Почетна / ТВ коментар / Лето, лето, е па шта је

Лето, лето, е па шта је

Пише Миодраг Зарковић

Никада ниједан штампани медијски производ није, позивајући се на „летњу програмску шему“, током најтоплијих месеци привремено укидао свој озбиљнији садржај, замењујући га наврат-нанос склепаним рекламама, рециклажом бајатих чланака или објављивањем јефтиних приповедака

 

Када се изговори „летња програмска шема“, то може да зазвучи као промишљен и осмишљен појам, настао каквом озбиљном намером: неко је, ето, јулско-августовским климатским и друштвеним законитостима прилагодио телевизијски садржај, па га још уредио нарочитим нацртом, што се онда све заједно назива том фамозном „летњом програмском шемом“. Како обичан човек да не осећа поштовање према таквом напору?!
Ваљало би се запитати, међутим, зашто су само телевизије преплаћене на ту „летњу шему“. Ништа слично не постоји у штампаним гласилима, која су и по тропској врелини и по цичи зими принуђена да своје странице пуне мање-више на исти начин, у истом распореду и истој размери као и током „нормалнијих“ времена. Никада ниједан штампани медијски производ није, позивајући се на „летњу шему“, током најтоплијих месеци привремено укидао свој озбиљнији садржај, замењујући га наврат-нанос склепаним рекламама, рециклажом бајатих чланака или објављивањем јефтиних приповедака. А телевизије управо то раде, када приступе „летњој програмској шеми“: на месец или два повлаче из оптицаја многе ударне емисије, уместо којих улећу репризна драмска штива или некакви шаренији, колажни садржаји, намењени „лаганијој конзумацији“ и несумњиво једноставнији за припрему него политичке расправе или друге информативне продукције.
Дакле, такозвана „летња програмска шема“ у ствари не подразумева никакав напор, већ, напротив, умањивање истог. Та шема практично означава период током којег се ТВ програм прави без највећих и најплаћенијих звезда, листом одсутних на годишњим одморима. А пошто ТВ програм, као и све на свету, не може да постане бољи ако у њега улажете мање, то значи да су током јула и августа гледаоци претежно остављени на милост и немилост осиромашеном, па и досаднијем садржају, који им се нуди под варљивим описом „летњих тема“.
Пошто је ово још била и изборна година, а ти се избори чак завршише падом Демократске странке са власти које се грчевито држала још од петооктобарских промена, онда је прелазак српских телевизијских станица на „летњу програмску шему“ био бесмисленији него иначе. Примера ради, надмена „Б92“, станица коју српски политички кругови махом доживљавају као пијемонт овдашњег новинарства – иако је штета коју је ова телевизија нанела српском јавном простору неупоредиво већа од било какве користи, ако је користи уопште и било – већ недељама свој информативни програм своди само на вести. Свакодневне емисије „Између две ватре“ и „Хоћу да знам“ поодавно су на летњем одмору, што је тешко објашњив потез у узаврелим политичким околностима као што је састављање Владе, а нарочито од како им се на „летовању“ придружио и „Утисак недеље“. Тако је станица која се вазда дичи својим наводно професионалним приступом најозбиљнијим друштвеним темама, сасвим пропустила најважнију друштвену тему у протеклих неколико година; а тиме истовремено и показала да јој до озбиљних друштвених тема у ствари никада и није било стало, чим је у стању да пад режима Бориса Тадића испрати колективним бекством на летовалишта. Не би, да се разумемо, ни „Између две ватре“, ни „Хоћу да знам“, а поготово „Утисак недеље“, ишта олакшали или појаснили узаврела политичка дешавања; никада и никоме те емисије нису донеле добро, па вероватно не би ни сада; али је њихово добровољно изгнанство из етра још речитије него њихови досадашњи, нажалост углавном успешни напори, да у српској јавности одржавају вештачку, кобну и погрешну напетост.
То би било као када би у време олимпијских игара напрасно нестале овдашње спортске емисије. Од данашњих спортских емисија тешко да има неке вајде, али би тек посебан скандал био када би се повукле из етра управо у часу када, чак и такве никакве, могу да послуже одређеној сврси.
Ништа бољи није ни „РТС“, али уз један изузетак: његов генерални директор Александар Тијанић вероватно ни под претњом заједничког боравка на мору са Славишом Лекићем не би признао да ово што нам Јавни сервис нуди протеклих недеља, представља „летњу програмску шему“. Тијанић се у прошлости у више наврата наругао управо том концепту „летње програмске шеме“, због чега никада не би преко уста или тастатуре превалио да је и он подлегао летњим чарима – познато је да човек не подноси да га ухвате да ради нешто што се заклињао да неће никада. Зато је привремено одсуство „Ока“, „Упитника“, „Да можда не“ и других информативно-политичких емисија Јавног сервиса пропраћено тишином (за разлику од осталих телевизија, које се том „летњом шемом“ најчешће хвале на сва уста).
Дакле, када се стање мало поближе погледа, стиче се јасан утисак да „летња програмска шема“ није ништа друго осим шифре за ретко безобзиран јавашлук, дрскији утолико што се нама гледаоцима одвија буквално пред носем. С обзиром на свеукупно стање у српском друштву, економији, привреди, култури… тај јавашлук је и нека врста тихог злочина, нови допринос подетињавању јавности: ем јој је годинама ускраћено право на правично, истинито и разумно информисање, ем јој је сада укинута макар и прилика да ту ускраћеност може повремено макар да опсује. Уместо расправа о текућем, врло живахном политичком тренутку – лоших, нестручних и пристрасних, али ипак расправа – гледалишту телевизије нуде разводњене, панично зашећерене или неспретно подгрејане садржаје, недостојне чак и тренутка.

П.С.
Напред написано никако не значи да новинари не би требало да иду на годишњи одмор. Телевизијски новинари, наравно, имају право на предах, али би могли да га користе усклађеније, попут њихових колега из штампаних гласила, рецимо. Такође, напред написано не значи ни да набројане „одсутне“ емисије некоме недостају због својега квалитета: таман посла; ако, примера ради, Југослава Ћосића задрже тамо где је отпутовао, тешко да ће га ико одавде звати назад; емисије Југослава Ћосића имају само једну упоредну предност у односу на бајате, јефтине филмове Чака Нориса – код Чака не може да гостује нико ни из нове, ни из старе власти.

Један коментар

  1. zar ne bi valjalo, Tijanicu, pre nego sto podnese ostavku – naloziti da zapise sve slucajeve u kojima se ( lazju – cutanjem) – ogresio o ( njegovo) ‘geslo’ : „Vase pravo da znate sve ..“ ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *