Почетна / Култура / Патриотизам, култура, уметност (део други)

Патриотизам, култура, уметност (део други)

Убитачну мину, ону од које у јавном животу и светоназору моћног „круга двојке“„погибија не гине“, министар културе Братислав Петковић засејао је сам – учинио је то изјавом: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима…“
Од овог броја „Печата“, у сарадњи са нашим интелектуалцима, уметницима и културним посленицима покушаћемо да одговоримо на питања: Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметност“. У каквом односу стоје ови појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

 

________________

Александар Дунђерин

Патриотизам је, заиста, ствар кућног васпитања

 

Темат „Патриотизам, култура, уметност“ осмишљен је као простор у којем би различите генерације стваралаца изнеле своје мишљење о односу патриотизма и културе и уметности. Жалосно је што су неки од учесника, прилику (а ваљда и част) да у најчитанијем српском политичком недељнику изнесу своје ставове о овако важној теми, која се тиче и нове државне културне политике, протраћили користећи га за личне обрачуне са појединцима, и то само због вишка уметничке сујете. Тако је уместо патриотизма, културе и уметности, централно место једног прилога заузео потписник ових редова, и то само зато што аутору тог прилога није било по вољи оно што је о његовим романима, и књигама његових колега и пријатеља, својевремено објављено на страницама „Печата“. А то је сасвим друга тема, која се тиче улоге књижевног критичара и писца у друштвеној стварности. Тек једна реченица и о њој. Замена је теза (а заправо чист безобразлук), књижевног критичара који, приликом интерпретације дела, разоткрива, између осталог, и то да су поједини писци робови једне идеологије (а ти писци су понајмање они које наводи Кецмановић), оптуживати, макар и посредно, да је политички комесар.
Ево и мало самокритичности – објављивање наведеног прилога (а реч је о тексту „Патриотизам и ‘патриотизам’“ Владимира Кецмановића) могло би, на први поглед, да представља и својеврсни уреднички гаф. Јер уредништво је мирне душе, уместо наведеног текста могло да одштампа кратку напомену: „Најављени прилог Владимира Кецмановића није објављен будући да је аутор у потпуности промашио тему“. Свако ко је завршио основну школу зна да је у вежбанкама, на крају писмених састава у којима је ученик омашио тему, стајала црвеном оловком исписана – јединица. Понекад су се и такви радови читали пред читавим одељењем, не да би се ученик понизио, већ да би и његове колеге схватиле како не би требало да се пише, да не би поновиле његову грешку. Зато је и објављивање Кецмановићевог прилога само на први поглед уреднички гаф.

ПАТРИОТИЗАМ И КУЛТУРА
У тврдњи да су патриотизам и култура корелативне вредности не би било ништа спорно да наше родољубље, као и наш национализам, већ деценијама нису, како је то својевремено приметио Милован Данојлић, „лака жртва злурадих уопштавања“. А пошто, нажалост, јесу, није изненађујуће да се пласирају и тезе (изложене, захваљујући Кецмановићевом прилогу и на страницама прошлог броја „Печата“) на основу којих произлази како „исправна културна политика, баш као ни исправна политика, у пракси не постоји“, због чега је „уметност с њом увек у непријатељству“. Наведени концепт могу да пласирају само уметници који не верују ни у шта, нити имају намеру да се боре за било какав систем вредности, чији поглед на свет, односно филозофија живота, нису утемељени ни у каквој идеји. Афирмација некаквог апстрактног апсолута уметности (налик превазиђеном ларпурлартистичком моделу), која није ни у каквој релацији са друштвеном стварношћу, и уз то је ослобођена „баласта (анти)патриотизма“, може да се тумачи и као израз агностицизма, оповргавања могућности сазнавања истине и деловања са позиције истине, а донекле и мирења са животом у ништавилу; али у себи она садржи и нешто опасније – покушај изједначавања тзв. патриотске културе и тзв. антипатриотске културе, као две заоштрене крајности исте идеолошке матрице, као два пола истог зла, једнако штетног за опстанак тзв. истинске, праве (а)патриотске српске културе. Ова теза, можда је и само случајно блиска политичким размишљањима Соње Лихт и њених следбеника, посејаним, поготово у последњих годину дана, по многим српским публикацијама и књигама (где се „Печат“ и „Пешчаник“ стављају у исту раван). У пракси, оној постпетооктобарској, посебно у време Тадићевог режима, оваква и слична „просветитељска“ промишљања довела су до у историји Србије незабележеног „културног геноцида“.
У протеклој деценији, као што је општепознато, из српске културе протеране су националне и традиционалне вредности, урушене су готово све културне институције од највећег националног и државног значаја. „Народни музеј“ не ради већ дванаест година, „Музеј савремене уметности“ претворен је у ђубриште, а „Народна библиотека Србије“ искоришћена је као полигон за демонстрацију монструозне антинационалне културне политике.
Када је о „Народној библиотеци“ реч, чини се да је заиста тешко замислити на челу ове установе већег антипатриоту од Сретена Угричића. Али, и то би требало још једном нагласити – ко год се буде налазио на месту управника НБС-а, мера његовог патриотизма биће саобразна не толико дефинисањем критеријума на основу којих ће се убудуће расписивати конкурси за откуп књига (мада је и њих неопходно преиспитати), већ пре свега установљавањем (и изношењем у јавност) размера поменутог „културног геноцида“ и спремношћу да се почињена штета санира. А та штета – сазнаће се ускоро – не исцрпљује се само Угричићевим неделима о којима је наш лист, из године у годину, упорно писао, нити увидом у лоше стање депоа (где се чува огромна штампана грађа) и противпожарне заштите које је јавности изнео актуелни в. д. директора „Народне библиотеке“.
Дакле, данас, када је свима очигледно да су они који су били изабрани да воде институције српске културе заправо имали задатак да их униште, није само умесно и сврсисходно, него је и обавезујуће да се министар културе (а не само ретки медији, међу којима је предњачио „Печат“) позабави односом патриотизма и културе и уметности, те да изјави како „уметност мора да буде патриотска“ и да би у култури требало инсистирати на „традиционалним националним вредностима“.
Да је ове речи заиста било потребно изговорити (а што је најважније, изрекао их је високи државни функционер задужен за културу, те се стога могу тумачити и као полазиште за нову културну политику), сведоче и бројне реакције иза којих, пре свих, стоје отворени, али и до сада прикривени представници „другосрбијанске“ културне „елите“. Управо „елите“ која је најодговорнија за катастрофално стање у институцијама српске културе.
Дакле, нова патриотска културна политика најпре ће бити на испиту у односу нових власти, па тако и ресорног министра културе, према побројаним културним институцијама од прворазредног националног значаја. У том контексту, отварање „Музеја савремене уметности“, оспособљавање за делатност „Народног музеја“ и истрага у „Народној библиотеци Србије“ били би заиста израз нове, много више патриотске културне политике. У супротном, процес разградње националног и духовног српског идентитета, а тиме и српске културе, неће бити обустављен, нити ће клан „демократских културтрегера“ бити демонтиран.

ПАТРИОТИЗАМ И УМЕТНОСТ
Наравно, на пољу конкретне уметности, тачно је и запажање Слободана Владушића, изречено у недавном интервјуу за „Печат“, да „патриотизам није ствар послушности него слободе“. Међутим, многи који на захтев да „уметност мора бити патриотска“ одговарају како је прави патриотизам када је уметник слободан да буде критичан према свом народу и његовим вођама, оштар према њиховим манама и странпутицама (као што су то чинили, на пример, Нушић или Домановић), заборављају да направе јасну дистинкцију између критичности наших књижевних великана и критизерства наших писаца савременика, односно између патриотских побуда првих и антипатриотских порива других. Горки патриотизам Црњанског, и не само његов горки патриотизам, јесте такође израз љубави према отаџбини, „знак да једна култура има моћ да се сусретне са самом собом, не да би се сама себе одрекла већ да би се унапредила“. Али такав „горки патриотизам“, иза којег стоје ствараоци који су више пута исказали свој национални идентитет, укорењеност у српској традицији и духовности, не може се никако поистовећивати са отвореним непријатељством многобројних савремених пискарала према свему што чини национални, културни и духовни идентитет српског народа.
Ружење српског тла, исмевање неких особина народа, па чак и критика појединих традиционалних националних вредности, била је, истина, заводљива уметничка и филозофска дисциплина многим писцима у историји српске књижевности. Ипак, најчешће је била упражњавана с каквом-таквом мером, и готово редовно без зле намере. Друго је, међутим, питање да ли је морално, а сасвим сигурно није друштвено одговорно и, са становишта државних интереса прихватљиво када се то чини за време духовне окупације, и то са искључиво антинационалних позиција, из којих избија непатворена мржња према свему што има српски национални предзнак.
У том смислу поучно је искуство нашег савременика Милована Данојлића који је (на страницама „Печата“) овако описао ситуацију писца после НАТО агресије на СРЈ 1999. године:
„Нашао сам се пред једноставним избором: са нападачима или са нападнутима. Стати на страну агресора било је равно неопростивој подлости и духовном самоубиству. Нисам, тада, постао ни родољуб, ни националиста: слобода бирања није ми била дана. Био сам приморан на верност земљи која је пролазила кроз тешку духовну, политичку, моралну и демографску кризу, на солидарисање са нечим што се не може волети у пријатном значењу те речи. Осуђен сам на судбину свог народа, на његов језик, историјско знање и искуство. Осуду не носим пасивно, нити прихватам све што од народа и његових вођа долази. Од ње очекујем да поштује моју слободу: ништа више, и ништа мање од тога. У једну реч: националиста сам по изразито класном рефлексу. Писац покореног и обесправљеног народа, одупирем се поробљивачима. У неком бољем, истински слободном свету био бих, без сумње, интернационалиста…“
По Владушићевом мишљењу (поменути интервју) „књижевност би требало само да учини једну ствар, а то је оно најтеже: да људима прикаже свет онакав какав он збиља јесте, а не онакав какав би они волели да буде. Књижевност би требало да разбије све те оклопе што нас бране од спознаје у каквом свету живимо, а који у ствари бране наш кукавичлук, и да сваког појединца стави пред свет и каже му: ово је свет, ово је изазов на који мораш да одговориш ако си човек.“
Тачно, али коју истину? Ону, на основу које произлази да је, рецимо, Српска православна црква злочиначка организација, а да је у српском националном бићу укорењен геноцидни ген? Дакако, постоји много „уметничких истина“, ако неки уметници, мање или више другосрбијанском поетиком надахнути или окрзнути, желе да стварају на трагу Берхарда или Гомбровича, од воље им, нема потребе да им ико брани или цензурише дела, али држава таква дела нити би требало да афирмише, а камоли материјално (кроз финансирање превода или путем откупа књига за „Народну библиотеку“) помаже. А критичар, ако има и мрву знања и интелектуалног поштења, од таквих дела, насталих само у последњој деценији, инспирисаних једино идејом да унаказе све што стоји у односу са српском традицијом, културом и духовношћу, могао би да састави обиман летопис нашег самопонижења (а да је исправно поступио увериће га уметници, надахнути или окрзнути другосрбијанском поетиком, који ће тај летопис окарактерисати као „патриотско силовање“).
А тако је мало потребно да би се један уметник могао назвати патриотом.
„Једноставно, патриотизам није ствар опредељења већ кућног васпитања. То вас науче баба и деда, ако већ родитељи нису. У питању је сасвим нормално људско понашање.“
Овако је, својевремено – одговарајући у интервјуу за „Печат“ на питање како би требало да делују интелектуалци како би спречили духовну и културну окупацију Србије – однос патриотизма и културе и уметности дефинисао књижевник Момо Капор.
Довољно је, дакле, да уметник само прихвати отаџбину и националну заједницу чији је део. Речју, да се осећа и буде припадник једне, у нашем случају српске културе. Да верује како ова култура, овај народ и овај језик могу бити достојни највиших вредности. То је темељ патриотске уметности. На том темељу је, уосталом, родоначелник српске књижевности Свети Сава саградио свима нама Цркву. И на том темељу су једино и могли да се роде великани српске уметности.
Таква уметност може да буде кадра да уобличи истине које заиста „разбијају оклопе што нас бране од спознаје у каквом свету живимо“, које нам омогућују да будемо бољи људи. Нећемо то постати ако читамо и гледамо како је српски геноцидни ген одговоран за светско зло (тада ћемо само постати глупљи); на путу смо да то постанемо уколико спознамо да је свет за нас, од Јадовна до Косова, једно велико стратиште, једна јама безданица, али да ми у том свету, и даље као Срби, морамо да живимо.

КОСОВО И МЕТОХИЈА
У недавном интервјуу за наш лист композитор Светислав Божић приметио је како „изван документарних података немамо ниједан уметнички филм који би се бавио на највишем нивоу темом Косова и Метохије“; и запитао се: „Шта то фали Косову и Метохији? Очигледно прави, писмени, одважни, маестрални Срби који верују да је њихов мит истовремено и шанса за њихово животно дело“.
Несумњиво је да такви даровити ствараоци, у свим областима уметности, постоје. И да их Косово и Метохија (духовност, историја, мит и актуелна стварност) инспиришу. Да, Косово и Метохија јесте велика тема српске уметности, поље на којем се патриотизам и уметност сусрећу, прожимају и могу да оставе трајан печат не само у историји једне националне културе, већ да постану велика наднационална вредност. Уосталом, највећи српски књижевници били су, готово без изузетка, и повереници косовске мисли. Томови књига не би били довољни да илуструју присуство Косова и Метохије у српској књижевности, од народног стваралаштва до краја 20. века. Јер, косовска мисао израсла је у „средишњи топос наше укупне историје и културе“. То је убедљиво показала и књига овенчана ове године наградом „Печат времена за књижевност“, есејистичко-уметничко остварење Рајка Петрова Нога „Запиши и напиши“. Савремени уметник би требало да је поносан што припада култури коју су обликовали Његош, Андрић, Црњански, Попа, Раичковић, и многи други књижевни великани који су, између осталог, спознали и то да је светосавље со српске књижевности, косовски завет хлеб, а српски завет и завет људскости месо српске књижевности.
Уосталом, и опус Достојевског је наднационална вредност, управо зато што је базирана на његовом патриотском схватању целине руске душе, и познавања православља као неодвојивог састојка руске културе, а не због тога што јесте или није користио „тековине немачког готског романа“. Ово друго може да буде заводљива тема за полазнике студија књижевности, фасциниране првим сусретом са теоријском мишљу о литератури, али без оног првог Достојевски никада не би био један од највећих светских стваралаца у историји уметности. Зато је важно да се сваки, поготово млађи писац, пре него што се упусти у уметничку обраду косовског мита и косовског завета, упозна са косовском мишљу његових предака, косовских заветника (а такође и са историјом и са православљем светосавске оријентације). Не да би био мањи или већи патриота, него да му дело не би сведочило о његовој неукости.
Због свега тога је изузетно важно да нова патриотска културна политика између осталог афирмише и очување у свести („култура сећања“) косовског мита (односно косовског завета), историје, традиције и духовности, као и присутност јужне српске покрајине у данашњем културном контексту Србије. Не само зато да би се назвала патриотском, него зато што то дугујемо и нашим књижевним и уметничким прецима који су, готово без остатка, велики део свога стваралаштва и мишљења посветили управо Косову и Метохији.
Национална и државно одговорна културна политика, која уз то поштује елементарне етичке принципе, требало би не само да свесрдно подржи (и морално и финансијски) такве уметничке истине, него да их и максимално стимулише. Јер однос према „косовској мисли“ биће један од највећих изазова нове културне политике. Не само израз патриотизма, него „људски завет“, оно што је „записано у души“, „оно што нам је остало од наших предака“. Они за које је Косово и Метохија само део територије Србије, природним ресурсима обдарено земљиште, извориште српске културне баштине – тешко ће моћи да изграде нову српску културну политику. Они који у овом појму препознају принцип (смисленог) живота, то можда и могу да учине.    .

 

________________

Борис Малагурски, редитељ и сценариста

Патриотска уметност постоји

 

Сматрам да је за сваку похвалу када је уметност, као креативан вид изражавања осећања уметника, патриотски мотивисана, јер нема лепшег начина изражавања љубави према отаџбини од уметничког остварења. У књижевности, музици, филму, сликарству, вајарству и многим другим гранама уметности, кроз историју смо виђали огроман утицај патриотских осећања уметника из земаља широм света и то је нешто што не само да иде у корист држави и грађанима те државе, већ иде у корист и разноликости људске цивилизације.
На појединачним државама је да подрже патриотске уметничке пројекте, јер су изузетно важни за промовисање националних интереса. Нажалост, у прошлости су од државе Србије подржавани многи уметнички пројекти који су били по мери страних сила и имали су за циљ да представе Србију онако како је Запад желео да је види, уместо да свету покажемо оно најлепше што припада нашој култури и уметности. Искрено се надам да ће се то променити, да држава више неће подржавати оне који немају ништа лепо о Србији да кажу, који тврде да пљувањем Србије желе да јој „помогну“, јер је и нашем народу и светској публици тога већ доста. Овој држави су потребни уметници који ће ширити лепу реч о нашој земљи, који ће кроз креативно стваралаштво објаснити због чега смо често несхваћени у свету и својом љубављу према отаџбини заразити и људе око њих и светску јавност српском културом и уметношћу. Патриотска уметност у Србији постоји, она је опстајала и без помоћи државе, а уз помоћ државе само може још више да цвета.

________________

Бојан Јовановић, антрополог

Потенцијал са којим се рађамо

 

Патриотизам је природно укорењено осећање, јер се рађамо са потенцијалом да волимо и бранимо сопствену земљу да бисмо опстали на њој. Међутим, зависи од културе, васпитања и образовања како ће то осећање бити неговано, уобличено и изражавано. Будући да се гради и формира у породици, друштву, и у оквиру институционалног образовног система, патриотизам у неповољном амбијенту може да закржља, добије патуљасте и дегенеративне облике. Живећи не само у радикално промењеном, већ и у изврнутом систему вредности у којем су поштење, морал, истина, част и љубав добили погрдно значење, некадашње одређење патриотизма – да тамо где нам је домовина, тамо нам је добро, преформулисано је у схватању да тамо где нам је добро, тамо нам је отаџбина. За генерацију која стасава у виртуелном свету, матрикс је отаџбина, а принцип задовољства постао је основ опредељења и избора домовине. У том избору основни критеријум је егоизам који лишава појединца природног саосећања за другог и осећања за патриотско самоодрицање и саможртвовање. Зато на тржишту и патриотизам има своју цену, а држава којој је стало до оних који би могли успешно да бране њене боје, купује их и изнајмљује за патриотски задатак. Најамници су одувек били тражени и добро плаћени, као што су и дежурне патриоте знале да уновче свој патриотизам. Наша стварност у којој почиње да се стидљиво поставља питање патриотизма показује да времену националног самопорицања, које је у мржњи према сопственом народу и држави добило своје екстремне видове, изгледа долази крај. Када данас говоримо о патриотизму, онда би то требало да буде у контексту времена које је засићено његовим превазиђеним и компромитованим облицима.
Манифестно и декларативно испољавање патриотизма не само да није у духу савремене културе и уметности већ је контрапродуктивно. Анахроно је дакле на романтичарски начин бранити и изражавати своја патриотска осећања. У контексту укидања вербалног деликта, гарантоване слободе изражавања и уметничких слобода, патриотизам не сме да буде препрека критичком мишљењу и стваралаштву. Он би требало првенствено на уметнички примерен начин да брани неупитне патриотске вредности чије је потврђивање претпоставка нашег колективног и личног опстанка.

________________

Никола Стојановић, филмски редитељ

Зачарано Фукоово платно

 

Без обзира на то да ли је нови министар културе „био храбар или тек невичан јавном иступању“, његова тврдња да „уметност мора да буде патриотска“ испунила је сврху покрећући лавину различитих коментара, посебно неистомишљеника. Њихове реакције наравно говоре више о њима самима него о министру. Јасно се дефинишу и самоденунцирају отворено антипатриотским позицијама, у којима препознајемо трагове елемента који би да најжешће нападну – пристрасности фашистоидног типа.
Да бисмо се озбиљно укључили у полемику морамо најпре да дефинишемо основне појмове. Као прво, да ли је у питању КУЛТУРА у најширем опсегу или ужи сегмент УМЕТНОСТИ, односно креације? Затим, да ли се расправа води на ИДЕОЛОШКОМ или ОНТОЛОШКОМ нивоу?
На прво питање министар је био децидан, јер говори о креативном аспекту културе, о стваралаштву. Као превасходно ствараоца, та чињеница ме радује, јер претходни министри (иако су већином били из редова стваралаца) нису овом аспекту посвећивали одговарајућу пажњу или бригу. Али и култура у целини нам је запуштена. Нико, апсолутно нико није у предизборној кампањи ни један једини пут поменуо реч култура. Али није ни речи Косово и Метохија! Изговарали су се да је Космет наша генерална и перманентна брига. Сходно овоме и култура је наша стална и општа брига. Последњи политичар који никада није изоставио културу из својих програмских начела јесте,било некоме право или не, Слободан Милошевић! Све је доступно, па неверне Томе могу да провере!
Када полемику започиње државни чиновник подразумева се да ова садржи идеолошке премисе. Колико знам,министар је нестраначка личност,па ову тврдњу можемо релативизовати. А ако пређемо на онтолошку раван, неминовно идемо у сусрет кључном термину за дефинисање изворишта свих цивилизацијских и хуманих вредности од почетака историје до данас, у које се неминовно укључује и појам патриотизма. Та магична шифра садржи само пет гласова (или словних знакова), и у нашем, и у изворном грчком језику: МОРАЛ,односно ЕТИКА!

СВЕ ПРОИСТИЧЕ ИЗ МОРАЛА
Све позитивне цивилизацијске вредности потекле су из овог појма: част, поштење, чојство, јунаштво, племенитост, солидарност, алтруизам, верност и оданост породици, пријатељу,отаџбини (или домовини). Без обзира на то да ли неко верује да су то од Бога дароване вредности или стечене еволуционим развојем људског бића у „оплемењену животињу“. Дакле,оданост држави у којој живиш (домовина) или у којој си рођен (отаџбина) није питање идеологије, или политичког опредељења, већ пре свега и искључиво – моралног устројства и опредељења! Они који то осећање немају, закинути су за саму супстанцу хуманог и цивилизацијског обележја!
Али када пређемо на ниво међусобног укрштања ових појмова  – УМЕТНОСТ и ПАТРИОТИЗАМ – долазимо у деликатно подручје могућих неспоразума које тражи прецизније разјашњење. Наиме, аутентични стваралац,метафорички говорећи, нема расу, нацију, религију, идеологију, класу, пол, било какву спутавајућу припадност. Има само Завичај и Универзум – Завичај као полазиште и Универзум као одредиште. Може да припада формално најнижој друштвеној класи клошара или лумпен-пролетера, али духом мора да буде аристократа!
Завичај је корелатив појмовима Држава и Нација и, из њих изведених, Државни или Национални интерес. Ту се стапају индивидуална генетска шифра и колективни генетски код,то је тај ген покретач креације који се даље развија у форму генија, који стреми Универзуму. То стремљење се објављује као Космополитизам,припадништво равноправним грађанима света. Насупрот овоме,стоје негативни појмови – Глобализам, који заступа економско-политичко потчињавање, и Мондијализам као заступање културолошког потчињавања.

ЕСТЕТИКА ПОДАНИШТВА И САМОПОНИЖЕЊА
Погрешно се сматра да је појам Кича повезан искључиво са лошим укусом у подручју сладуњавих садржаја. Кич је свака злоупотреба квазиуметничких средстава у прагматичне естетичке циљеве, па тако настаје  и специфични облик друштвено-политичког кича, односно коришћења ефемерних мотива дневне политике и њиховог таблоидног убацивања у садржаје са претенциозним уметничким амбицијама. У протекле две деценије, а нарочито у претходној,овде су настајали морално, али и ментално опскурни филмови, који пливају у морбидној мешавини Кича и Шунда, и којима је једини циљ да се скрнави сама супстанца националног бића! Све ово савршено се уклапа у естетику подаништва и самопонижавања, а у духу поменутог Мондијализма. Када говоримо о Националном бићу, имамо у виду Биће свих грађана ове државе, што је само израз нашег Космополитског принципа.
Разликујмо при том појмове Интелектуалац и Интелигент. Интелектуалац се постаје образовањем и сазнавањем,а интелигенција је урођена луцидност и виспреност,уз подразумевајући етички фундамент. Значи ли то да постоје „неинтелигентни интелектуалци“? Звучи као оксиморон, али одговор је потврдан, нажалост. Речити пример за то је један „интелектуалац у транзицији“ који нам је упорно,тврдоглаво и без ваљаног покрића ПАКОВАО „српску кривицу“,а то наставља и даље да ради. Човек је оперисан од суштинског познавања чињеница у њиховој дијалектичкој корелацији,а самим тим и од луцидности,морал да и не помињемо! Његово је царство очигледно земаљско, односно он симболизује сорту коју су виспрени филозофи назвали „органски интелектуалац“, прототип опортунисте повезаног са актуелним властима,односно њиховим мондијалистичким менторима. Жалостан случај „испраних мозгова“!
Изврнута пирамида свих цивилизацијских и културних вредности тоне у блато аморала. Ако овај период још увек акутне транзиције доводи у питање све идеале и етичко-хумане вредности, како се одбранити и како их заштитити? Где је излаз?

ШТА ТРАЖИ ФУКО У ОВОМ ИСКАЗУ
Принцип клатна познат је свима. Природни закони, пре свега гравитација,утичу да се клатно равномерно креће између тачке А и тачке Б,у уједначеном ритму. Својим чувеним експериментом Фуко је желео да докаже неверним Томама да се наша свеопшта мајка ,тј. Планета Земља, окреће. И,мада му се клатно на крају разбило,опит је успео.
Свеопште цивилизацијско гибање слично је принципу клатна: од једне стране означене као ПРОГРЕС креће се у супротном правцу РЕГРЕСА. Од хуманих и моралних вредности ка ретроградним и нехуманим. Али при том, као и Фуко, доказује да се и сама планета, односно цивилизација окреће, не мирује. Није статична, ни умртвљена!
Примењена на наше домаће прилике, ова метафора значи: додирнули смо крајњу тачку негативног кретања, последњи је тренутак да кренемо у супротном правцу. Врло конкретно, примењено на културу и уметност, посебно филмску: уз подразумевајућу боранију, која се назива репертоарским филмовима, и коју би требало препустити приватној иницијативи пре свега, пажњу државе ваља усмерити ка РЕПРЕЗЕНТАТИВНОЈ продукцији,односно култури. При том требало би разликовати ову од ЕЛИТНЕ културе. Прва се заснива на афирмацији аутентичних духовних вредности, које полазе од локалног, а стреме универзалном,а ова друга се заснива на обрнутом процесу и завршава најчешће у јаловости. Дакле, између ЕЛИТНЕ,бесплодне, и оне нижевредне ПОТКУЛТУРЕ – требало би освајати простор за АУТЕНТИЧНУ, АУТОХТОНУ и у друштвеном контексту РЕПРЕЗЕНТАТИВНУ културу и стваралаштво. Једино ће оно бити у функцији враћања самосвести и националног достојанства,а у исто време доприносиће укупном напретку и бољитку овог ојађеног и пониженог друштва. Нису нам потребни државотворни, улизички и самохвалисави филмови као ерзац патриотизма, већ мудри, истраживачки и самокритични, али интелигентни,супериорни и уметности достојни пројекти. Нису нам потребне „Неретве“ или „Сутјеске“. Нека нам узор буду „Рубљов“ и „Паклена поморанџа“!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *