Александар МЕЗЈАЈЕВ: Међународно-правна нелегалност признања Косова

Кретање у корист признавања независности српске аутономне покрајине Косово и Метохија од стране саме Србије се и даље наставља. У вези са тим је важно размотрити ситуацију са признавањем те покрајине у свету. Западна средства јавног информисања једногласно говоре о тријумфалном признању Косова и Метохије. Међутим, да ли то одговара реалном стању ствари?

Од више од 200 земаља света (и 193 које су чланице УН), Косово је признала 91 држава. Данас још увек већина земаља не признају независност Косова и Метохије. Није од малог значаја што већину земаља које су признале Косово, чине мале и чак патуљасте државе(Науру, Микронезија, Самоа, Палау, Kоморска острва, Вануату, Кирибати, Тувалу, Санта Љусија, Сан Марино, Андора, Малта, Сао Томе и Принсипи…).1

Осим Европе, Косово не признаје већина земаља ни једног другог географског региона у свету. Апсолутна већина земаља Азије, Африке и Латинске Америке не признају Косово. Косово не признају ни најкрупније земље на свету: Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужноафричка република, Казахстан, Украјина, Аргентина, Венецуела, Вијетнам, Мексико и многе друге. Управо те земље имају већину становништва света и у складу са тим и демократски приступ оцени признавања Косова.

Нема јединства ни код оцењивања међународних организација: Косово не признаје ОУН, нема потпуног јединства чак ни међу главним протагонистима те “независности”, између осталог ни међу чланицама НАТО и ЕУ. Озбиљну опозицију таквом признању чине Шпанија, Грчка, Словачка, Кипар, Румунија.

Нема јединственог става ни међу религиозним регионима у свету. Тако и међу муслиманским земљама, већина такође не признаје Косово (Иран, Индонезија, Судан, Алжир, Египат, Пакистан…).

Такође, кад је у питању временски развој признавања Косова, највећи део признања односи се на 2008. годину (53 државе). Следеће 2009. године, Косово је признало само 11 земаља, 2010 – седам, 2011 – дванаест а 2012 – 5 земаља. Као што видимо, ресурс за признавање је већ исрпљен и зауставио се на прагу који је као што видимо још далеко и од бар половине светских земаља.

Тако да признавање косова од стране 91 земље не представља ни географске, ни религиозне ни организационе регионе света. Шта онда у том случају представља? Представља политичке интересе изузетно уске групе земаља света, које држе читав свет у стању неоколонијалног ропства, а то су САД и земље Западне Европе. Међутим, међународна нелегитимност признања независности Косова је толико озбиљно питање, да нема јединства чак ни међу самим неоколонијалистима!

Показује се да тврдња о тријумфалном признавању Косова у свету, представља обичан мит. При том, не можемо не приметити да се тај мит ствара са циљем стварања одређеног друштвеног мишљења у Србији, да је супротстављање бескорисно и да тврда позиција у корист непризнавања представља “супротстављање читавом остатку света”.

Са тим у вези треба рећи сасвим трезвено, да признавање Косова и од саме Србије, у тим условима представља противправни акт. Као прво, то би био противправни акт са тачке гледишта националног права државе (Устав Србије из 2006. године), а као друго, то је противправни акт и са тачке гледишта међународног права. Постоје озбиљне правне основе да се тврди да признање Косова само по себи представља протиправни акт. Међународно право поседује низ критеријума за квалификацију ових или оних формација у виду “држава”. У ситуацији када је “независност” Косова дошла у резултату не само формалног кршења права (основног закона Србије), већ и масовних злочина против човечности учињених против не само српског него и албанског становништва аутономне покрајине, тада признање Косова само по себи постаје противправни акт.

Овде треба приметити да решење Међународног суда ОУН о томе да “међународно право не брани једнострано проглашење независности” не треба да дезорјентише ни међународну јавност нити руководство Србије. Као прво, ово решење су донеле судије које долазе из земаља које су саме организовале “независност” Косова, а као друго, то решење нема обавезујућу правну снагу и на крају, као треће, то представља одговор на потпуно друго питање од оног које је поставила Генерална Скупштина УН. Тако да ово решење ни у ком случају не може послужити као основа за доношење решења о признавању Косова. Са тачке гледишта међународног права, постоје две врсте признања – признање de jure и признање de facto. Обе врсте признања представљају политичке акте и нису регулисани међународним правом.2 То што признање чини правним актом – то су његове правне последице. Независно од тога да ли су то de jure или de facto признања, за собом вуку правне последице, па тако и међународно-правне. Главна таква последица биће учвршћење међународно-правних граница “независног” Косова и његовог међународно-правног субјективитета. Главни проблем таквог решења ће постати међународно правно учвршћење резултата геноцида над српским народом на територији аутономне српске покрајине, као и других злочина који се уосталом продужавају и у данашње време према грађанима Србије.

Без обзира на очевидан и демонстративан притисак који се врши на руководство Републике Србије, власти земље морају пројавити политичку и личну храброст и не чинити акт признања Косова ни у каквом виду.

 

1 У 2012. години Косово су признали Гана, Хаити, Уганда, Брунеји, Сао Томе и Принсипи. Последње признање Косова наступило је 1. Јуна 2012. године, од стране Републике Чад. (види сајт Министарства иностраних послова Косова на интернету: http://www.mfa-ks.net/?page=2,4,1282.

2 Приликом стварања Међународне комисије за међународно право 1949. године, прво питање које је постављено пред Комисију било је “Признање у Међународном праву”. Међутим, после 5 година Комисија је прекинула рад по том питању, признавши да није у стању сачинити минимално прихватљив текст за државе чланице УН. До данас је то јединствен случај отказа Комисије да разради пројекат међународно-правног документа по некој теми која јој је упућена.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Avatar

    Istinu o kosovu svakodnevno iznositi narodu deci omladini radnicima prfesorima istorije uciteljima a zapad bombardovati istinom i samo istinom….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *