметне сећање на то суђење, у којем су погажена сва начела савременог, па и ванвременског доживљаја права и правде. Свака пресуда, попут ове у поступку против Гњиланске групе, разумљиво и оправдано ће призивати поређења са случајем „Брис Татон“, напросто због тога што се збиља не памти сличан пример, да је једна држава тако неосновано појурила да драконски осуди своје држављане за злочин који, када се сви докази узму у обзир, изгледа и нису починили.
Један невин у затвору може да доведе до тешких друштвених превирања (чувена афера „Драјфус“ је најбољи пример), а камоли 14! А поготово када доказани терористи, иза чијег сваког злодела остаје крвави траг и који на души носе више десетина недужних живота, у истом правосудном систему бивају осуђени на укупну казну која је мања од изречене поводом смрти једног француског држављанина. Али, прави преврат у Србији, тачније, у српском правосуђу, још чека да избије.

Један коментар

  1. E , OVA PRESUDA POTVRDJUJE TEZU O CORSOKAKU U KOME SE, BEZ MOGUCEG IZLAZA, NALAZI NASE SUDSTVO. A TVRDNJA DA STO SE VISE PLJUJE I BLJUJE PO SRBIJI I NJENOM NARODU , TO SE BOLJE POZICIJE OSTVARUJU. OVAKVO PONASANJE NE DA JE UZELO MAHA NEGO JE POSTALO PRAVILO I LESTVICA U KARIJERVIM ELITAMA OVE NASE DRZAVE. KAKO JE BILO STA MOGLO DA PRODLLLJE NA KOSMETU A DA SE U BGD. NE ZNA?PA MI KOJI OVDE ZIVIMO ZNAMO ZA PRODAJE STANOVA, UGRADJIVANJE POJEDINACA, PRODAVANJE SOPSTVENIH ( KAO SIPTARSKIH KUCA)I MNOGO TOGA…PITAJTE KALABU DRAGANA I NJEGOVE PAJTOSE,NIJE NEGO DA NE ZNAJU STA SU RADILI I POD CIJIM PATRONATOM.VRHOVNI BABO JE U BGD ZA SVE!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *