Ništa Čeku, ništa Tači, nek’ se hapse navijači

Piše Miodrag Zarković

Grafit citiran u naslovu, inače ispisan na nekoliko lokacija u Beogradu, nikada nije bio aktuelniji nego protekle nedelje, kada je Gnjilanska grupa za zverstva nad više desetina srpskih civila osuđena manje nego 14 „partizanovaca“ za smrt jednog francuskog državljanina

Svako sa imalo duše morao je, kada je čuo presudu krvolocima šiptarske Gnjilanske grupe donetu protekle srede, da se seti i presude navijačima „Partizana“, donete januara prošle godine, a donekle izmenjene nepunu godinu kasnije. Malo šta uopšte povezuje ova dva predmeta, ali kako je moguće ne porediti ih?
Kako je moguće svu tragiku srpskog pravosuđa ne sagledati upravo u odnosu ove dve presude?!

MUČENJE DO SMRTI
Gnjilanska grupa je u ponovljenom prvostepenom postupku osuđena na ukupnu kaznu od 116 godina zatvora. Taj broj je, na kraju suđenja vođenog pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, raspodeljen na 11 krivaca, sa pojedinačnim kaznama u rasponu od osam do 15 godina. Šest preostalih optuženih, od kojih su petorica u bekstvu, oslobođeno je optužbi. Optužbe su, inače, jezive, da jezivije ne mogu biti: Gnjilanska grupa tereti se za mučenje do smrti najmanje 47, a možda čak i svih 80, srpskih i nealbanskih civila. Zločine su ovi monstrumi počinili posle samih ratnih dejstava na Kosovu i Metohiji, odnosno u periodu od juna do decembra 1999. godine, ali je slučaj protiv njih ipak vodilo beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine, tj. bili su optuženi za ratna zverstva.
„Partizanovi“ navijači su, kao što je poznato, 17. septembra 2009. učestvovali u tuči na Obilićevom vencu u Beogradu, u kojoj je stradao Francuz Bris Taton, navijač „Tuluza“. Tačnije, Taton je, prema zvaničnim navodima, 12 dana kasnije preminuo u Urgentnom centru u Beogradu od posledica zadobijenih u tuči, a sedam meseci kasnije počelo je suđenje uhapšenim navijačima, njima četrnaestorici (dvojica su i dalje u bekstvu). Posle šestomesečnog suđenja, Sudsko veće donelo je presudu, a zbirna visina izrečenih zatvorskih kazni iznosila je čak 240 godina. Krajem decembra 2011. godine, u drugostepenom postupku Apelaciono veće je potvrdilo presudu, ali je ipak umanjilo kazne i to na skoro polovinu iznosa, odnosno na ukupno 123 godine robije (149 godina, ako se računaju svi okrivljeni, dakle i dvojica koji ne pripadaju istoj navijačkoj grupi kao i ostali).
Već samo po ovom, pukom nabrajanju opštepoznatih činjenica, jasno je da prostora za poređenje dva sudska postupka i te kako ima. Kao i da će od tog poređenja svakom normalnom čoveku da se digne kosa na glavi.

KANCER „ŽUTE“ SRBIJE
„Ratni zločini spadaju u najteža krivična dela i, s obzirom na prirodu i težinu zločina, nema nikakve dileme da pripadnici Gnjilanske grupe zaslužuju izuzetno oštre kazne. Mora se, međutim, istaći da su oni zločine vršili u drugoj polovini 1999. godine, kada je na snazi bio Krivični zakonik SR Jugoslavije, a on propisuje blaže kazne za ratne zločine nego današnji Krivični zakonik“, kaže za „Pečat“ Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, komentarišući najpre presudu Gnjilanskoj grupi, koja je hronološki skorija.
„Ali, čak i kada se sve to uzme u obzir, veoma bode oči ta razlika između presude za ubistva 47 srpskih civila, i presuda za ubistvo Brisa Tatona. Nezahvalno je porediti presude i kazne, čak i kada se radi o istoj pravnoj kvalifikaciji, a ovde ni to nije slučaj, pošto se navijačima sudilo za teško ubistvo, dok se Gnjilanskoj grupi sudilo za ratne zločine. Ipak, neminovno je da će u javnosti ove dve presude biti poređene. Obični ljudi će ih svakako porediti, radiće to čak i službenici pravosuđa, kao što su portparoli Tužilaštava.“
„Najproblematičnija je tu visina prvobitnih presuda za ubistvo Tatona, na koju je uticala odluka Sudskog veća, da čak osmoricu optuženih proglasi za saučesnike u ubistvu, što je u teorijskom smislu možda i moguće, ali u praktičnom ne verujem“, pojašnjava Škulić, dodajući da koristi izraz „ubistvo Brisa Tatona“ zato što je krivično delo upravo tim pojmom opisano u presudi. „Koliko je ta prvostepena presuda problematična, vidi se i po velikoj nesrazmeri između nje i drugostepene presude. Na kraju apelacionog postupka, prvobitne kazne bile su praktično prepolovljene, što se izuzetno retko dešava i što govori da je u tom slučaju bilo neverovatnih nepravilnosti“, zaključuje naš sagovornik.
Kao neko ko je neposredno bio učesnik celog postupka pokrenutog protiv „Partizanovih“ navijača, Jelena Stojić nije se previše ustezala kada smo je upitali da uporedi presudu za smrt Brisa Tatona sa kaznama izrečenim Gnjilanskoj grupi. U svojstvu advokata Milana Vujovića, jednog od osuđenih, prošla je kroz ceo proces, od početka do kraja ispratila dramu kroz koju su prolazili navijači i njihove porodice. Zato joj je verovatno i nemoguće da o svemu govori suvoparno. Zato i sada nastoji da direktnim, neuvijenim izrazima, možda trgne javnost i usmeri joj pažnju ka nezapamćenoj sudskoj nepravdi:
„Ukoliko uporedimo ove dve presude, dolazimo do jednostavne i odavno svima poznate činjenice, a to je da sa pravosudnim sistemom u Srbiji najblaže rečeno nešto nije u redu“, kaže za „Pečat“ Jelena Stojić. „Ne bih želela da komentarišem koliko je čiji život vredan, jer je i laiku, ako pogleda visine kazni, odnosno njihov zbir u oba predmeta, sve kristalno jasno. Ali, moram da istaknem da presuda kojom je 14 ‘Partizanovih’ navijača osuđeno za smrt francuskog navijača predstavlja kancer našeg pravosudnog sistema. Navedena presuda je poslednja i najjača demonstracija sile prethodne vlasti, držanja u šaci pravosudnog sistema i rušenja nezavisnog sudstva. Dokle god istina o smrti francuskog navijača ne izađe na videlo, Srbija ne može i neće biti pravna država.“
„Budući da se o predmetu, te potom i presudi, već mnogo pričalo u javnosti, mogu samo da izrazim nadu da će se postupak u odnosu na sve njih ponoviti, te da će biti osuđeni samo za ono što su zaista i uradili, a to svakako nije teško ubistvo. Možda je još i bitnije da se prava istina najzad sazna, te da konačno i Srbija postane država u kojoj će svaki građanin biti pred sudom siguran da će mu se suditi isključivo na osnovu zakona, odnosno prikupljenih dokaza.“
Jelena Stojić postavlja i pitanje koje nosi nemerljivu važnost, a to je: ko će i kada odgovarati za teško ogrešenje o pravo i pravdu u slučaju „Brisa Tatona“.
„Ko će osuđenim mladićima i njihovim porodicama da nadoknadi izgubljeno vreme i sve šta su preživeli? Jer, ne bi trebalo nikada da zaboravimo da to što se desilo četrnaestorici ‘Partizanovih’ navijača, može sutra i svima nama da se desi. Niko od 14 osuđenih mladića nije sporio da je kritičnog dana bio na platou Obilićevog venca i niko od njih ne beži od odgovornosti, ali samo za ono što  su zaista uradili. Ukoliko u radnjama bilo koga od njih postoje elementi krivičnog dela, oni su bili spremni da posledice za isto i snose. Kao što sam jednom davno već rekla povodom ovog predmeta, jedina veća tragedija od smrti Brisa Tatona biće ako se osudi 14 nevinih ljudi i ako ih bukvalno žive sahrane, a to se nažalost i desilo. Ali, vreme je najbolji sudija i jednog dana će nam zaista i pokazati ko je u ovoj pravosudnoj tragediji kriv, a ko nevin“, kaže na kraju Jelena Stojić.

A ODGOVORNOST?
Htela ne htela, dakle, Srbija ne može da pobegne od presude četrnaestorici navijača „Partizana“. Doskorašnja Srbija, ona kojom je rukovodio režim Borisa Tadića, ne može doveka da izmiče odgovornosti za taj skandalozni postupak. Današnja Srbija, 20. maja oslobođena pomenutog režima, ali još uvek zarobljena u tragovima njegovih nedela, ne može da zametne sećanje na to suđenje, u kojem su pogažena sva načela savremenog, pa i vanvremenskog doživljaja prava i pravde. Svaka presuda, poput ove u postupku protiv Gnjilanske grupe, razumljivo i opravdano će prizivati poređenja sa slučajem „Bris Taton“, naprosto zbog toga što se zbilja ne pamti sličan primer, da je jedna država tako neosnovano pojurila da drakonski osudi svoje državljane za zločin koji, kada se svi dokazi uzmu u obzir, izgleda i nisu počinili.
Jedan nevin u zatvoru može da dovede do teških društvenih previranja (čuvena afera „Drajfus“ je najbolji primer), a kamoli 14! A pogotovo kada dokazani teroristi, iza čijeg svakog zlodela ostaje krvavi trag i koji na duši nose više desetina nedužnih života, u istom pravosudnom sistemu bivaju osuđeni na ukupnu kaznu koja je manja od izrečene povodom smrti jednog francuskog državljanina. Ali, pravi prevrat u Srbiji, tačnije, u srpskom pravosuđu, još čeka da izbije.